SLOVO O LJUBAVI
Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.
Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.
Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.
Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se i umirući.
Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.
Pošalji komentar
Komentari: