Spes, ultima dea

Rođendan

Dugo očekivani sedmi rođendan je došao. I prošao, na Nešinu žalost, a na mamino olakšanje, jer konačno može da odahne. Klinci su se sjajno proveli, Neša je bio srećan i zadovoljan. Evo nekoliko fotografija za ilustraciju.

Rođendansko jutro a torta je spremna

Polazak u igraonicu

Igra je u toku

Svećica i želja

Play station - vrhunac večeri

Najbolji deo - otvaranje poklona

Oluja

Ovako je bilo na Slaviji danas oko 18 sati. Punih petnaest minuta je pljuštao grad pomešan sa malo kiše, praćen olujnim vetrom koji je pretio da polupa prozore. Posle nevremena, ostao je sloj leda debljine nekoliko santimetara, reka ledene vode koja se slivala ka Slaviji i uništeno drveće i cveće na terasama. Kasnije na televiziji, čujem da je nevreme bilo u pravom smislu lokalno, zahvatilo je samo Slaviju. Odmah posle nevremena granulo je Sunce.

Praznoverice i kako ih steći

-       Ne pevaj za ručkom. Ne okreći hleb naopako. Ne seci hleb sa obe strane. Ne izvrći stvari na naličje. Ne kuvaj u olupanoj šerpi. Dobićeš upalu slepog creva. Zakopčavaj se uvek odozgo na dole. Kašikom zahvataj uvek prema sebi. Ne ostavljaj veš preko noći na konopcu. Ne pokazuj radost. Treba biti uzdržan. Mi ne plačemo. Da se ne raduju dušmani. Ne stavljaj tašnu na pod. Ne stavljaj nož oštricom prema gore. Ne zviždi noću. Ne ostavljaj češalj na stolu. Ne skupljaj mrvice sa stola rukom...

-       Zašto?

-       Zato.

U kući mog detinjstva vladala su vrlo stroga pravila, a glavnu ulogu je imala baba po majci, koja je navikla da oduvek radi i muški i ženski posao, da se njena reč sluša i poštuje bez pogovora i bez pitanja.

Za svaki vid života postojao je skup radnji koji se izvršavao po utvrđenom redosledu i rasporedu. I samo taj redosled i raspored je bio dobar, a sve drugačije što se moglo videti i čuti sa strane bilo je pogrešno, nakazno, pomodno, "to ni moja mati nije radila pa neću ni ja"...

Kod moje majke je to glatko prolazilo, po navici, vaspitanju, automatizmu i ona je čak podržavala diktaturu, ali moja buntovna narav nije se mogla pomiriti sa tim. Moja pobuna je počela vrlo rano odbijanjem da slušam i da sprovodim meni potpuno nelogična pravila. Istrajala sam u tome i po cenu kazne. Na kraju, u pubertetu, uspela sam da se izborim za pravo da sama sebi organizujem neke delove života. Baba je bila u dubokoj starosti, nije imala više snage za nametanje svoje volje, ali prećutno je između nas dve uspostavljena miroljubiva koegzistencija koja je počivala na uzajamnom poštovanju: ona je mene poštovala jer sam bila jedna od svega dve-tri osobe koje su se njoj suprotstavile, a ja nju jer sam tada počela da uviđam da se ispod naizgled neobjašnjive krutosti krije strah od promena i očajnička potreba da sigurnost koju je stekla,  po svaku cenu zadrži. Bila je jedna od izuzetno snažnih  čovek-žena koje nikakve nedaće nisu uspele da slome, a bilo ih je u njenom životu koliko u drugih nekoliko.

Mislila sam da sam pravila, većinom zasnovana na praznovericama i uglavnom bez ikakvog objašnjenja, zauvek izbacila iz svog života. Da... Dok nisam otkrila da sam većinu tih pravila nesvesno usvojila i primenjujem ih svakodnevno. Na primer, imam paničnu potrebu da sav veš prilikom pranja, sušenja i slaganja okrenem "na lice", ni slučajno naopako, a tek obući nešto naopako, ravno je omanjoj katastrofi. A onda je moja majka počela da prostire veš... i ja sam shvatila da je njoj potpuno svejedno kako je nešto okrenuto, da o tome ne vodi računa. Ozbiljno sam se naljutila - ona je uspela da se oslobodi pravila, ali ih je zato prenela meni. Nisam joj ništa rekla, ali sam čvrsto rešila - iskoreniću sav taj korov, prestaću da robujem nametnutim praznovericama. I dobro se čuvam da svome detetu neosetno ne usadim neku od njih.

A vi, kako je kod vas sa praznovericama?

Moj Facebook i ja

Moram priznati da Facebook ne prestaje da me zbunjuje. Pre nešto više od šest meseci popustila sam radoznalosti i prihvatila poziv meni drage mlade blogerke da kreiram profil. Prvi susret sa sve čuvenijim social networkom me je razočarao. Sličice, sličice, filmovi, fun wall, šala, komika, zabava... Površno.

Pozvala sam nekolicinu prijatelja da se pridruže. Tako je počelo. Od tada, ne prođe dan da mi inbox nije zatrpan poštom koja javlja da sam dobila novu poruku, sliku, film od prijatelja. E sad, ja pripadam generacijama čija je komunikacija bila mnogo manje intenzivna, ali je samim tim bila sadržajnija. U mojim tinejdžerskim godinama nije bilo interneta, mobilnih telefona, smsova, chatova, foruma... Ma nije bilo ni kompjutera, ako se ne računaju retki Commodori, Spectrumi ili Amige priključeni na televizor i kasetofon kao periferne uređaje. Još su se pisala PRAVA pisma, na hartiji u boji, ko je imao umetničkih sklonosti ta pisma je i ukrašavao crtežima, vinjetama ili nalepljenim sličicama. Trudiš se da pišeš što lepšim rukopisom, dobro razmisliš o svakoj reči i rečenici, jer ti je stalno pred očima onaj ko to pismo treba da dobije, zamišljaš kako će razumeti određenu reč, šta će pomisliti, da neće možda shvatiti pogrešno... Ponekad je bilo i malo kajanja kad se pismo stavi u koverat, zalepi i ubaci u poštansko sanduče. Ponekad bi radije da ga vratiš, pa čak i iscepaš... ali već je kasno... Ono je započelo svoj dugi put, a ti si započeo iščekivanje odgovora.

