Отворим свој блог и затекнем обавештење.
Обрадујем се мислећи да је поглавица одлучио да уведе ћирилицу на насловну страну, али није.
Само овај текст:
Потребни бета тестери за нов БлогОjев сервис, агрегатор блогова. Уколико желите да пријавите свој блог, посетите следећу тест страну.
Примедбе и сугестије шаљите поглавици на приватне поруке. Хвала !
"Bila sam na izložbi Marca Shagalla u Zagrebu. Kao već jednom do sada ostala sam bez daha. Fascinirana bojama i "Pričom nad pričama". Jedna prostorija ispunjena njegovim crtežima imala je nešto osobeno. Pored svakog crteža nalazio se njegov tekst, opis događaja vezanog za ono što je crtao. Jedan ću preneti ovde da dočaram svoj utisak da je Sagall bio preteča blogera što mi je izamio mali skriveni smešak"."Bila sam na izložbi Marka Šagala u Zagrebu. Kao već jednom do sada ostala sam bez daha. Fascinirana bojama i "Pričom nad pričama". Jedna prostorija ispunjena njegovim crtežima imala je nešto osobeno. Pored svakog crteža nalazio se njegov tekst, opis događaja vezanog za ono što je crtao. Jedan ću preneti ovde da dočaram svoj utisak da je Šagal bio preteča blogera što mi je izamio mali skriveni smešak"."Bila sam na izložbi Marca Shagalla u Zagrebu. Kao već jednom do sada ostala sam bez daha. Fascinirana bojama i "Pričom nad pričama". Jedna prostorija ispunjena njegovim crtežima imala je nešto osobeno. Pored svakog crteža nalazio se njegov tekst, opis događaja vezanog za ono što je crtao. Jedan ću preneti ovde da dočaram svoj utisak da je Sagall bio preteča blogera što mi je izamio mali skriveni smešak".RFID технологија није нова али њена широка
комерцијална примена јесте, пошто су трошкови коришћења ове технологије
тек недавно пали на разумни ниво,
како се технологија усавршавала и постала шире распрострањена.
RFID је скраћеница за Radio Frequency Identification – Идентификација помоћу радио фреквенције– и у суштини се састоји од минијатурног предајника или пријемника уграђеног у направу познату као таг, покретан
предмет који се може лоцирати пријемником или предајником који може
Бити или стационаран или преносан, зависно од намене.
RFID у библиотечким системима се састоји од два предмета:
транспондера (реч је настала од две речи ТРАНСмитер – одашиљач или предајник
и ресПОНДЕР - пријемник) који се састоји од антене и чипа и читача повезаног са рачунаром који идентификује предмет.
Цео пакет се зове таг или лабела (етикета).
Таг или лабела (етикета) се причврсте на јединицу (књигу) која треба да буде идентификована а читач је обично непокретан или фиксиран на пример за сигурносна
врата или прикључен на библиотечки пулт или машину за самостално задуживање и раздуживање.
Дакле, ТАГОВАЊЕ је ЕТИКЕТИРАЊЕ.
У не тако давној терминологији "оног" времена то изазива јежење, кострешење и подозрење.
Најслободније преведено, у смислу игре, могло би бити "Шуга", или како се већ у ком крају звало наивно и невино играње деце у покушају да "ошугају" или "тагују" (додирну) другог а да са себе скину "таг" ту етикету.
Мени то личи на дозирано привикавање у будућем времену да сви носимо таг-ове, као део накита, или моде, или можда и под кожом, све до Wedlock-a.
Босна и Херцеговина су у многом погледу две најзанимљивије и најсложеније
становништво, сем малог броја дошљака, чине Срби и Хрвати. Али, иако су Срби и
Хрвати један народ, међу њима је ипак било извесних племенских разлика; и с тога
етнички чистоћа Босне и Херцеговине није онаква, каква је у Србији, где је био мање-
више чист српски елеменат, или у Хрватској, где је био хрватски. Те су се разлике,
изазване посебно образовањем на западу хрватске, а на истоку српске државе, јавиле
прилично рано, и то, наравно, као политичке разлике, – тако да је један учен византски
цар X века, Константин Порфирогенит, могао доста сигурно повући границу између
њих, која их је делила на целом подручју од Пливе до Цетине, идући преко Левањског
Поља. После пропасти Бодинове државе и пошто је Хрватска изгубила своју
самосталност, Босна, од XII века, почиње да живи засебним политичким животом. Као
што се у Дубровнику Средњега Века био развио посебни дубровачки патриотизам, тако
се временом развија и у Босни босански. Ужи покрајински интереси привлаче сву
пажњу босанских владара и њихове властеле. „Добри Бошњани” постају идеал
поданика. Код таквих људи, који пазе више своје и босанске интересе, полагано
ишчезавају или губе потпуно своју оштрину раније политичке разлике. Једно време
чинило се чак да је Босни намењена хисториска мисија, да створи једну трајнију
српско-хрватску заједницу. У државничким плановима великога Твртка јасно се развија
његова мисао да од Босне створи средиште јаке народне државе, која би на једној
страни обухватила Србе, а на другој Хрвате. Да је којом срећом успео, тај Твртков
план, с краја XIV века, дао би несумњиво неки стварнији садржај тој српскохрватској
заједници и учинио би нам, вероватно, будућност нешто пријатнијом, него што је била
у временима после тога. Кад нема дубљих разлика политичке се лако изравњавају,
пошто њих стварају интереси, а не крв и дубља осећања. У толико би, у извесном
правцу, босанска прошлост могла бити готово и поучна.
