11.5.2008 - Riđ@ i Mij@t
Poslao ShArGaRePiChAcTa NaMiGoOsHa
Koračala je ulicom nesvesna pogleda koje je privlačila i osmeha koje je izazivala. Vraćala se iz škole… njeni još nisu stigli sa posla te nije morala žuriti. Prolazeći pored velike, poznate, kafane zavirila je kroz staklo. Dule je bio tamo te je umarširala trudeći se da izgleda mnogo starija nego što jeste…
- Hej, Riđa… - osmehnuo se čovek koje je stajao s druge strane šanka.
Besno ga je pogledala.
- Ima li u ovoj birtiji šta za popiti ili samo pričate, kao babe?
- OK, spusti oružje… neću te više tako zvati. – rekao je Dule smejući se drčnom devojčurku riđe kose – Ima, ali nećemo ovde piti… idemo na jedno mesto.
- Kakvo?
- O, dosadna li si… Samo pođi, videćeš.
- Ali ja hoću ovde da sedim…
- A-a… poslušaj jednom bez pobunjivanja. Čekaj da se javim Miri i možemo krenuti. - rekao je i nestao iza vrata koja su vodila u stražnji deo kafane.
Ubrzo se vratio u pratnji debeljuškaste, crnokose ženice.
- Hej, lepotice… morala sam doći da te pozdravim.
- Priznaj da si samo htela da proveriš da li sam te lagao. – progunđao je Dule.
- Ja ne priznajem, a ti dokaži ako možeš. – nasmejala se crnka mužu i poljubila ga, a zatim se okrenula ka crvokosom devojčurku. – Čuvaj ga.
- Od koga?
- Od drugih žena…
- Ha! Ma koja bi njega? Kladim se da si i ti shvatila grešku kad si se udala za njega.
- Kreći, odmah… smore mali!
Obe su se nasmejale, poljubiše se i njih dvoje krenuše.
- Gde ćemo, Duki?
- Slušaj, mala… vremena su zajebana, a ti si nedokazana. Iskreno, brinem za tu njuškicu. Želim da te upoznam sa nekim ljudima, čisto da budem siguran da ćeš biti sigurna kad budeš lunjala ovuda.
- Hajde, matori… pa ja sam velika cura, šta si se ufrkisao?
- Ma, onako… neće da škodi, u svakom slučaju. Učini to svom čika Duletu. Ako budem morao da odem, da znam da nećeš biti sama.
- Da odeš? A gde ćeš ti to?
- Ma… nigde… Samo, kažem ti, vremena su gadna… nikada se ne zna.
- Opet pričaš o ratu?
- Opet?
- Danas svi pričaju samo o ratu...
- Nećemo o tome, OK? Nije to za tu tvoju čupavu glavicu. Evo, stigli smo. – rekao je Dule zaustavivši se ispred ulaza u neki kafić.
- E, neću unutra... ne sviđa mi se...
- Hajde, nemoj mi reći da si se uplašila?!? – rekao je Dule znajući da će samo to uspeti da je ubedi da uđe.
- Uplašila? Ma, daaaaaaj... samo mi deluje fuj...
- OK, upadaj...
Ušli su. Unutra je bilo mrachno... Crn šank, crne stolice, stolovi... stepenice koje su vodile na sprat... Mračno, da mračnije ne može biti. Gledala je oko sebe pokušavajući da uoči makar jednu sitnicu koja bi joj se dopala kada se sudarila sa ogromnom prilikom, namrshtenom, ćelavom i istetoviranom... rmpalijom kojije imao oko vrata takvu lančugu da je o nju, čak i onoliki, mogao da se bez problema obesi.
- Đe si, brate... – progovorila je grdosija – Oklen ti ovo pilence?
Prostrelila ga je pogledom. Mrzela ga je i pre nego što je saznala kako se zove.
- To je moje dete...
- E? Nijesam znao... Izvini...
- Ma, ne... ali kao da jeste. Iskreno, volim je kao sestu... a i napast je, taman kao mladja sestra.
- E, onda... – progovorio je rmpalija obilazeći oko nje kao mačka oko mleka -... bih ja mogao malo i da je...
Zastao je u pola reči kad ga je pesnicom pogodila po sred nosa, trenutak pošto ju je lupio po dupetu.
- Jebaću ti kevu... – zarežao je držeći se za njušku iz koje je lila krv.
- Slušaj, pederčino... Možeš ćale da mi budeš... Ako me još jednom uhvatiš za dupe ili bilo šta slično, oči ću ti iskopati... – zasiktala je.
Rmpalija je zbunjeno gledao u nju. Od slatkog, naoko umiljatog, devojčurka pretvorira se u crvenokosu furiju koja nije izgledala nimalo naivno. Pogledao je u Duleta koji se smejuckao...
- Ne gledaj me ništa... ova divljakuša je vaša...
- Jbg, ovakva guja može da nikne samo u onoj vukojebini... – rekao je rmpalija počevši da se smeje. – Izvini, Riđa, ja sam Mijat.
Gledala je ispruženu ruku neko vreme, a onda je ubacila svoju u njegovu.
- Anastasija. I, molim Vas da me ne zovete Riđa...
- Ali... – počeo je Mijat, a onda se zaustavio kada je video Duletov osmeh. – U redu, šta ćete popiti?
Uveliko su ćaskali kada je stiglo piće.
- I, šta misliš?
- Ne znam... Nije dobro, brate...