Putovanje pisma u jednom smeru računalo se u danima, od tri pa naviše, a ako je odredište dalje - i u nedeljama. Zato se čuvao koncept, prva verzija pisma, da kad dobiješ odgovor možeš da se setiš o čemu si pisao. I konačno - stigao je odgovor! Vidiš da ti u dvorište ulazi čika poštar noseći u ruci koverat, pa mu trčiš u susret da što više skratiš put do toliko očekivanog pisma, a on se smeška i šeretski namiguje dajući ti u ruke dragoceni komadić papira. Ako je pismo od neke simpatije, crveniš, grabiš koverat i brzo se sklanjaš. Ako nije, uzmeš ga, zahvališ i odeš na skrovito mesto da ga na miru pročitaš. Držiš ga, gledaš, na njemu mnogo pečata, malo je izgužvano i isprljano od toliko ruku kroz koje je prošlo, a onda - konačno otvaraš i gutaš sadržaj u jednom dahu. Zastaneš, pa pročitaš ponovo. Ako je kratko, malo se razočaraš (ili mnogo, zavisno od koga je), a onda ga danima nosiš u školskoj torbi i smišljaš odgovor koji ćeš napisati. I ciklus ponovo započinje.... Bilo je i ceduljica pisanih rukom i krišom doturenih na velikom odmoru dok se tvoj i njegov razred mimoilaze u hodniku prelazeći iz kabineta za fiziku u kabinet za hemiju. Bilo je i govora tela, tumačenja gestova i pogleda i beskrajne diskusije sa najboljom drugaricom, ili sa društvom uveče na korzou... Telefon je služio samo za dogovor, jer je stajao u predsoblju gde svako može da čuje o čemu se priča, pa baba odvoji uvo i posle dojavljuje gde treba ko je zvao, kada, i šta se ona dogovorila... Tada su se izrazi doslovno tumačili, pa ako bi se neko usudio da mi kaže da sam seksi, to se moglo razumeti samo na par načina - 1. sviđam mu se, 2. želi seks sa mnom, ali ovo drugo se tada nije tako eksplicitno izražavalo. Ako sam nekome rekla da mi je najdraža osoba na svetu, u slučaju da je to devojka, to je bio poziv na ozbiljno prijateljstvo, u slučaju da je dečak, značilo je da mi se sviđa, ali devojke tada nisu bile tako otvorene, pa su ovi drugi slučajevi bili znatno ređi. Grljenje je takođe bilo srazmerno retka pojava, naročito javno i sa više osoba u kratkom intervalu. O poljupcima i da ne govorim.

Eto zašto me zbunjuje taj Facebook. Imate novu poruku od vašeg prijatelja xy - kaže mi on. Eeeeeej, dragi dečak me se setio, obradujem se ja i brzo kliknem da vidim šta moj bivši mladi kolega javlja. A tamo - on cirkularno šalje stupidni video klip iz nekog supermarketa. Ili - moja draga prijateljica iz inostranstva šalje sliku o zabrani pušenja u Nemačkoj. Uvek padam u iskušenje da odgovorim na cirkularnu poruku i razočaram se kad shvatim da to niko ne očekuje. Da ne govorim o medvedićima, zagrljajima, poljupcima, čašama piva/viskija ili izjavama da sam najvoljenija osoba. Neko mi reče - ja ujutru isklikćem na sve te poruke, prosledim dalje svima sve što dobijem i posle sam mirna. What's the point? Čemu to služi, pita se moj konzervativni đavolak na levom ramenu.... Nisam poslala još nijednu cirkularnu poruku. Još uvek osim poruke, osobi kojoj se obraćam upućujem i svoje misli i želje. Poslala sam nekoliko poklona, pažljivo biranih prema ličnostima i nekoliko privatnih poruka. Toliko od mene za Facebook. Ako ikada počnem da šaljem cirkularne poruke, da se gađam ovcama, kravama, pilićima i jastucima, znaćete da nešto ozbiljno sa mnom nije u redu. Dragi prijatelji, opomenite me tada da obrišem svoj Facebook profil.

Školo, školo...

Sve je počelo krajem februara, kad sam Nešu odvela na kontrolu posle preležanih boginja. Uradiše mu na licu mesta deo sistematskog pregleda za školu, merenje visine i težine, "pa ti si idealan, gospodine"... Zakazaše vakcinaciju za 21. mart i dadoše nam papir na kome je još trebalo da udare pečat fizijatar, oftalmolog, ORL, stomatolog, logoped, pedijatar... I još pregršt uputa za laboratoriju. Jednog ponedeljka uputismo se u ranom zorom u laboratoriju, a zatim pronađosmo većinu stručnjaka koji napisaše svoju saglasnost da dete može u školu. Osim.... "Oftalmolog radi popodne!" - reče neljubazno sestra koja je bila u ordinaciji. "Dođite posle jedan!" Došli smo oko tri sata ponovo. "Dobar dan, mi zbog sistematskog pregleda za školu..." "Kod oftalmologa se zakazuje!" Zakazali su nam za 27. mart u 10 sati pre podne. Kasnije sam saznala da dom zdravlja NEMA oftalmologa, već da lekarka koja ima privatnu ordinaciju HONORARNO radi u domu zdravlja tri puta nedeljno. Roditelji su uputili inicijativu domu zdravlja da se, kao ranijih godina, sistematski pregled obavi organizovano. Odbijeni su uz obrazloženje da bi se na taj način remetilo pravo na izabranog lekara.

 

Juče sam, noseći s mukom sakupljene papire, otišla u školu da konačno upišem dete. Sekretar škole mi ljubazno reče: "Sada ćete ovu potvrdu iz doma zdravlja odneti ovde kod lekara da bi vam na osnovu nje izdao potvrdu za upis..." Treba li reći da je to još dva izgubljena sata...

 

Škole u centralnim beogradskim opštinama se bore za svakog đaka, tako kažu. Većina će ove godine upisati samo po dva odeljenja prvaka. Zar čitav postupak nije mogao da se organizuje u saradnji škola i domova zdravlja? Da li neko računa koliki je gubitak vremena i novca da bi se na ovakav način prikupila dokumentacija. Izračunala sam: pet odlazaka u dom zdravlja i tri odlaska u školu, sve u prepodnevnim časovima, dakle u radno vreme. Utrošak vremena po odlasku je minimalno tri sata. To iznosi 24 radna sata ili tri cela radna dana. Ali ko ovde još vodi računa o takvim sitnicama?

 

Imamo još zakazano testiranje kod psihologa i onda se nadam da će mi dete KONAČNO biti upisano u prvi razred osnovne škole.

Smackdown

 

 

- Mama, pronašao sam novu emisiju na televiziji i ona mi je sad omiljena - reče moj šestogodišnji sin po povratku sa rekreativne nastave sa vrtićem.

- Koju sine?

- Američko rvanje - reče ponosno.

- Ko vam je dozvolio da to gledate?

- Vaspitačica. I svi moji drugari to gledaju na televiziji Fox.

Moj sin i ja smo napravili dogovor: igranje igrica je ograničeno na sat vremena dnevno, gledanje televizije takođe, osim vikendom kad se daju dugometražni Diznijevi crtaći na televiziji. Igrice i emisije koje gleda odobravam ja i vršim strogu selekciju. Neša još uvek nema pristup internetu. Naravno da je bilo pobune i još uvek je ima, ali logika za sada odnosi pobedu - da bi mogao da uradi sve što želi u toku dana, mora ograničiti vreme za igrice i TV. U našoj maloj enklavi je tako. A van nje - ovako:

Izvor - Politika online za utorak 11. mart 2008.

