Predosećanje višeg stanja postojanja povezano je sa određenim iskustvima, koja su tako fundamentalna da ne mogu biti ni objašnjena ni opisana. Ona su tako ta­nana da ne postoji ništa s čime bi se mogla uporediti, ni sa kakvom mišlju ili imaginacijom ne mogu se povezati. A ipak takva iskustva mnogo su istinitija od onog što možemo videti, o čemu možemo misliti, što možemo dodirnuti, isprobati, čuti ili omirisati - zato što su pove­zana sa onim što prethodi i što obuhvata sve druge osećaje, i zbog toga ne mogu biti poistovećena s bilo kojim od njih. Jedino pomoću simbola takva iskustva se mogu nagovestiti a ti simboli nisu izumljeni proizvoljno, već su spontani izrazi koji prodiru kroz najdublje oblasti ljudske svesti.

Oblici božanskog života u vasioni i prirodi izbijaju iz posmatrača kao vizija, iz pevača kao zvuk, i oni su tu u čari vizije i zvuka, čisti i jasni. Njihov doživljaj je karak­teristika svešteničke moći, onog koji vidi, koji peva. Zvukovi iz njegovih usta ni­su obične reči, shabda, od kojih se obrazuje govor. To je mantra, prinuda u stvaranju mentalne slike, moć nad tim što JESTE, da bude ono što stvarno jeste u svom čistom biću. Prema tome ona je znanje. Ona je istina o biću, izvan pravde i nepravde. Ona je stvarno biće iz­van mišljenja i refleksije. Ona je „znanje" čisto i jednos­tavno, znanje o Suštinskom, Veda (grčki „oida", nemački ,,wissen", znati). Ona je neposredna, istovremena svesnost o spoznavaocu i spoznatom. Upravo kao što je bila vrsta duhovne prinude sa kojom pesnik-vizionar gospodari nad vizijom i rečju, tako za sva vremena bilo gde da postoje ljudi koji znaju kako da koriste reči mantre, one će posedovati magičnu snagu da ožive u sećanju trenutnu stvarnost - bilo u obliku bogova ili u obliku igre snage.

U reči mantra koren man = misliti (na grčkom menos, latinskom mens) je vezan za element tra, koji oblikuje sredstvo reči. Tako mantra je "sredstvo za mišljenje", stvar "koja stvara mentalnu sliku". Svojim zvukom ona doziva svoju sadržinu u stanje trenutne stvarnosti. Mantra je moć, ne samo govor koji svest može izbegavati ili osporavati. To što mantra izražava zvukom postoji, dolazi da bi prošlo. Ako igde, ove reči su dela, koja deluju neposredno. Osobenost je pravog pesnika da rečju stvara stvarnost, izaziva i otkriva nešto stvarno. Njegova reč nije govor, ona deluje! Tako, reč u času svog rođenja jeste centar moći i stvarnosti, i samo navika je stereotipizira u puko konvekcionalno sredstvo izražavanja. Mantra izmiče ovoj sudbini u izvesnoj meri, zato što ona nema stvarno značenje i zato što ne može služiti u utilitarne svrhe.

Ali dok su mantre preživele, njihova tradicija je gotovo izumrla, danas, ipak, postoji nekolicna njih koji znaju kako se upotrebljavaju. Savremeno čovečanstvo ne bi moglo čak ni da zamisli koliko duboko su magičnu reč i govor iskusile drevne civilizacije a to je imalo ogroman uticaj na celokupan život, posebno na religiozne aspekte. Poslednji trag tih civilizacija može se naći u zemljama Istoka. ali samo jedna zemlja je uspela da očuva mantra tradicije, a ta zemlja je Tibet.

Ovde ne samo reč već svaki zvuk koji ona sadrži, svako slovo alfabeta izgleda kao sveti simbol, i mada može služiti svetovnoj svrsi njeno poreklo se nikada ne zaboravlja, niti potpu­no nipodaštava. Pisana reč se zato tretira uvek s pošto­vanjem i nikad se ne baca lakomisleno, tamo gde je lju­di ili životinje mogu izgaziti nogama. A ako su u pitanju reči ili spisi religiozne prirode, čak sa njihovim najma­njim fragmentom pristupa se kao da su u pitanju skupocene relikvije, i neće biti uništene iako ne budu više imale korisnu namenu, već će biti date na čuvanje u po­sebno izgrađene hramove, kutije ili pećine, gde se pre­puštaju svom prirodnom razlaganju.

