Imam šesnaest godina. Ne mogu da verujem kako sam stara. Još malo pa ću i ja postati jedna od onih otužnih dvadesetogodišnjakinja. Ne daj bože, nikada. Porasle su mi sise i pojavili se kukovi. Čudim se. Nedavno sam gledala slike svoje majke i njenih drugarica kako igraju na stolu u nekoj kafani i analizirala njihova tela i lica. Užas, matore ženetine, imaju po trideset pet, četrdeset godina, šminkaju se i nose čipkast veš i tesne suknje, misle da su i dalje neke ribe, a u stvari babetine. Dok ih gledam, crvenim umesto njih. Kao da ljudi sa godinama gube oštrinu čula, zaglupave nekako i postanu odvratni u svakom pogledu. Majka i njene drugarice misle da su devojčice, nesrećnice, pa čak izlaze i na piće tamo gde ide moje društvo. To sam im apsolutno zabranila, uopšte ne mogu da podnesem njihovo ponašanje. Zovu se Caca, Ceca i Cica, sirotice, i nose frizure i odeću iz 1980. Zastrašujuće, jer sada je 1987. godina.
Pored toga što simuliraju mladost, simuliraju i sve ostalo. Neće da me puste u Ljubljanu na koncert, jer sam maloletna i ograničavaju mi izlaz. Ako izmolim da ostanem duže, do dva ili tri, onda je uslov da me oni sačekaju i vrate kolima, pored toga što moram da dam ime, prezime i adresu svih ljudi sa kojima idem, kao i mapu mesta na koje idem. Takvi isti su i ostali matori mojih drugova i drugarica. Što je najgore, oni se druže, prisluškuju nas, špijuniraju i razmenjuju informacije. Kakav je to oblik ludila, nikada mi neće biti jasno, a naročito dok se razmeću ’’Slobodnom decom Samerhila’’ kao najboljom smernicom za vaspitavanje dece. Nema šanse da ne idem na ’’Cure’’. Lignja, Dekstroza, Igi, Konj, Lemur, Nina, Meli i ja smo napravili plan. Objavili smo kako idemo u Dekstrozinu vikendicu, gde će da nas odveze Igijev otac, kombijem sa posla, takozvanom maricom. Ne bih volela da nas vidi neko. On je policajac, najstroži od svih roditelja, ali srećom i najgluplji. Poneli smo bagminton i frizbi da zametnemo tragove, što su za njega bili materijalni dokazi naših namera, pa se raspričao o svom siromašnom detinjstvu i sav raznežio. Dektrozini roditelji su u Grčkoj, na romantičnom vikendu, jer su se razveli i opet venčali. Vikendica se nalazi dvadeset kilometara od grada i nema telefon. Tamo će nas paziti Dekstrozine komšije, neki slikari, koji su pristali da nam prave masku dva dana, jer su fenomenalni ljudi, iako su matori, imaju više od trideset godina. Kada ne bi gajili onaj hipi kič luk, bili bi kul. Ovako izazivaju sažaljenje. Njima smo kazali da se Lignja smrtno zaljubio u neku ribu iz drugog grada, pa idemo svi da je muvamo, a spavaćemo kod nje, jer su njeni matorci na putu, samo je baba tu. Bili su egzaltirani što će da nam pomognu. Kada Igijev otac kao ode, sačekaćemo pola sata koje će on upotrebiti da nas posmatra iz zasede, zatim odmah palimo nazad i idemo autobusom do Ljubljane. Lignja je u poslednje vreme počeo da se šminka, stavlja crveni karmin, nosi samo crno, tapira kosu i potapa je u gel, da bi imao istu frizuru kao Robert Smit. Buđala, stalno moram da objašnjavam ljudima da nije derpe i satanista. Nadam se da će uskoro da uđe u ’’Fajn Jang Kanibals’’ fazu i izgleda kao fin dečkić.