Zrenjanin – Na ulazu u osnovnu školu „Petar Petrović Njegoš” okačen je isečak iz novina na kome se na slici vidi dvanaestogodišnjak iz Pirota kako na svom telu pokazuje veliki ožiljak od svežeg operativnog zahvata. Dečaku je, prilikom demonstracije američkog rvanja, stradala slezina i on je završio u bolnici gde mu je i odstranjena. Čelnici zrenjaninske škole su sliku okačili radi opomene svojim đacima.

– Osmaci već shvataju da je u pomenutom sportu u pitanju simuliranje i većina dece zna da je reč o pretvaranju, ali je opasno što mlađi ne mogu da se odupru tom zovu besa i žestine i žele da oponašaju kečere i izvode poteze za koje nisu utrenirani, pa se često igra završi razbijenim glavama i drugim povredama – kaže psiholog Jasmina Bogdanović.

U ovoj školi čujemo da mališani vežbaju pojedine zahvate na putu do škole ili u kući, kad nema roditelja. Među najpopularnijim je „labudov skok” – doskok prsima na podloge od ranaca i jastuka.

"Američko rvanje”, koje se emituje na Foks televiziji ponedeljkom i utorkom u 20 sati, opisuje se na internet prezentaciji ove medijske kuće kao „borba bez krutih pravila, gde takmičari daju sve od sebe pred publikom koja očekuje super zabavu, neobične pokrete, spektakularne udarce i senzacionalnu pobedu”. Sa napomenom – sve je zabava. Ove „zabavne” emisije, ipak, prestaju da budu takve kada se presele u školska dvorišta.

----------------------------------------------------------------------------------------------

27.11.2007 , BEOGRAD
Izvor: PRESS

ŠKOLARCI KEČERI

Đaci osnovnih škola, imitirajući američke kečere sa televizije, organizuju prave mečeve, jednom osmogodišnjaku čak slomljena ruka!

Đaci Osnovne škole „Marija Bursać" iz Beograda, podstaknuti emisijom „Američko rvanje" na TV Foks, svakodnevno u školi imitiraju kečere i organizuju „borbe" u kojima se ozbiljno povređuju. U tim međusobnim obračunima, jednom osmogodišnjem dečaku, koji ide u drugi razred, slomljena je ruka! Pomama za kečerima, prema saznanjima Pressa, nije uhvatila samo beogradske školarce, nego se raširila i po Srbiji.

Psiholog upozorava roditelje!

Psiholog Aleksandra Jovanović-Mađar kaže za Press da je „oponašanje idola" karakteristično za ovaj uzrast, ali da osmogodišnjaci nisu svesni posledica ovakvih igara.

- Deca starija od 12 godina imaju razvijenu svest da je u pitanju igra i znaju da se čuvaju kada imitiraju takve scene. Međutim, deca od osam i devet godina još nemaju taj nivo razmišljanja. Oni su, kao sva deca, znatiželjni da probaju sve i lako se upuštaju u razne igre. Kada dođe do ovakvih posledica u dečijoj igri, treba uključiti sve strane - roditelje, učitelje, školske psihologe... - kaže Aleksandra Jovanović-Mađar. Ipak, ona ističe da je u kontrolisanju ponašanja deteta najvažnija uloga roditelja.

- Dobro je ako je roditelj kod kuće kada se takve emisije prikazuju, jer može direktno da kontroliše dete. Važno je razgovarati s detetom i objasniti mu zašto to nije dobro za njega. Razvijanje samodiscipline i odgovornosti kod dece izuzetno je važno, i to se radi tokom čitavog odrastanja, a ne samo u detinjstvu - kaže Mađar.

------------------------------------------------------------------------------------------

Slažem se da roditelji imaju odlučujuću ulogu u usmeravanju deteta. Ipak, kada dete izađe iz kuće i izvesno vreme nije pod strogom kontrolom roditelja, dešavaju se ovakve stvari. Ako svi dečaci u grupi predškolskog uzrasta redovno gledaju američko rvanje i njihovi roditelji ne smatraju da je to čudno ili loše, kako da objasnim svom detetu da to ne treba da gleda, jer je štetno, opasno i besmisleno? Da li treba da ga usmeravam da na agresiju odgovori agresijom, da ga pripremam za život u džungli, da na vreme počne da trenira borilačke sportove? A televizije u udarnim terminima prikazuju emisije ovakvog sadržaja.

Ipak, ohrabruje reakcija nadležnih na ovu konkretnu pojavu.

------------------------------------------------------------------------------------------

Izvor: 24sata online Utorak, 11 Mart 2008

Američko rvanje ugrožava prava dece

11.03.2008. - 00:15

OMBUDSMAN - Vojvođanski ombudsman Petar Teofilović saopštio je da su prava dece ugrožena emitovanjem emisija u kojima se prikazuje nasilničko ponašanje.

Teofilović je upozorio i državne organe na ugrožavanje prava dece koja su izložena primerima nasilnog ponašanja u emisijama poput „Američkog rvanja” koje se prikazuje na televiziji Foks.
- Iako u najavi emisije gledaoci dobijaju poruku da ne pokušavaju da izvode prikazane egzibicije, primećeno je da deca školskog uzrasta primenjuju rvačke zahvate viđene u ovim emisijama - navodi se u saopštenju.

Ombudsman je podsetio na Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera koje je donela Republička radiodifuzna agencija (RRA), u kome su jasno naznačene obaveze koje su emiteri dužni da poštuju.

- Osim obaveze da posebno najave ili označavaju programe koji mogu ugrožavati decu i omladinu, emiteri ne smeju da emituju materijale koji deluju štetno u vaspitnom, obrazovnom, zdravstvenom ili higijenskom smislu, kao ni sadržaje koji podstiču nasilje - navodi se u saopštenju.

Teofilović je apelovao na elektronske medije koji emituju tu vrstu programa da se pridržavaju obaveza iz Kodeksa ponašanja emitera ili da te emisije emituju u periodu od ponoći do šest sati.

Savet RRA je prošle nedelje odlučio da pozove predstavnike televizije Foks na izjašnjavanje zbog emisije „Američko rvanje”.

 

 

 

Komad nameštaja

Gledala sam film, jedan od akcionih trilera sa ubistvima u kome ipak dobro trijumfuje, porodica bude očuvana i svi žive srećno i zadovoljno a izvršioca zločina stiže zaslužena kazna. Ne, pitanje koje sam sebi postavila nije zašto neko postaje serijski ubica. Film opisuje skladnu porodicu sa dvoje obrazovanih, uspešnih roditelja i dvoje male dece. Suprug, hirurg, posle operacije kada dete pacijent umre, zapada u depresiju. Prestaje da funkcioniše. Teret pada na ženu, advokata, ona radi sve više da bi nadoknadila novac, ali na njoj je i dalje briga o kući i o deci. On je postao neupotrebljiv.

