13/4/2008 - GLOOMY SUNDAY
’’ Little white flowers will never awaken you ...’’
... prošaputao je u moje uvek otvoreno uvce, cereći se. Luđak. Profijuču te izgovorene reči često oko moje glave. Dolete odnekuda, iz pizde lepe materine, iz Plejada, Andromede, iz jebenog Crnog Oka, baš kada zaboravim da je ikada bio deo mene. Neka devojka je došla na kafu kod našeg zajedničkog druga i skočila kroz prozor, a oproštajno pismo ostavila u kupatilu. On se jadničak strašno istraumirao, nije je ni poznavao dobro. Drhtao je i prepričavao nam užas događaja. Zamislite, neko vam dođe na kafu, odete da je skuvate, vratite se, njega nema, a stan zaključan iznutra. Misterija. Plašio se da ga ne optuže za ubistvo i šta će ko misliti i sve u tom stilu. Kolja nije odoleo impulsu. Bezočno, znam, ali nisam ni ja.
Mesečina, a meseca nema.
Sijamci, sa hroničnom upalom stomačnih mišića, od silnog, neobuzdanog smeha, koja bi bila ublažena samo usled sprečenosti da budemo zajedno. Bili smo nerazdvojni u vrtiću i svim školama kasnije. Učiteljice i nastavnici bi nas obavezno razdvajali, samo da ne sedimo u istoj klupi.
Nismo imali ni sedam godina kada smo priredili prvu krupniju zajedničku zabavu. Jedan beli, novi i blistavi fića, veselo nam je namigivao. Imao je sočne obline i vrtoglave vijadukte, a tu je bila i gomila peska. Našlo se i nekoliko kartona. Pogledali smo se, samo na tren, i to je bilo dovoljno da napadnemo pesak kartonima, obilno zalijemo fiću i napravimo peščani tobogan. Regrutovali smo odmah čitavu ulicu dece. Srolavanje sa krova je bilo milion puta bolje nego kada smo oponašali BranicuDeBrankicu, jednu nadahnutu devojčicu iz slikovnice, koja je pokušavala da pošalje kravu na Mesec. Mi smo imali na raspolaganju samo jednog debelog zeca, kojeg je Kolja dobio za rođendan od ćaknutog deda-teče, mađioničara koji se umetnički zvao Roko. Zekan nije nikada dospeo do Meseca, jer je umro pre poletanja. Veselje survavanja sa fiće nije dugo trajalo. Čika sa krvavim očima, u mornarskoj majici i sa fišekom od papira na glavi, dotrčavao je vrišteći, uz neke užasne psovke. Već nas je ranije dobro upoznao. Gde baš njegov auto. Počeli smo da bežimo, držeći se za ruke, a on, iskolačen, u tri koraka već nam dahće za vratovima. Panika, panika. Onda mi zablista spasonosno rešenje i promenim pravac trčanja. Između garaža je tako uzano, da osim nas niko ne može da se uvuče. Uleteli smo u zagrljaj proreza, gutajući paučinu i prljavštinu. Ovaj je sasvim poludeo. Gurao je glavu i režao. Onda ga je Kolja pitao – čiko, jel imate mantikat menkiš? Ni tada nije odolevao impulsima. Lavina smeha je gutala sve pred sobom.
Čovek je radio kao poslovođa u velikoj prodavnici, gde smo kupovali slatkiše, sličice, stripove i ostalo. Uvek je bio grozan prema deci, isterivao ih, govorio ružne reči i uopšte, bio gadan i pokvaren. Kada smo se pojavljivali sa mamama i tatama, bio je ljubazan i sladak, davao bombone i štipkao za obraze. Da ne poveruješ. Najslađi je bio u prisustvu glavnog šefa, koji se ponašao opako, kao zapovednik neke rimske legije, i pojavljivao obavezno jednom dnevno. Svako njegovo pojavljivanje delovalo je na zaposlene kao da se obznanjuje Amon Ra. Puzali su i klanjali se, a najraskošnije je gamizao naš čika Fića. Ne znam kako se zaista zvao, ali od tog peščanog dana, to mu je bilo ime.