много опасније од политичких. Поред православних и католика ту су још деловали и
богумилски секташи, а од XV века придолазе и муслимани. Све три или четири вере
биле су једна другој непријатељске; дизале једна против друге праве крсташке ратове; и
између својих припадника направиле су јаз редак у толиком трајању у хисторији других
народа. У XVII веку, примера ради, имала су сва три верска елемента у Босни своју
књижевност и књижевне раднике од не мале вредности. Православни су у то време с
пажњом неговали хронографску књижевност; код католика јавио се тада својим
списима Матија Дивковић; код муслимана Мухамед Хеваји. Али ти писци који живе у
истој земљи, често у истом округу или срезу и пишу истим језиком, не знају један за
другога; у њиховом раду нема никакве заједнице; они не гледају у народу целину, него
само своје делове у њему; они су се с тога узајамно оградили не тарабама, него
најтврђим зидом. Од XIII века до данас највећи део свих подела, друштвених, класних и
најпосле политичких, врши се у главном према верској припадности; чак су и
национална опредељивања тим уветована. Није чудо што је Босна ради тога назвата
нашом Шпанијом.
Верска поцепаност у њој била је често главни узрок свему
неповерењу, а оштра подела по вери највећа је сметња стварању националне
солидарности у тешка времена искушења. Колико то верско опредељивање има утицаја
показују најбоље босански муслимани. Док су православни из реда Срби, а католици
Хрвати, дотле се муслимани, верски веома конзервативни, осећају ближи Турцима него
Србима и Хрватима, иако су несумњиво чисти Словени и не знају за други матерњи
језик сем нашега. У време националних борби XIX века сваки муслиман Босне и
мрског ђаура, који се дигао на дина и на султана у Стамболу; и ма колико да је мрзео
Османлије и имао од њих много да поднесе, он се никад, ни за час, није колебао за кога
да се определи.
„
За време робовања под Турцима код њих се развило врло живо осећање
народне заједнице на целом подручју где су становали и јака жеља да дочекају дан
свога уједињења. Од Карађорђева Устанка Босна је била прва жеља обновљене Србије.
|
4. Једнога јутра у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде од Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледам једног средовечног Босанца са булом. То није правац у коме се они сада крећу; они иду обрнуто од Београда Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. Напослетку је остао и без деце и без игде ичега. Морао је радити као аргат и допирао је тако до Цариграда. Био је још сачувао речитост Босанаца, и представио ми је живо и са сузним очима не само материјалне невоље, већ и онај дубоки бол, који туђина и заблуда у човеку остављају. Тај зна да су Турци, прави Турци, нешто сасвим друго но што је он и да он с њима нема ништа друго заједничко, осим вере. Њему је сада јасно да смо му ми ближи но Османлије. Овај пропали човек враћа се у Босну да тамо само умре, и то на наваљивање своје жене, која плаче за својом кућом двадесет година. Узда се у сроднике, који су у Босни остали. Кад би било по његовој вољи, он се не би враћао, јер не може од стида и срамоте. Кад сам му напоменуо да другима у Босни говори да се не селе и да им несрећу на себи докаже, он се само ударао по глави и викао: тврде босанске главе неће послушати; и мени је говорено, па нисам веровао.
*
1. На Балканском Полуострву, има привременог и сталног исељавања, и мотиви су по правилу економски или мотови личне и имовне несигурности. Познато је нарочито како се Грци и Цинцари разилазе по свету ради зараде. За многе српске и бугарске крајеве карактеристична су печалбарска кретања, при којима они знатан део године проводе као радници различних занимања у појединим балканским државама, у Румунији и другим земљама. Изузевши Србију, из свих балканских земаља се знатне народне масе крећу ради зараде у Америку. При свим тим кретањима један део остаје у области нове зараде, дакле дефинитивно се исели.
