Otišla je
Moje su je oči ispratile
U njima su drhtale suze
Oči su bile moje telo
Ruka još u stisku topla
Zaklanjam je od vetra
Usta udahnuše tugu
Noć nađe svoj mir u meni
Otišla je
Ona i ja rasatavljeni
'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Voliš ljubavnu poeziju
i stucaš neke pesme.
Dok šetamo zagrljeni,
tražiš u meni
delić strasti velikog Bajrona,
kap krvi prezaljubljenog Petrarke,
zelenu Lunu cigana Lorke,
konja u kasu divljeg Jesenjina,
bat koraka nestvarnog Majakovskog,
komad hleba bolesnog Šimića...
Nalaziš samo
bledu zvezdu pesnika,
vrelu krv rodoljuba,
prodoran zvižduk železnice,
strast beskrajnih lutanja
i umorno koračanje skitnice.
Ostavi me,
nisam slika za poređenje!
'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Svi smo pomalo trava,
pomalo žuto lišće,
moja gospođice.
Soba je puna zaborava
koji ne ume da nas prespava.
Svi smo pomalo ova jesen,
ovo mimohođe sa zelenim svetom.
Svi smo mi pomalo žalopojke
za prošlim letom.
I volimo i mrzimo u isto vreme,
dok dišemo ostatke svelog cveta.
Svi smo mi prevaziđene teme
zbog jednog poljubca
i jednog preokreta.
Nadraženi spavamo
prošlost pored reke.
Iz nas izranjaju dva mrtva veka.
A ti i ne slutiš, moja gospođice,
da svi smo mi
pomalo ta mrtva reka.
I svi smo pomalo trava,
pomalo žuto lišće,
moja gospođice.
Soba je puna zaborava
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
To krik jedan u meni