Kako je sada petak popodne, imamo na raspolaganju noć i dan da stignemo do Ljubljane, odslušamo koncert i vratimo se natrag najkasnije do nedelje u devet uveče, kada Igijev otac dolazi da nas vrati kući, jer u ponedeljak idemo u školu prepodne. Sve je precizno isplanirano. Jedva čekam da budem punoletna i da prestanem da lažem i obmanjujem. Osećam se kao kriminalac. Ispratili smo Igijevog ćaleta, odigrali frizbi pola sata na travnjaku i snimili ga da se uštekovao u obližnjem kupinjaku. Pričali smo dovoljno glasno kako je najbolje da ovog vikenda učimo biologiju i hemiju. Aha, u svakoj laži ima pola istine.
Lokalna autobuska linija do grada je bila puna bezubih seljaka koji su neopisivo smrdeli na leš, buđavi sir i štalu. Majstor je puštao narodnjake do daske i svi su arlaukali. Izgleda da ih je zaplašio Lignjin izgled, pa su srećom napravili malo prostora oko nas. Brojgel i Hijeronimus Boš bi ovde pronašli obilje inspiracije. Na glavnoj autobuskoj stanici smo morali da stavimo kape i kapuljače, kako nas ne bi prepoznao neki poznanik naših roditelja. Matorci su nam spakovali tonu hrane, kao da idemo na Antartik, a ne na izlet. Više od pola smo usput bacili, a ostatak je, kao svinja, počeo da ždere Konj, čim je autobus za Ljubljanu krenuo. Sva zadnja sedišta bila su naša, pa smo mogli lepo da se opružimo. Stavila sam vokmen, slušala Bouvija – ’’Vajld Iz D Vind’’, treperila i razmišljala o tome kako se ja nikada neću zaljubiti, sve dok ne upoznam njega lično. Pored Bouvija, dolazi u obzir i Kristofer Voken, možda i Kristofer Lambert, kad bi bio visok. Konj je iznenada otrčao napred i ispovraćao se po podu autobusa. Vozač je stao i naterao ga da sve očisti. Lignja se brzo uspavao, pa smo odlučili da ga ložimo. Zaplet je bio sledeći – kada se probudi, mi ćemo da foliramo da smo se uradili bez njega, jer je već neko vreme planirao da proba bilo koju gudru, a i generalno, bio je sklon autodestruktivnim radnjama još od petog osnovne, kada je pokušao da izvrši samoubistvo sa šest aspirina, jer se nesrećno zaljubio. Seo je u kadu, plakao i čekao da umre. Onda je njegov otac razvalio vrata kupatila, jer je pronašao njegovo oproštajno pismo, u kome je pisalo da mu na sahrani puste pesmu ’’Sa druge strane jastuka’’ od Bajage. Posle toga je redovno posećivao dečijeg neuropsihijatra, a njegovi roditelji su se trudili da u svemu budu delikatni, jer je on vrlo osetljivo dete. On je svoju osetljivost koristio obilato da iznuđuje od njih sve što poželi. Jednom je ozbiljno zapelo oko nekih ’’Rej Ban’’ naočara za sunce, pa je zapretio da će da zapali zavese u dnevnoj sobi i podmetne bombu u obližnje obdanište, a najveća kazna biće im naslovi u novinama, vikao je, u kojima će da piše ’’Letele su dečje glave Bulevarom’’, i saznanje da su oni mogli to da spreče. Odmah su pljunuli repa za naočare.