У неколико су слична са овима исељавања која се непрекидно врше из европске Турске у слободне балканске земље, Србију и Бугарску, много мање у Грчку. У Бугарску долазе Словени из Македоније и једренског вилајета, а у Србију Македонци и Срби из Старе Србије и новопазарских крајева. Последња миграција је у почетку стварања Србије достигла највишу меру, и досељеници из Старе Србије, сеничког и новопазарског краја са досељеним Босанцима, Херцеговцима и Црногорцима чине преко 2/3 становништва западне Србије.
Ове миграције су проузроковане поред економских и националним мотивима и тежњама за својим слободним земљама.
Међутим и исељавања Османлија и Грка из Бугарске, која су се вршила за последњих 30 година изазвата су мање економским узроцима, много више психичким стањем, а често су насилне миграције. У Бугарској има још преко пола милиуна правих Турака, ма да су се од ослобођења Бугарске непрекидно селили у европску Турску и Анадол. Познато је последње насилно растеривање Грка из Бугарске, извршено пре 3–4 године. Тада се иселило око 40.000 душа у Грчку и насељене су поглавито у Тесалији; највећу махалу вароши Ларисе основали су ти Грци и назвали је Филипополис (Пловдив), јер су махом из пређашње Источне Румелије.
Овом градацијом долазимо до исељавања
2. Ови босански мухаџири ће наћи своје саплеменике, раније исељене, не само по европској, већ и по азијској Турској. Последњи су махом они што су се први после Окупације одселили. Има их у Малој Азији (Анадолу) у већим масама од Смирне до Ески-Шехера, нарочито око Брусе. Чине мухаџирске махале по варошима и варошицама и цела села, и нека се зову Боснакеј, босанско село. Ја сам био у Бруси у суседним областима у лето 1905. године и сазнао сам ово о утицају нове земље и прилика на босанске мухаџире.
Одмах после досељења су многи изумрли, неке целе породице. Рачунају да их је за првих пет година по досељењу око 1/3 помрло, нарочито деце. То је објашњиво. Велика је разлика, нарочито климска, између зелене и шумовите Босне, која је скоро цела под свежим планинским ваздухом, пребогата изворима и текућом водом, и између спрљене Мале Азије, суве климе, с ретким рекама и изворима. Кад се босански мухамеданци у масама пренесу и трансплантирају у Малу Азију, они морају изумирати. Само ће оно остати у животу што је најјаче и што се може прилагодити новој средини. Али ће и њихово потомство још изумирати, јер је организам босанских мухаџира, њихова крв и њихове ћелије, и наслеђењем удешен за климу Босне, не Мале Азије.
Оно што је било остало у животу дубоко је незадовољно. Старци нису могли научити турскога језика. Где их је више заједно још се међу собом разговарају, и вену и чезну за својом земљом. Овде се тек осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничега заједничког. Причали су ми босански мухаџири, који су као младићи дошли у Малу Азију и онамо научили турски као што прост човек, који се потуца по Аустрији или Немачкој научи немачки, да сваки Османлија позна од прве речи да су странци и да се с њима као са странцима понаша. Деца, тамо рођена, науче турски, али, не ретко, има случајева да не науче добро српски, и тешко се споразумевају са својим родитељима. Са поколењима ће од њих постати праве Османлије.
Једно вече сам се састао ради разговора са важнијим босанским мухаџирима из Брусе. Било је тешко гледати те опале и оронуле људе, махом представнике неколико најпознатијих и најсилнијих босанских породица. Сви су се само тужили и кајали, што су напустили своју земљу, али су се тиме бранили што се под „Швабом" није могло издржати. Осећа се како је код бегова главни мотив за исељавање била сујета: сматрају се за увређене, јер је у Босни нестало старих прилика. Нису се сећали да није беговски и господски волети своју земљу само онда кад се у њој може господарити.
3. Нема скоро вароши и варошице у Старој Србији и Македонији у којима нема нарочитих махала са насељеним босанским мухаџирима. Има их и по селима, и мени су остали у најживљој успомени мухамедански Корјенићи из Херцеговине, који су насељени у Малешу на самој бугарској граници, јер су се обрадовали, као да су некога свога срели, кад су видели људе који говоре њихов језик и познају њихове крајеве. Видео сам их насељене чак и у Еласони, у Тесалији, према грчкој граници.