Ja radim, ti spavaš. Kako se zdrav i sposoban muškarac u koga sam se zaljubila pretvorio u ovo što si sada? Gde si nestao? Kada u kući postane teško, zoveš kućnu pomoćnicu, kada na poslu postane teško, bežiš u depresiju. Nisam ovo htela, nisam htela da ostatak života brinem o invalidu koji to ne mora da bude - kaže mu ona.

Previše je sličnih situacija na koje nailazim poslednjih meseci i godina.

- Pokušao sam, ali nije ovo za mene. Imaš prevelika muda - reče gospodin nesposobni sasvim iznenada svojoj mladoj, lepoj i sposobnoj ženi, ostavi nju i malo dete i ode da živi u svojoj močvari, bez napora i obaveza koje život nameće. - Želim ti da nađeš nekog sa većim mudima - reče na kraju. Ovu istinitu priču sam našla na jednom blogu.

- Godinama sam pokušavala da te pokrenem, da zajedno obezbedimo sebi i detetu pristojan život. Sada, ti ideš sa mnom isključivo u ulozi oca mog deteta. Nosim te sa sobom kao komad nameštaja, jer upravo toliko si mi bio koristan. Ona je imala hrabrosti i upornosti da u četrdeset osmoj godini nauči strani jezik, nostrifikuje diplomu lekara, položi razliku ispita i ode u inostranstvo.

- On se premešta sa kreveta na fotelju, za sto i ponovo na krevet. To traje nekoliko godina. Ja izdržavam porodicu, ali on očekuje da se pita o važnim stvarima. Sitnice, kao odlazak u prodavnicu, ili školarina za dete ga ne zanimaju. Komad nameštaja? Ni toliko mi ne koristi.

Šta se to dogodi sa NEKIM (da mi ne bude zamereno da generalizujem stvari) muškarcima u NEKIM godinama? Sa nekim muškarcima koji su delovali zrelo, odgovorno, kompetentno, elokventno, potentno... inače se sve te jake žene ne bi zaljubile i odabrale baš njih kao potencijalne ravnopravne partnere u avanturi koja se zove život... Šta se dogodi da oni odustanu od svojih kapaciteta, prestanu da vrše čak i onu iskonsku funkciju za koju su stvoreni evolucijom ili kojim drugim sledom neverovatnih događaja, a to je zaštita nejakih da bi vrsta imala više šanse da opstane, i pretvore se u sopstvene karikature, u ljudske, muške amebe? Vaspitanje? Okruženje? Trendovi?

 

Ja sam svoj komad nameštaja otuđila. Ne volim nekorisne stvari, a i rešila sam da se selim.

Stanika, deo četvrti

Napravi Stanika pauzu na drugoj trećini puta, u Petrovcu, pa svrati kod neke dalje rodbine na koju je ujak uputio. – Oni će ti pomognu. Pitaj i' da l' znaju neku kuću u Požerevcu gde tražu sluškinju. Tako i bi. Pošto se malo odmorila i okrepila, objasniše joj rođaci kako da dođe do kuće doktora P. – To je velika i bogata kuća, i njima uvek treba neko služinče.

Za Staniku je i Petrovac bio velegrad, za svog života ne beše otišla dalje od susednog sela na zavetinu, a u gradu nije bila nikad. Sve je bilo, čudno, ogromno, strašno. Ali nije pokazivala strah. Sitna, skladna prilika u svakodnevnoj seljačkoj nošnji i opancima, zabrađena šarenom maramom, išla je uzdignute glave. Lepolika, tamne, talasaste kose, belog tena i krupnih živih crnih očiju, privlačila je po koji radoznali pogled, ali nije mnogo odudarala od sredine u kojoj se našla. I uvek je tako bilo. Gde god da se nađe, snalazila se neverovatnom brzinom, učila je u hodu, od ljudi, samo gledajući šta rade. Što oči vide, ruke naprave. Prilagođavala se i menjala, spolja. Iznutra, ostala je ona koja jeste.

Od Petrovca išla je putem, i to je bilo mnogo lakše. Stiže u grad, upita nekog za doktorovu kuću i nađe je posle malo lutanja. Primi je gospođa doktorka, isprva za najprostije i najprljavije poslove, a onda, kako je napredovala, postade pri kraju službe čak i kuvarica. Ti ljudi su bili njeni prvi i najveći dobrotvori. Imali su strpljenja da neukoj seljančici daju priliku i sačekaju da vide šta će od nje ispasti.

Posle pet godina provedenih u doktorskoj kući, Stanika se razvila u gradsku lepoticu koja je umela da nosi moderne cipele, haljine i kapute i to tako dobro da niko nije slutio njeno poreklo. Dok ne progovori, jer je do kraja zadržala naglasak rodnog kraja. Dobila je odlične preporuke i sa njima služila u još nekoliko gospodskih kuća. Bila je vredna i okretna i rado su je primali.

Rat je provela sa detetom u okolini Požarevca u fabrici bombona. Odatle su gledale kako «saveznici» bombarduju grad. Posle rata, Stanika se zaposlila u gradskoj bolnici, kao čistačica.  Naučila je da čita i piše kroz program opismenjavanja AFŽ-a. Nudili su joj da uči za bolničarku, ali latinski je bio nepremostiva prepreka. Tu se penzionisala u šezdesetoj godini i ostvarila najveći san svih svojih zemljaka. Naravno i svoj. Pred smrt je imala običaj da kaže kako će je ovi iz socijalnog sigurno ubiti, jer duže prima penziju nego što je radila. Pre odlaska u penziju kupila je od sopstvene ušteđevine plac sa trošnom kućom na tadašnjoj periferiji Požarevca i time ostvarila  drugi san – da ima svoj krov nad glavom odakle je niko neće oterati.

Stanika je bila jaka žena, ne samo po ondašnjim merilima. Suprotstavila se mužu, porodici, selu, otišla u nepoznato i preživela. Bila je prilično bezosećajna, naročito prema svom detetu.  Tražila je i dobijala bespogovornu poslušnost od onih sa kojima je živela. Nikoga nije žalila. Bez obzira što je prihvatala spoljne promene, bila je vrlo konzervativna za sve novotarije: - To moja mati nije radila, pa neću ni ja.

Volela je život i ono što on donosi. Znala je da uživa u hrani, a besprekornu liniju je održavala posteći sredom i petkom. Bila je religiozna, ali nije slepo sledila dogmu, skrojila je verovanje po svojoj meri. Nikada nije pila. U životu nije obukla ništa crno, i svojim ukućanima nije to dozvoljavala: - Ima vremena, žalićeš me kad umrem. Najveći ustupak, kad ide na nečiju sahranu bio je da stavi teget maramu sa sitnim belim tufnama. U svakodnevnom životu, čak i po kući, nosila je jarke, žive boje: ciklama, trava zeleno, limun žuto. I marame sa velikim crvenim ružama. Imala je oko osamdeset kad je, videvši da je njen unuk kupio trenerku i patike, pitala: - A meni trenerka i patike? Neverovatno vitalna, sama je sebi prala i kuvala, ložila vatru i radila sve poslove u kući do pozne starosti. I čitala "Politiku" bez naočara.

Do kraja života imala je sliku o sebi kao o lepotici. Znala je nekoj devojci da kaže: - Ništa si ti, ja sam lepša od tebe. Pred samu smrt, imala je periode demencije. Kao da se kolebala između ovog i onog sveta. – Gde je moj tata? – pitala je. Kad je počela da pita za dedu, znalo se da neće još dugo.

Umrla je malo pre svog  stotog rođendana.

Stanikin život je previše bogat da bi mogao stati u ovako kratku priču, bila bi to dobra građa za roman. Priču sam napisala pre godinu dana i posvetila svom prvom blog prijatelju sa drugog blog sistema, ispunjavajući obećanje dato na početku svog blogovanja. Ovo je takođe i terapijski pokušaj svođenja jedne gotovo mitske ličnosti u realne, ljudske okvire. U okviru manifestacije Jesenji Blog Open koja je održana 10. novembra 2007. godine u Novom Sadu, objavljen je konkurs za prvu zbirku blog zapisa u Srbiji, pod nazivom Blogopedija. Imala sam zadovoljstvo da ova priča bude izabrana i štampana u zbirci.

<1> <2> <3>

Stanika, deo treći

Udade se lepa Stanika za čoveka koji joj nije bio ravan, ni po izgledu, ni po pameti, ni po sposobnostima. Izgledalo je prvih godina da dobro podnosi svoj pad. Beše se skupila, malko pogrbila, kao da je usahnula. Išla je po selu spuštenog pogleda. Dušmani se poradovaše, a malo ljudi je sažaljevalo. Uglavnom su mislili da je dobila šta je zaslužila. Rodi im se prvo dete, žensko. Dragiša je hteo sina, pa se prozli još više posle toga. Ubrzo je počeo da je tuče, dušmanski, ne birajući gde udara. Izbi joj jednom dva zuba. Drugi put je tako udari u glavu, da je danima išla sa maramom preko čela ispod koje je nosila nasečeni krompir da izvuče uboje. A onda, Stanika beše ponovo u poodmakloj trudnoći, valjda je krvnik popio više nego što može da podnese, dođe kući kivan na ceo svet, a najviše na tu lepu ženu koja mu se, njemu je tako izgledalo, podsmevala na svakom koraku i pokazivala mu kolika je nula od čoveka. Skoro razvali vrata, pa skide sa klina vrengiju, predvoji je i pođe na ženu, da je nauči pameti. Stanika vide da je đavo odneo šalu, diže se brzo onako sa stomakom, pa ispred njega pobeže kod svekrve u drugu sobu. Na to će joj reći svekrva:

-         Ćerko, vi'š kaki je ludak. Ja da te odbranim ne mogu. Neg' ene ti prozor, pa beži i sakrivaj se gde znaš! I bolje ti je da se ovam' ne vrćeš.

Iskoči Stanika kroz prozor, pobeže uza stranu pa nizbrdo i skoro bez duše stiže do kuće nekog daljeg strica, pa viknu:

-         Pomagaj, čika Svetomire, ako boga znaš, eve Dragiša ide za menom, 'oće da me ubije!

Videše stric i strina da je jadna žena izbezumljena, pomogoše joj da uđe u kuću i da legne pored ognjišta. Te noći, Stanika je pre vremena rodila mrtvog sina. Zakopaše dete visoko u bagremaru, tamo gde je posle Ranđel Paunov sazidao vikendicu kad mu je taj plac pripao u deobi. Iako je bila sitna, mršava i izmučena, Stanika se brzo oporavi, pa pođe kod oca da ga moli da je primi nazad, jer Dragiši ne sme živa na oči.

Kad se devojka uda i prekorači prag roditeljske kuće, nije joj bilo povratka. Nešto zbog toga što su braća i snaje već zauzeli imanje i kuću i za drugu čeljad nije bilo ni mesta, ni  hrane. A nešto zato što se smatralo da je žena kriva ako u braku ne valja, pa onda neka propadne, kad za život nije. Mnoga je žena sebi prekratila muke, ne mogući da podnosi muževljevo maltretiranje, a nemajući gde da se vrati. Kažu, jedna se tako obesila o jabuku, a naišao neki imućniji seljak, pa videvši ovu da visi, stade da je udara štapom i da viče: - Šta si se besila, šta nisi došla kod mene da čuvaš ovce? Ali raditi kod nekoga u svom selu, pored živog muža i familije, bila je neviđena sramota.

Milosav i Spasenija bejahu živi oboje, ali u dubokoj starosti. I da su se nešto pitali, ne bi je mogli primiti u kuću. Koju godinu pre, Milosav dade celo imanje svom unuku, sinu Ranka šnajdera, koji je opet, budući jedini naslednik u prvom kolenu, bio crna ovca u familiji. Bio je lutalica, mesto ga nije držalo, pa je prošao pola Evrope već tada, kad za Evropu u selu niko ne beše ni čuo, ženio se nekoliko puta i na kraju završio kod neke drusne Sremice. Tamo je i skončao, a pričaju da ga je Sremica udavila u bunaru, jer je i nju hteo da napusti. Uglavnom, kad su čuli za njegovu smrt, odoše i doneše njegovu singericu, ta je mašina tada vredela zlata koliko je teška, a njega ostaviše da počiva u miru u sremskoj crnici, ko će ga i čime prenositi u vukojebinu. Njegov sin Ilija nasledi imanje još za očevog života.

-         Nemam, Staniko, 'di da te primim. Eve, čeljadi puna kuća, sin mi je skoro za ženidbu. Vrati se kod muža 'el radi šta znaš.

Gledam ja šta ću, crna kukavica. Od familije vajde nema, da se vratim kod onoga, ima da me ubije. Šta da radim, da l' d'idem da se stravim, 'el šta ću. Otidem ja kod moj'ga ujka Radisava, školuvan čovek beše, šumar u državne šume. I nauči me ujka Radisav. Nemo', kaže, Staniko, d' ideš da se straviš, što da se smeju dušmani, neg' otidi u Požerevac, pa se najmi za sluškinju u neku bogatu kuću, od doktura, 'el od fiškala, i bog da te vidi.