Tako je Lignja otvorio svoje, maskarom umrljane oči, i odmah snimio situaciju. Mi smo bauljali i glumili dston, spid i trip. Mojoj kreaciji je najviše pomogao susret sa matorim đankozama iz komšiluka, kada mi je lopta uletela pravo u njihov otvoreni prozor. Igi i ja smo otrčali po loptu i zvonili jedno pola sata iz sve snage, jer se iznutra čula muzika. Na vratima je pisalo – Sudija, Vuko Vučković. Umirala sam od smeha pri pomisli da je lopta tresnula Vuka u glavu ili mu oborila vaznu sa muškatlama i taman počela da izvodim skeč, kada je vrata otvorila jedna musava, mršava i neobrijana prilika u kišnom mantilu do poda, kožnom kačketu i jako špicastim crnim cipelama. Taj sigurno nije sudija. Nije primetio nikakvu loptu, pa nas je pozvao da uđemo i pogledamo. To je bila takva rupa, kakvu nisam mogla ni da zamislim, čak ni prilikom čitanja Hjuberta Selbija. Ponudio nas je sokom, koji smo odbili, jer je sve bilo neverovatno prljavo. Predstavio nas je društvu, koje se nalazilo u sobi. Bilo ih je desetak, svi su sedeli zatvorenih očiju, kao zaklani, jedino što su pomerali ruke i mazili neke mačke koje su im ležale u krilu. Onda je jedna žena, posle nekoliko teških pokušaja i zanošenja glavom napred-nazad, otvorila oči, ustala, a maca joj uz jezivi mjauk tresnula o pod. Očigledno je zaboravila da ima mačku u krilu. Taj mjauk je čula jedna polovina prisutnih, koji su uz grč namrgođenosti progledavali. Ostali se nisu pomerali. Izbegli smo da se rukujemo tako što smo im mahali i smešili se. Izgledali su kao Drakulini svatovi. Ona što je ustala predstavila se kao Cuca i preterano ljubazno nas povela kroz ostale sobe da potražimo loptu. Stančuga je imala jedno osam ogromnih soba, sa plafonima od po četri metra, skoro sve bez nameštaja, a ona se izvinjavala zbog nereda i za svaku sobu objašnjavala čemu služi – ovo je moja soba, ovo moga muža, ovo je naša spavaća soba, a ovo je bivša dnevna, ali tu prokišnjava, pa je ne koristimo i tako dalje. Kada nas je provela kroz sve odaje i nekoliko toaleta, bila je skoro naša najbolja drugarica. Lopta je pronađena u sobi za garderobu, bez ormana, gde je gomila prljave odeće stajala u balama, od poda do plafona. Ispratila nas je i kazala svojim nazalnim, unjkavim glasom, da ima dete koje je kidnapovao njen ludi otac, jedan gadan i zao starac. Ne dozvoljava joj ni da ga vidi. Tu se malo rasplakala i izvinila zbog emotivnosti, a njen muž, čovek koji je otvorio vrata, dozivao je Cucu da ga ’’sredi’’. Sedeo je na stoličici, sa smaknutim pantalonama i nogama šarenim od ljubičastih rana i rekao – aj’ ćao klinci, svratite opet slobodno... Zbrisali smo odatle i bacili loptu u prvi kontejner, a onda sam otišla pravo kući da sterilišem ruke alkoholom, presvučem se i okupam.
Lignja nije mogao da veruje da smo takvi štekeri. Molio nas je da mu damo malo, a mi smo poricali i poricali da smo radili bilo šta. Ljutito je tvrdio da smo se razbili i da on nije tolika rika. Ja sam stondirala, Lemur je lazio po podu, Nina i Meli su igrale kolariću-paniću i govorile da su im ruke providne, Igi je gledao kroz njega i pravio se da ga ne vidi. Dekstroza se klatio napred-nazad, a Konj je povraćao u crnu veliku kesu, ali stvarno. Molio je, preklinjao i nagađao šta smo uzeli. Onda se Igi iznervirano okrenuo i rekao mu da zaveže, i da će mu dati, pod uslovom da nikome, nikada i ni pod kojim uslovima, ne kaže ni reč o tome. Lignja se zakleo u majku da neće. Objasnio je da smo uzeli nešto ludilo jako i da će da dobije samo pola, pošto je mnogo opasno, jer može da se desi i to da odlepiš i nikada ne vratiš. Prošaputao je tajanstveno da se, kada kafetin rastvoriš u koka-koli, desi burna hemijska reakcija. Onda popiješ to, ali moraš da kusaš kašičicom, gutljaj po gutljaj, sa pauzama, i tako se razvališ, da ne znaš gde si. Lignji su se oči zasjajile od sreće. Pola kafetina je rastvoreno u koka-koli, a on je halapljivo kusao, brže od propisanog. Na sva upozorenja – nemoj, rasturićeš se, odgovarao je da ima jak organizam i zahtevao odmah drugu polovinu tablete. Teškom mukom smo mu dozvolili i to. Eh, sada smo imali garantovanu zabavu bar do Zagreba. Padala je noć, a Lignja se toliko uradio, da je imao teške halucinacije. Pričao je potpuno nepovezano o Timoti Liriju i Oldos Haksliju, tumačio Kastanedu i Don Huana, hteo da se skine go, jer ga grizu dugmići koji emituju muziku, tetovirao se hemijskom olovkom i ispisivao ime Lina, zatim ridao za tom Linom, koja je svima do tada bila nepoznata, a onda se posvađao sa nekom babom, koja se žalila da ne može da spava i rekao da će da joj siluje mrtvu decu kroz rupu na sanduku, na šta se ona ućutala. Stomak je počeo ozbiljno da me boli od smejanja. Na pauzi za pi-pi, u šumarku pored puta, uspeo je da skoči u neki potok. To je već bilo previše i morali smo da saopštimo da smo ga, u stvari, samo ložili. Momentalno se sabrao i počeo da se dernja, besni i psuje. Nije hteo da uđe u autobus, hteo je da uzme svoje stvari i stopira do Ljubljane. Onda smo ga molili da se presvuče, jer je mokar, oprosti nam i bude džek. Jedva je pristao. Autobus je krenuo dalje, pa stao, jer su ga ustopirala dva slatka dečkića i devojčica, koji su seli pored nas. Meli, koja se stalno ložila, odmah je snimila plavog zelenookog i počela da trepće. Tako smo se upoznali, i ispostavilo se da oni idu do Zagreba, a onda kući, do Dubrovnika, gde prave ogromnu ’’Alan Ford’’ žurku u nekim podrumima i katokombama. Zovu se Mario i Edi, a devojčica Mirna. Super Mario Bros. Super smo se skužili, pričali i zahebavali se, a onda su nam predložili da promenimo smer i krenemo sa njima. Dekstroza, Konj i Igi su odlepili za Mirnom, Meli za Edijem, a meni se baš dopao Mario, sa plamenom u crnim očima, duge crne kose, pljunuti Ludi Konj, idol mog detinjstva. Svi su se složili, samo je Lignja po svaku cenu hteo na koncert i govorio da, ako nas matori provale i bude sranja, neće da to bude zbog obične glupe žurke. Raspitivali smo se o prevozu, a oni su nam garantovali da možemo da se vratimo autobusom koji ide do Podgorice, sutra u dva noću, a odatle idu svi autobusi za Srbiju, pa smo izračunali da smo u vikendici u najgorem slučaju tačno u osam uveče, čitav sat pre dolaska Igijevog ćaleta. Lignja je onda prolupao i rekao da to nije fer prema našim roditeljima, koji mirno spavaju i ništa ne slute. Podsetili smo ga da nema nikakve razlike, čak je i bolje, jer je Ljubljana dalje.
U Zagrebu smo prešli u autobus za Dubrovnik. Malo smo spavali, a ja kao začarana, obmotana nežnim naručjem Ludog Konja. Nije se pomerao, da me ne probudi. Kada smo stigli, bilo je kasno popodne, subota. More, more, more. U nozdrvama mi je titrala lavanda, omorike, ozon, vetar, talasi... Mario nas je odveo njegovoj kući, maloj, ali isklesanoj od kamena, sa prostranom terasom koja je uranjala u more. Palaco e teraco. Podsetila ma na terasu od mramora koju je imao Ribecal, brdski duh. Lignja je naravno odmah skočio, obučen. To je neizlečiva dijabola. Istuširali smo se i presvukli. Osećala sam se snažno, činilo mi se da mogu da dohvatim sunce, naredim mesecu da izađe i upalim neka sazvežđa, čiji oblik posebno volim. Lebdela sam i sijala kao šenuli svitac, zbog beskrajne slobode i pučine, koju sam tek napipavala, nožnim prstićima.
Posmatram Maria. Još danas sam mislila da se nikada neću zaljubiti, zbog svog poganog karaktera, nemilosrdnog oka i smisla za smešno. Nije imao u očima ni trun one pseće blentavosti, kao većina dečaka, koja me uvek iritirala i terala da budem mučitelj i okupator, nije se dao podjarmiti, a ipak je bio beskrajno pažljiv. On je muškarac, a ne dečak. Raznežio me sasvim. Čak mi je odrecitovao neku pesmu Pol Elijara, gde on sreće razbojnika, koji ga grubo pljačka, a on se stidi jer želi da ga zagrli, pošto ima iste oči kao njegova draga. Ne podnosim poeziju i pesnike, a ovo me nije razbesnelo, nego me, na neki način potpuno osvojilo. I učinilo drugačijom.
Krenuli smo na žurku. Dok smo prilazili, ugledali smo stotine vatrica. Noćni predeo je bio obasjan malim bakljama, koje su označavale ulaz u ’’Cvjećaru’’, i sva zgodna mesta u vrtu, u kome su bile ušuškane ležaljke, ligeštuli i jastučići za sedenje. Svuda su bili postavljeni citati iz ’’Alana Forda’’, ispisani na osvetljenim tablama – ’’Ako kaniš pobjediti, ne smiješ izgubiti’’ i tako dalje. Muzika koja me sačekala – Diskorošn, Sisters ov Mrsi. Sve savršeno. Moje društvo se odmah integrisalo u masu. Lignja je odlepio kao kuče. Mario me poveo da mi pokaže katakombe. To su bili neki Austrougarski podrumi, nekada samostanski, nekada mletački, nekada rimski, a sada ničiji. Ovo im je bila najbolja namena do sada. Na sve strane prepunjeni veselim, mladim svetom, baš lepota i neki fini sklad. Malo smo se promuvali naokolo, a onda je Mario rekao da imamo još samo pet sati. Ja sam kazala da imamo još beskrajno sati, pošto mi nikada nećemo umreti, ni ostariti, ni nestati. Seli smo u auto i odvezli se do neke litice. Ruke su nam srasle, kožom i kostima. Izašla sam iz auta i gledala u nebo. Zvezde nikada nisu bile tako velike. Izgledalo je kao da mi vasiona namiguje. Sela sam na krov auta. Ipak mi pokvarenost nije iščezla, jer mi se učinilo da Mario previše glanca svoj auto. Nasmejao se iz grla i seo pored mene. Krov se ulubio. Bilo ga je baš briga. Ljubili smo se dugo, pa ujedali, pa opet ljubili, pa ujedali, a stotine zvezda je padalo. Izgleda da je Zemlja u tom trenutku prolazila kroz krhotine neke komete. Kao kreteni smo sedeli zalepljeni za taj krov i radili glupe stvari, kao što je gledanje u oči dok nam ne pođu suze, grljenje sa pucanjem kostiju, griženje ušnih resica i noseva, uzimanje krvi iz predela iza vrata i tako dalje. Ipak smo se sreli, nas dvoje.
U povratku smo zatekli Lignju kako sedi sam na nekom trupcu i rida. Slinio je i povraćao po sebi. Smrdeo je raznovrsno, a najviše na alkohol. Ponavljao je ime Lina, Lina, Lina i jecao. Nije hteo ni sa kim da razgovara. Samo je plakao. Bilo je krajnje vreme da se krene kući. Sakupili smo se, upristojili ga nekako i pošli. Najmanje pedeset ljudi je pošlo da nas isprati. Autobus za Podgoricu je kretao. Meli i Nina su suzile, Dekstroza, Lignja i Konj su mahali nekim uplakanim devojkama. Igi je smuvao Mirnu, mahao i smešio se kao budala. Verovatno sam i ja imala taj budalasti izraz. Mario je uskočio u autobus. Ide sa nama do Podgorice, pa šta bude. Nije mi jasno kako ćemo nas dvoje da se odlepimo, ikad.
U Podgorici smo se oprostili i ukrcali ga u autobus za Dubrovnik. Imamo još dvanaest sati da stignemo u vikendicu. Igi je izgubio novčanik sa svim našim parama. Gladni smo. Ne znamo kako da se vratimo. Imamo još jedanaest sati. Lemur pronalazi u džepu sitno za žvake. Delimo tri žvake na osam delova. Žvaćemo dabl babl žvake sa ukusom maline. Lemur zaustavlja neki šleper. Vozač oduševljeno pristaje da nas poveze do Brusa. Ulazimo i smeštamo se u kabinu, devojke i Lignja na krevet iza. Lemur čuči između. Meni ništa ne smeta, u blaženom sam stanju i hipnotisana. Vozač se zove Miki Garadža, najveći mangup koga je majka rodila. Zaljubljen je tačno dve godine u Lepu Brenu i proganja je. Šalje joj cveće i čokolade, u koje je umotana slika njega lično i njegovog najvećeg kamijona od svih. Voli i Šemsu najviše, al samo da je sluša. Miki Garadža je psihopata dobrog srca. Vozi najvećom brzinom, jer mi žurimo, izgurava sve automobile koji mu prkose, insistira da nas odvede na ručak kod ’’Cajke’’, najbolje gazdarice od svih kafana na ibarskoj ikad. Mi prihvatamo sve. Kod ’’Cajke’’ žari i pali neka sisata, debela pevaljka. Gosti su mrtvi pijani, urlaju, žderu jagnje i prase, dižu ruke u nebo i polivaju se pivom. Miki Garadža prebije trojicu flašom jer gledaju pokvareno njegove male sestre. Niko mu se ne suprotstavlja. To me brine. Lignja je otišao da skine razmazanu šminku. Ručali smo.
Dan je blistav. Vozimo se i slušamo Mikijevu ispovest. Kaže da će da se zarati pošto su Šiptari nabili flašu u dupe nekom starcu, Srbinu. Jedva čeka da im se svima najebe majke. U Brusu nas Miki Garadža ostavlja na pumpi. Zahvaljujemo. Kaže da reknemo da je Miki Garadža reknuo da nam nađu prevoz odma. Odlazi neviđenom brzinom. Mi se valjamo od smeha. Iz zezanja kažemo na pumpi šta je rekao Miki Garadža. Oni nam nađu prevoz odmah. Neki kamion nas je dovezao do vikendice tačno u osam uveče.
Nisam mogla da verujem svojim očima. Desktrozina vikendica je bila puna ljudi, muzika je treštala, a gomila automobila je bilo parkirana naokolo, i još ih je pristizalo. Kada smo se probili kroz gužvu, shvatili smo da skoro sve ljude poznajemo. Bobi Lujka, koga smo otkačili da ne bi išao sa nama na koncert, pošto je naporan, i slagali da ćemo ovde da učimo za vikend, proturio je vest da pravimo žurku. On se nije pojavio, ali je pozvao sve koje poznaje, a i oni su pozvali sve koje poznaju. Dekstrozine komšije, matori hipiji su bili zlatni do samog kraja, i kada su ljudi počeli da pristižu i govore da su pozvani na žurku, otvorili su ulaz i nabavili muziku, ubeđeni da nam pomažu u organizaciji. Igijev otac se približavao polako, maricom. Mirko Bitanga je video maricu i počeo da beži preko plotova, uzvikujući racija, racija, kako bi ostavio utisak kriminalca koga juri policija. Za njim su počeli da beže još neki koji su pušili vutru ili hteli da postanu kriminalci.
Igijev otac je napravio skandal, održao radni sastanak sa svim našim roditeljima, gde je potanko opisivao Sodomu i Gomoru koju je zatekao. Izvinili smo se što smo pravili žurku bez dozvole. Nije nam oprošteno. Izigrali smo poverenje i obmanjivali, pa smo kažnjeni zabranom izlaska od mesec dana. Igi je dobio pola godine, bezuslovno.