Jednog toplog jutra, koje je prethodilo fićkanju, dok smo hranili vrapce i golubove, landarali naokolo i bili bez neke naročite zabave, dogovorimo se da tražimo od čika Fiće, jedan po jedan, u urednim vremenskim intervalima, nešto čega u njegovoj radnji nema, i naravno, u vreme kada nastupa šef. Bilo je dvadesetak dece raznih uzrasta i svi su bili oduševljeni da oštre zubiće na ovom predmetu. Padale su razne ideje, a naziv tog mračnog predmeta želja – koji je pljucnula jedna trogodišnjakinja - mantikat menkiš, usvojen je jednoglasno.
Počela je opsada. Dobar dan, imate mantikat menkiš? Molim? Mantikat menkiš. Šta, da li imamo šta ... ? Pa mantikat menkiš, imate ili nemate? Kakav marikatmeniš? Šta? I tako pedeset puta. Danima. Nije smeo da nas proteruje ili pokaže bilo šta osim poslovnosti, pa je napisao na smeđem papiru, u koji se uvija hleb, drljavim štampanim slovima - NEMAMO MARTIKAT MEKIŠ - i zalepio na izlog. Naravno, mi smo i dalje tražili. Kada bi kolutajući pokazao na papir, kazali bi da ne tražimo to, nego mantikat menkiš, ili da ne znamo da čitamo. To je trajalo i proširilo se i na decu iz okolnih ulica. Kolja i ja zamalo da presvisnemo od sreće kada smo, dve ulice dalje, na trafici ugledali – NEMAMO MAKITAT MERIŠ. Čika Fiću su kasnije obavestili da je predmet masovnog dečjeg zezanja, i to ga je baš opalilo.
Kada smo porasli, Kolji je ta epizoda ostala tako mila, da ga nije napuštala inspiracija ni za trafikantkinje i sličice HiMen, za koje smo bili baš preveliki. Sa sedamnaest, kada se Fića obesio, zbog manjka neke robe, nismo ga se skoro ni sećali. To je bio neki suludi vikend, kada su se u našem komšiluku tri osobe ubile. Svi su imali teorije, od sudara galaksija do političke situacije, ali je Koljina bila najromantičnija. On je tvrdio da ih je pobila pesma koju u poslednjih mesec dana pušta često, do daske. Pesmu je komponovao neki Mađar, stihove napisao njegov prijatelj, uoči II svetskog rata, i posvetio je bivšoj devojci. Devojka se ubila, ubrzo posle emitovanja pesme. Onda je talas samoubistava zahvatio ljude koji su je slušali. To je otišlo toliko daleko da je pesma zabranjena u Mađarskoj. Zatim je snima Bili Holidej, i u Americi se ponavlja isto. Tamo niko ništa nije zabranio, osim što postoje neproverene priče da postoji interna zabrana emitovanja pesme na radio talasima. Na kraju se i kompozitor ubio, posle mnogo godina.
Završio je izlaganje i pustio pesmu, najače. Melodija se razlila kao lava.
Sunday is Gloomy,
My hours are slumberless,
Dearest, the shadows I live with are numberless
Little white flowers will never awaken you
Not where the black coach of sorrow has taken you
Angels have no thought of ever returning you
Would they be angry if I thought of joining you
Gloomy Sunday
Sunday is gloomy
with shadows I spend it all
My heart and I have decided to end it all
Soon there'll be flowers and prayers that are sad,
I know, let them not weep,
Let them know that I'm glad to go
Death is no dream,
For in death I'm caressing you
With the last breath of my soul I'll be blessing you
Gloomy Sunday
Dreaming
I was only dreaming
I wake and I find you
Asleep in the deep of
My heart
Dear
Darling I hope that my dream never haunted you
My heart is telling you how much I wanted you
Gloomy Sunday
Zatim smo prešli na premijeru Fantoma iz opere. ’’Music of the night’’ je postala Koljina pesma.
Posle nekoliko burnih godina, u kojima smo proživeli vekove, zove Koljina mama, plače. Odlazim kod njih. Kolja, mali paraglajder, slupao se. Predaje mi tamnoljubičastu metalnu kutijicu, sa belom tračicom i ugraviranom posvetom. Priljubljujem na obraz tu blentavu stvarčicu. Ja sam android.
Kada sam je otvorila, unutra se nalazila idiotska plastična šnalica, sa malim belim cvetićima.
|