Mislila Stanika, šta će, kako će nepismena i bez ikoga svoga u velikom svetu. Čas joj je privlačnija bila ideja da okonča muke, nego da ide i propadne u  nepoznatom gradu, čas se kuražila i rešavala da ide. Bila je to velika i teška odluka. Ali Stanika je volela život, i kad je jednom videla da izlaza ima, uputila se ka njemu. Spakovala je nešto stvari u zavežljaj i krenula trbuhom za kruhom.

- nastaviće se -

<1> <2> <4>

Stanika, deo drugi

Rasle su bliznakinje i što su starije bile, bila je očiglednija razlika među njima – Stanikina neviđena lepota i Stanicina prosečnost, čak bi se moglo reći da je ružna bila, sirota. Živeli su preko puta groblja u pletari sa tri prostorije. Prva, glavna, sa otvorenim ognjištem i verigama, u kojoj se kuvalo, obedovalo i noću spavalo, druga, sa sporednim ulazom gde je zimi i stoka boravila i treća sa velikim naćvama i karlicom za mešenje hleba, neka vrsta ostave. Uveče, posle večere, uglavnom kačamaka skuvanog u bakraču, ređe je uz kačamak bilo i nešto da se zamrsi, prostru se guberi po celoj prostoriji i čeljad poleže. Legalo se sa prvim mrakom i ustajalo sa petlovima. Ujutru, svi se dignu, saviju gubere, pojedu malo kačamaka od sinoć, popiju varenike ako je bilo, i na posao. Zadruga je to bila sa tri generacije. Najstariji sin se beše oženio i dvoje dece napravio pre odlaska u rat, pa Spaseniju odmeni snaja, otresita krupna gorštakinja koja je svoju udovičku sudbinu stoički podnosila. Radila je i vukla kao muškarac. U kasnijim godinama od Stanike se moglo čuti kako o nekoj devojci ili mladoj ženi sa prezirom govori kako nije ni lepa ni velika. U njenom sistemu vrednosti čovek vredi ako je lep, ili ako je veliki, a ako je i veliki i lep taj zaslužuje njeno poštovanje. Snaja koja je odgajila Staniku i njenu sestru pored svoje dvoje dece beše velika.

Spasenija se sve više povlačila iz poslova što je bila starija. Unuci je pamte kao veliku majku koja nadgleda i zapoveda i čija reč se bespogovorno sluša. Sedela je povazdan ispod velikog oraha u dvorištu, prevrtala po rukama tapije od imanja i ključeve od pomoćnih zgrada i sama sa sobom nešto pričala.

Rasle su devojčice, radile na njivi, čuvale ovce, živele kao i druga deca u selu. Devojke su se mlade udavale, čim stasaju. Stanica se udade čim je prvi momak zaprosio, a glas o Stanikinoj lepoti odavno se čuo van sela. Nije bila samo lepa, nego i vešta, nadaleko joj nije bilo ravne u tkanju, predenju, pletenju. Čak je naučila i «gomblen na somotu» da veze i da skroji «kicelju» i obrubi je crnom čipkom. Bivajući svesna svoje vrednosti, sve više se oholila.  Već je odbila nekoliko prosaca.

U to vreme u svakom selu je bila škola sa četiri razreda i svako selo je imalo učitelja. Taj je primao od države neku simboličnu platu, a ostatak namirivao obrađujući malo baštice i od seljaka - ovde nekoliko jaja, tamo parče slanine, koje pile i tako se živelo. Dođe u Stanikino selo mladi učitelj, tek svršio škole, po rasporedu dobio službu. I zagleda se Stanika ni manje ni više, nego u učitelja. Ni učitelj nije bio s raskida. Nije bila retkost da se učitelj oženi lokalnom lepoticom, ali obično je takav događaj pratio pozamašan miraz u zemlji ili u dukatima, da se uča obezbedi. Hteo je da uzme Staniku ali je uz nju tražio od Milosava njivu na dobrom mestu pored puta. Ne dade Milosav. Uča dobi premeštaj i ode, a Stanika osta neudata. Posle učitelja ni jedan momak se ne usudi da je prosi, a ni ona, ponosita, ne bi pošla za seljaka. Zađe u godine, dvadeset pet joj je bilo. Sramota, matora devojka, a sedi kod oca.

Živela je tada na kraju sela siromašna udovica sa sinom jedincem. Jedva preživljavahu sa malo zemlje i nekoliko brava što su gajili. Za njenog jedinca se pričalo da «nije čis' u glavu»,  a voleo je i da popije. Kad popije, postaje prek i nasilan, rođena majka je od njega iz kuće bežala. Nije mogao da se oženi, ni jedna nije htela da pođe za njega. Smisli Milosav kako da se reši usedele ćerke, pa posla provodadžiju njegovoj majci. Dogovoriše da Dragiša uzme Staniku, a u miraz dobija pet dukata. Stanika ni da čuje, neće pa neće, po cenu života. Pričaju da je u pomoć pozvana seoska vračara, koja je devojci nešto uvračala, a onda joj podmetnula pod noge klip kukuruza, Stanika stade na taj klip, iskrivi zglob i pade. Posle toga naprasno pristade da se uda za Dragišu. Nisu tu čista posla bila.

- nastaviće se -

<1> <3> <4>

Stanika, deo prvi

Priča počinje 1902. godine, ili koju ranije ili kasnije. U svakom slučaju, negde oko balkanskih ratova. Nije tada bilo preterano važno koja je godina, a datumi su se pamtili po svecu koji je tog dana vladao. Dakle, 1902. godine, na potonji Dan mladosti, rođendan najvećeg sina naših naroda i narodnosti, 25. maja, rođene su dve bliznakinje, jedna lepa, najlepša, a druga onako... Znala je posle da kaže Stanika: – Drug Tita i ja smo rođeni na isti dan, al' on malo poranio, neku godinu. Rečeno rođenje događa se u homoljskoj vukojebini do koje tada ni puta nije bilo, a od prevoznih sredstava nožice lagane, pa udariš preko njiva i livada i za samo noć i dan stigneš u metropolu. Požarevac. Najbliži velegrad.

Spasenija i Milosav, srećni roditelji, bejahu više od trideset godina u mnogostruko konzumiranom braku i za to vreme izrodiše nešto oko desetoro dece, od kojih se najstarije, sin, dika i ponos, baš spremao za učešće u balkanskom ratu iz koga se nije vratio, a od ostale dece jedva polovina beše preživela razne boleštine, nedaće i težački rad na imanju. Beše i devojka pred udajom, baš ispred ove dve, dobi neke guke i ode za nedelju dana, odnese je čuma. Lekar daleko, nema puta, nema para, beše šta joj bog dade. Spasenija je do kraja života namenjivala za zadušnice omiljenu joj pitu od jabuka – nek' se vidi pred m'u Kalinu, bog da ju dušu prosti. I pusti koju suzu, više oplakujući sebe i pustu žensku sudbinu, nego već zaboravljenu devojku, za koju, ruku na srce i bolje beše "d' umre neg' da se muči ovako ka' ja, da rađam u 46. godini na sramotu od sela".