За ове мухаџире се не може рећи да су премештени у сасвим стране и по природи битно друкчије земље, али је њихова беда ипак неизмерна. Код врло многих се носталгија развила до праве болести; то се више осећа на беговима и сељацима, мање на варошанима, који су се као такви из Босне иселили. Сељак и бег воле синор своје земље, и после много година описују га како изгледа и како у пролеће мирише жбуње, које је по њему избило; сећају се сваке воћке, коју су садили и калемили, сваког дрвета, гајева и гора, бразда и травки, које су ралицом превртали и као да још осећају мирис своје узоране земље. Чежња и бол се попну до манитости, кад почну уз то изазивати успомене и говорити о животу и обичајима своје земље, који су несравњиви и према којима је све ово што сад раде само јад и беда.
Иде им врло рђаво. Сваки извежбанији путник може и напред да позна у варошима Старе Србије и Македоније махале босанских мухаџира: по оронулим и посрнулим кућама, које изгледају као да су напуштене, по дроњавом оделу људи и жена и по општој запарложености; утисак је такав као да све што видите говори и виче: ми смо остављени и запуштени и хоћемо да се запарложимо и затремо. Од људи, који су по босанским варошима били окретни трговци, није се одржао ни један од сто, и пада у очи да ти, што су се одржали и напредовали, махом су били лиферанти турске војске. Познао сам велики број турских чиновника и међу њима нисам нашао ниједног босанског мухаџира, који би више стојао на тако званим степеницама чиновничке хијерархије. Али их је врло много међу суваријама и заптијама (турски жандарми); ако могу судити по онима што су мене пратили, они чине више од половине жандарма европске Турске.
Потомака првих босанских мухаџира има доста међу официрима. По мојим обавештењима у турској војсци има преко 300 официра нашега језика, међу којима је неколико генерала; истина је знатан број од њих из новопазарског санџака. Као да је војска једина струка у којој и босански мухаџири напредују. Они од њих који су свршили турске војничке школе знају турски, али међу собом говоре српски и сви га беспрекорно знају. Муче се само са речима нашега језика, које су производ више културе и нових потреба.
Познато је да су се мухамеданци почели исељавати из Босне и Херцеговине после [аустро-угарске] Окупације; пред 1908. годину то исељавање је било сасвим ослабело; од Анексије је узело највеће размере. Ово је нарочита врста миграција. У Европи мигрирају данас веће народне масе из економних узрока. Исељавање босанских мухамеданаца само је у малој мери изазвано економским, много више психичким узроцима. Не само с националног већ и са научног гледишта је миграција босанско-херцеговачких мухаџира важна и интересантна. Одзивам се дакле радо позиву мухамеданске омладине да о томе саопштим своја проматрања и закључке.
*
1. Скоро сви босански мухаџири пролазе сада кроз Београд. Пред полазак брзога воза, који се креће из Београда за Солун око поноћи, београдска жељезничка станица прекриљена је босанским мухаџирима. Људи трче и свршавају послове пред полазак воза, а жене и деца, као крда, седе и леже на поду станице. Сви се на овој врућини и запари згурају у вагоне III класе, и још у поноћи виде се на прозорима вагона живахна, здрава и лепа дечица нашега језика, која још не спавају; имају да издрже целу ноћ и цео дан, док приспеју у Солун. Има већ више од два месеца како их возови непрекидно носе и нико их овде и никаквим разлозима не може зауставити. Они на крају крајева одговарају: све ће се из Босне иселити.
Изгледа да се студијама и размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта значи вера и како може бити неизмеран њен утицај, као разговарајући с тим босанским исељеницима. Сва друга им је осећања пригушила и искоренила. Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно увидите како је то од њихове свести врло далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам могао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду дакле у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојевача. С више неразумности и очајања није могућно своју земљу оставити.
Крај првог дела - Наставиће се . . .
14. decembar 2005 13. decembar 200512. decembar 200519. maj 2006
mamu vam globalističku ...
STOP bre... OVO je slobodarska SRBIJA !
"Razmišljaj Evropo...."
O T P O R D O P O B E D E !
ŽIVELA SRBIJA !
Poslao poglavica u 11:37 , 22/2/2008
btw.. ja jesam administrator, ali sam i obichan chovek koji poseduje emocije, "poglavica" blog je moj lichni blog na kome izrazavam izmedju ostalog i svoje emocije, a administracija ima svoj zvanichni blog i te dve stvari ne treba meshati.... kao shto i ja ne suspendujem nichije mishljenje na ovom sistemu svidelo se ono meni ili ne...
Послао O100JA u 11:58 , 22/2/2008