Strancu koji posmatra takve radnje odvojeno od nji­hove psihološke uslovljenosti i duhovne pozadine ovo može izgledati kao primitivna predrasuda. Tibetanac nije tako primitivan da veruje u nezavisni život komadi­ća papira ili slova napisanih na njemu (kao primitivni animist), već najveću važnost pridaje čovekovom vlasti­tom načinu mišljenja, koji svoj izraz nalazi u svim tim akcijama i ima osnovu u prepoznavanju uvek prisutne više stvarnosti, koja se oživljava sećanjem i deluje u na­ma u svakom kontaktu sa simbolima.

Simbol tako nije nikada degradiran kao prost pred­met od privremene koristi, niti je rezervisan samo za „nedeljnu upotrebu" ili za povremeni kult, već je živa prisutnost u kojoj su sve profane i materijalne stvari, i sve životne potrebe podređene. Zaista, to što mi zove­mo „profanim" i „materijalnim" lišeno je svakog ze­maljskog i materijalnog karaktera, i postalo je vrsta stvarnosti nad svim fenomenima - jedna stvarnost koja daje smisao našem životu i delovanju, čak ujedinjuje najniže i najbeznačajnije stvari u najvišu povezanost univerzalnih zbivanja.

„U najmanjem naći ćeš gospodara, kojega najdublje u sebi nikada nećeš moći zadovoljiti" (Rilke). Ako taj duhovni stav bude prekinut bilo gde, on će izgubiti os­novno jedinstvo i u isti čas stabilnost i snagu. Vizionar, pesnik i pevač, duhovni stvaralac, psihički prijemčiv i osećajan, svetac: svi oni znaju o suštinskom obliku u reči i zvuku, u vidljivom i dodirljivom. Oni ne preziru ono što izgleda malo i beznačajno, zato što oni mogu videti veliko u malom. Pomoću njih reč postaje mantra a zvuci i znaci, koje uobličavaju postaju nosioci misteriozne moći. Pomoću njih vidljivo poprima priro­du simbola, opipljivo postaje stvaralačko sredstvo du­ha a život postaje duboka bujica, koja teče od večnosti ka večnosti...

Reči su žigovi svesti, rezultati - ili tačnije, stanice beskrajnog niza iskustva, koja dolaze iz nezamislivo daleke prošlosti u sadašnjost, a koja su svesna da odlaze u podjednako nezamislivu budućnost. Suština prirode reči prema tome ne iscrpljuje se njihovim sadašnjim značenjem, niti je njihov značaj ograničen na njihovu korisnost, kao prenosioca misli i ideja, već one izražavaju u isto vreme kvalitete koji nisu prevodljivi u pojmove - baš kao melodija, koja mada možda udružena sa pojmovnim značenjem ne može biti opisana rečima ili bilo kakvim drugim sredstvima izražavanja. A to je taj iracionalni kvalitet, koji pobudjuje naša najdublja osećanja, uzdiše naše najdublje biće i čini da ono vibrira s drugima.

Magija, kojom poezija vrši uticaj na nas, potiče od njenog kvaliteta u kombinaciji s ritmom. Ona je snažnija od onoga što reči prenose objektivno - snažnija čak od razuma sa svom njegovom logikom, u koju mi verujemo tako čvrsto.

U ovo doba interneta, TV-a, radio-difuzije, časopisa, kada se izgovorena i napisana reč umnožava u milione primeraka i zbrkano baca publici, njena vrednost je dostakla tako nizak nivo da je teško dati čak nejasnu ideju o poštovanju sa kojom su ljudi duhovnih vremena i religioznih civilizacija prilazili reči, koja je za njih bila nosilac sveta tradicije i otelovljenje duha.