Milosav, na pola šeste decenije, beše držeći naočit muškarac koji je tražio i dobijao od žene šta mu pripada. Tada je to značilo trudnoću svakih par godina, a jadna žena, iscrpljena od tolikog rađanja i dojenja, molila je boga da joj smiri muža, pa ovako ili onako.

Videvši dvoje dece, i još ženske, otac se grdno rasrdi. - Ti si, kučko, za to kriva. Još dvoja gladna usta da 'ranim. Pa još popišulje. Za drugoga da i' 'ranim, kurve. D' udaviš jedno!

Spasenija ga pogleda gadljivo, pa reče: - Neću, udavi ti.

Ne usudi se Milosav da učini toliki greh. Bliznakinje dobiše imena Stanika i Stanica – da stane žensko, a što se Spasenije tiče, da stane bilo žensko bilo muško, jer iz inata posle toga nije Milosava puštala blizu. Zato je otac još više mrzeo svoje bliznakinje, jer em je morao da hrani beskorisnu žensku čeljad, em više ni ženu nije imao. Našla se tu posle neka usedelica, koja je poslužila kao zamena, ali to je već druga priča.

- nastaviće se -

<2> <3> <4>

The Paradoxical Theory of Change

Arnold Beisser, M.D.

Promena se dešava kad čovek postane ono što jeste, ne kad se trudi da postane ono što nije.

Promena se dešava onda kad je čovek više ne želi.

Geštalt terapeuti ohrabruju, čak insistiraju da pacijent bude ono što jeste i tamo gde jeste. Promena može da se dogodi kad pacijent bar na trenutak odbaci ono što želi da postane i pokuša da bude ono što jeste.

Osoba koja dolazi kod terapeuta zato što želi promenu je u konfliktu između najmanje dve činjenice: ona osciluje između onoga što želi da postane i onoga što misli da jeste, nikad se u potpunosti ne identifikujući sa tom slikom o sebi. Geštalt terapeut zahteva od pacijenta da bude ono što jeste u određenom trenutku, da upotrebi kapacitet za prihvatanje svih, manje ili više suprotstavljenih delova svoje ličnosti.

---------------------------------------------------------------------

Ima smisla: ključ je kao i uvek prihvatanje, u ovom slučaju prihvatanje sebe. Ako osoba prihvati sebe kao nekog ko ima problem, tada će biti u stanju da počne da rešava problem, samostalno ili uz nečiju pomoć.

Ako je osoba zatražila stručnu pomoć, to uvek znači da je svesna problema koji želi da reši.

Ako ja imam sliku o sebi kao o nesebičnoj osobi, paradoksalna teorija promene kaže da nikad neću zaista postati nesebična. Tek u trenutku kad prihvatim sebe kao osobu sa manama, među koje spada i povremena sebičnost, mogu raditi na sopstvenoj promeni da postanem bolja prema drugim ljudima.

Ako ja doživljavam sebe kao idealnog roditelja, nikad neću učiniti ništa da bih postala bolji roditelj svome detetu, jer idealno ne može biti bolje.

Ako doživljavam svog exa, kao osobu čije mi mane smetaju, nikad neću biti relaksirana u komunikaciji sa njim. Tek kad ga prihvatim kao nesavršenu osobu, kao obično drugo ljudsko biće, sa kojim me vezuje to što imamo dete, neću imati unutrašnjih tenzija.

I samo još nešto: prihvatanje ne (mora da) znači odobravanje.

Ezoterija

Za sve su krive napredne tehnike samousavršavanja. Povremeno zasmejavam samu sebe sećanjima na moje više nego uspešne eksperimente.

Imala sam oko 18 godina kad sam otkrila Emila Kuea i autosugestiju. To mi se toliko dopalo da sam odmah krenula od teških stvari - kako ubediti sebe autosugestijom da mi se ne spava ili da nisam gladna. Odlično mi je išlo, toliko dobro da sam imala poremećaj spavanja dok mladost nije izlečila posledice nepromišljenosti, a nekoliko puta sam se zamalo onesvestila od iscrpljenosti. Glad nisam osećala. Kakva ušteda vremena za spremanje hrane i pranje posuđa!

Vreme je prolazilo i postepeno sam otkrivala sofisticirane verzije autosugestije - afirmacije i vizuelizaciju. To je bilo par godina pre udaje. Hmmm, budimo praktični, rekoh sebi i sročih afirmaciju o tome kakvog muškarca želim da upoznam.

Sledeća stepenica u životu je dom. Za to sam iskoristila vizuelizaciju crtanjem. Pošto sam po prirodi skromna nacrtah omanju kuću sa velikim dvorištem i ogromnim drvetom koje pravi hlad.

To bi bilo to. Ostalo je samo da radim na tome i čekam.

Naravno, svakodnevne obaveze su brzo zatrpale čak i sećanje na moja ezoterijska pregnuća.

Sređujući neke papire, a već sam par godina bila udata, naiđoh na sliku i tekst o kojima je reč. U tekstu je pisalo, parafraziram, da želim da upoznam situiranog, osećajnog muškarca, nešto starijeg od sebe, koji voli decu. Bilo je još detalja ali ih se ne sećam. Da, svakako je bio situiran, negde i nekako i definitivno jeste stariji od mene.

Na crtežu je bila kuća u koju sam došla da živim sa njim, sa jednom jedinom greškom - samo jedna četvrtina je bila njegova. Ukupno oko 20 kvadrata.

Moj poslednji pokušaj promene stanja putem autosugestije dogodio se nešto pre odlaska u bolnicu, kad sam otkrila novu metodu afirmacija, po kojoj stvaraocu treba prepustiti način i put ostvarenja, a koncentrisati se na to da afirmacija bude dobro sročena i redovno primenjivana. Želela sam da skinem desetak kilograma koji su se neosetno nakupili u međuvremenu. Sročila, napisala, ponovila nekoliko puta i zaboravila.

Po izlasku iz bolnice, kad sam stala na vagu i videla da sam izgubila tačno deset kilograma, sa strahom se setih te poslednje afirmacije.

Mnogi iz mog društva se bave, iz hobija ili profesionalno, različitim ezoteričnim veštinama. Neko mi je skoro pomenuo afirmacije kao odličnu metodu za usmeravanje u željenom pravcu.

- Do bola sam usavršila tu veštinu. Korak dalje i večna lovišta su moja - rekoh.

Куба: промене без тачкица, Srbija: tačkice bez promena

  Izvor: Politika online za за суботу 5. јануар 2008.за суботу 5. јануар 2008.

Куба најављује да ће ова година, пола века од почетка социјалистичке револуције и 17 месеци откако се Фидел Кастро са јавних тргова повукао у болесничке одаје, бити година промена. То би, пре свега, морало да значи укидање тачкица. .... Јоани Санчес, тридесетдвогодишњакиња из Хаване, себе сматра „слободним електроном” на Куби и тврди, парафразирајући наслов романа чешког дисидентског писца Милана Кундере да „живот није негде другде” већ на другачијој Куби. Припада генерацији рођеној седамдесетих и осамдесетих, обележеној ограничењима струје и намирница, организованим пионирским школама, совјетским играчкама и илегалним одласцима са Кубе. .... Као „личну терапију” пре девет месеци отворила је свој блог. Претходно је радила јогу, повлачила се у самоизолацију, ишла на „тај-чи”, ништа није помогло. Постепено, њене „вињете о изгубљеним илузијама”, фрагменти из кубанске стварности које је качила на блог, повратиле су јој смисао живота. Циљ јој је, како каже, да да мали лични допринос рушењу зидова и стварању нове Кубе. Преобуче се у страну туристкињу и у хотел улази поздрављајући портире на немачком језику, одлази до компјутера са интернетском везом резервисаном само за стране туристе.  Своју причу куца муњевитом брзином зато што сат везе на сајберспејсу кошта колико петнаестодневна плата.

 Koliko smo ogrezli u lenjost i konformizam?

 Koliko nas pamti podelu hrane na tačkice odmah posle drugog svetskog rata? Od blogera - najverovatnije niko. Znamo za priče roditelja, baka i dedova i odnosimo se prema tome kao prema legendi - trumanova jaja, tačkice, šećerna tabla mesečno samo za bolesni decu, američka marmelada i padobranska svila... To su stvari za roman... Koliko nas pamti kupovinu hrane na tačkice osamdesetih godina, kad se utopija zvana socijalizam Titovom smrću raspala na komade? Koliko nas pamti nestašicu ulja, šećera, vate, deterdženta, kafe iz osamdesetih? Za razliku od Kube koja tek treba da krene stazama tranzicije, mi smo već duboko zašli u nju... Imali smo vremena i da se naviknemo.

Ipak, priznaćete, bez obzira na zaostalost Srbije kad je reč o informacionim tehnologijama i internetu, nijedan korisnik interneta ovde nema ni vremensko niti bilo kakvo drugo ograničenje da krstari internetom i na njemu objavljuje štogod mu drago. A koliko smo svojim pisanjem na blogu doprineli "stvaranju nove Srbije" kakvu većina nas priželjkuje i nada joj se za svog života?

Da li ste znali koliko je blog moćno sredstvo uticaja na javno mnjenje, na politiku većine ozbiljnih korporacija, pa čak i na politiku vrha države?

Raduje me što vidim da je sve više blogova koji nastaju sa željom da nešto promene u okoštalim birokratskim strukturama vlasti, javnih preduzeća i javnih servisa nasleđenim još iz vremena socijalizma i Miloševićevog populizma. Raduje me što vidim da takvi blogovi nailaze na odobravanje i razumevanje, umesto kao do skora na ravnodušnost i defetizam.

Pišite o onome što vam smeta, blogeri. Osvrnite se na ono što vam se događa, što vam ne odgovara i što biste hteli da promenite. Predložite rešenje. Dajte inicijativu. Pokrenite se. Jedan čovek ne može da učini mnogo. Ali mnogo ljudi može učiniti pomalo i može doprineti promenama.

Posle Nove godine

Slučajni pogled na zgradu preko puta otkri mi jutros malog Sneška Belića napravljenog na terasi. To se mladi par koji ima bebu igrao u snegu. I ja sam to radila - za sve što se smatra neprimerenim za "neke" godine koristila sam bebu kao izgovor - plišane mede, grudvanje, valjanje u snegu, igranje tvista dok prepovijam dete...

Moj dečačić je porastao, ne voli medvediće ni druge plišane životinje... Hrabro se bori sa boginjama koje su izbile baš pred Novu godinu. Boljka strašna, njemu nepoznata, neprijatna i ružna. Junak je prihvatio sva objašnjenja zašto to tako mora i zašto je to baš njemu moralo da se desi iako je bio "baš neraspoložen, mama"... Ne gleda beli snežni pokrivač iako se radovao kako će se sankati i grudvati i praviti Sneška za vreme praznika... Zato je dobio slatkog Sneška da se uteši (za ideju zahvaljujem Minji i njenoj Kuhinjici). Sreća je da mu je Deda Mraz doneo ove godine baš sve što je želeo!

Dobila sam čestitku ispisanu najdražim rukopisom na svetu koju je sam pravio. Sada, tužnija od njega, čežnjivo gledam meki beli sneg...

Gužva

Gužva u gradu. Predpraznična histerija kombinovana sa saobraćajnom gužvom. Prepuni trolejbus s mukom kreće sa stanice. Posle samo desetak metara zaustavlja se na čudan način i pod čudnim uglom. Dva srednjoškolca licitiraju:

- Nema struje...

- Ma ima!

- Nema, čoveče. Ej, Tesla, izađi iz trole, majke ti!! Žurim...

Šta mi daje podršku

 

U centru sam svog sveta. Nasmejana sam, srećna i sama sebi najveća podrška. Prvo ja. Imam velike radoznale oči i osmeh. Veze sa drugim stvarima nisu eksplicitne ali postoje. Po potrebi. Mojoj ili njihovoj. Neke su stalne, nepromenljive. Neke su zadate, potpisane. Ostale nastaju i nestaju.

Kuća, toplo gnezdo koje stvaram. I mir u njemu. Osećaj spokoja kad pomislim na svoju luku kojoj se vraćam.

Rad. Posao. Koji daje ispunjenost i zadovoljstvo onim što je urađeno. Manje ili više kreativan. Ponekad i dosadan posao može biti slamka. Za koju se uhvatim  i izvuče me za taj dan. Da ne mislim. Da ne potonem. Sutra je već lakše. Uvek.

Iskustvo. Znanje. Znam ko sam, koliko vredim, šta mogu. I šta ne mogu, takođe. Znam šta hoću. Šta neću. Znam gde su mi granice. To je sigurnost.

Entitet.. Uvek je tu kad mi treba.

Neša. Pasivno. Samo zato što postoji, hvala Entitetu.

Ljudi. Bliski i manje bliski. I najbliži. I blogeri.

Tai chi. Harmonija. Isceljenje. Ravnoteža. I sve manje cm u struku.

Uvek sam više volela tišinu od svakog zvuka. Otkrivam da neke note mogu da me podrže, da plutam i lebdim dok ne prođe...

Moja geštalt grupa.

 

Ovo je i naš cilj UPDATE: Kako to rade u Torontu

Gradonačelniku plata po učinku<