- Nije, ali šta da se radi...
- Zato sam je i doveo... Želim da je paziš, ako budem morao da odem.
- Može ona i sama da se pazi... video si...
- Može... može da upadne u nevolje bez problema...
- Ok, Ok...
Nezinteresovano se igrala slamčicom, a onda je usatala...
- Gde ćeš?
- Kući..
- Moraš?
- Ne, ali ionako pričate o meni kao da nisam tu... Dosadni ste, matorci...
- A ti si napast kakvu nisam sreo. – rekao je Mijat, a ona mu se isplezila. – U svakom slučaju, ovde si dobrodošla u svako doba.
- Ma, da... pa da me startuje neki majmun, kao ti danas...
- Neće... I da znaš, čujem li još jednu psovku odraću te kao mačku...
- Uuuuu, frajeru... uplašio si me...
- OK, nemoj da bude da te nisam upozrio.
Ćutala je. Imala je utisak da je ozbiljan i uopšte nije želela da proverava da li je u pravu. Pozdavila se sa njima i otišla...
Dani su prolazili, a ona je sve češće svraćala u Rupu, kafić u koji ju je prvi put Dule odveo... Mijatov kafić. Upoznala je sve ’zveri’ koje su tu dolazile... ’zveri’ koje je zavolela i koje su je obožavale. Onako mrgudasti, narogušeni i tetovirani u njenom prisustvu su se ponašali kao male mace. I ona se osećala sigurno uz njih...
Onda je počeo rat... i oni su odlazili i dolazili. Iako je stalno bila sa nima, pokušavali da je sačuvaju od tog ludila i ružnih priča. Kidala se kada bi videla da nekog od njih nema i plakala kao kiša, od sreće, kad bi se pojavili. Vreme je prolazilo, ona je od devojčurka izrasla u pravu lepoticu. Bila je njihova oaza normalnosti u jednom nenormalnom svetu.
Pre odlaska na mtursko veče je svratila u kafić. Obučena u jednostavnu, dugačku haljinu, sa štiklama, izgledala je lepo.
- Lepa si, Riđa. – rekao je Gaja.
- Hvala. – odgovorila je postiđeno.
A onda se pojavio Mijat noseći ogromnu kesu.
- Ovo je za tebe, mačko. Idi u magacin i presvuci se. Tamo je Barbara, pomoćiće ti.
- E, neću ništa... dogovorili smo se... Meni pokloni ne trebaju.
- Napravi izuzetak. Jednom je matursko veče.
Kada je izašla, momci su ostali bez teksta. Visoka, vitka u zagasito bordo krinolini, sa onom njenom riđom kosom skupljenom u punđu i blagom šminkom, ličila je na princezu.
- Jebote!!! Jebote... – prvi je progovorio Mijat.
- Au, brate... – začulo se sa svih strana.
-... samo jedno znam... Najebaću se mrtve majke svakome ko je, makar, mrko pogleda...
To veče je stigla u BMWu na matursko veče.
- Obećaj mi jedno... – rekao joj je Mijat pre nego što je izašla iz kola.
- Šta?
- Kad se budeš udavala... Neka na svadbi dva puta bude Save the last dance for me... Prvi put za tvog ćaleta, drugi put za mene...
Jedva je zaustavila suze. Poljubila ga je u obraz i izašla.
I opet su dani prolazili... i opet su odlazili i dolazili... i opet je bilo sve crno i mračno...
A onda je uvedeno novo pravilo... onda kada je naišla na nekoliko pištolja u šanku kada je otišla po vodu. U kafić nije smela ulaziti ako joj nije dat znak da može ući.
- Aman!!! Kakvo je to sranje? Dolaziću kad mi se dolazi.
Mijat je udario šakom o sto i dreknuo - Rekao sam ti da ne psuješ, jebote!!! Dame ne psuju!!!
- Vraga... Vi psujete kao kočijaši, a ja ne mogu. E, jebi se! Psovaću ako mi se psuje i ti ne možeš da mi zabraniš. I nisam dama...
Njegova šaka se našla na njenom obrazu. Zavladao je tajac. Oboje su bili u šoku. Bio je to prvi šamar koji je dobila u životu. Polako je ustala i krenula. Zastala je na vratima i pogledala ga direktno u oči.
- Ne želim više da te vidim. – progovorila je bezbojnim glasom i izašla.
Više nije prolazila tuda. O njima je znala samo ono što je pročitala u novinama.
-Jebote, kad će više pohvatati ove budale. – govorili su svi u njenoj okolini, a njoj se srce cepalo.
Bilo je lepo, prolećno veče. Vraćala se sa posla kada joj se učinilo da čuje stenjanje. Zastala je i oslušnula ali se ništa nije čulo. Ponovo je krenula i ponovo je začula isti zvuk. Krenula je u tom pravcu i videla čoveka na zemlji. Potrčala je ne razmišljajući i bacila se na zemlju pored njega. Bio je to Mijat.
- Riđa... – promucao je.
Raskopčala mu je jaknu i ugledala krv.
-Jebote... Jebote... – bilo je sve što je uspela da progovori. Mozak je radio ogromnom bzinom.
Skinula je jaknu, napravila od nje smotuljak i pritisla na ranu.
- Riđa...
- Ćuti, jebote... Hoćeš li ućutati??? – cvilela je ne znajući šta da radi
- Hajde... koji ti je... Ti nikada nisi bila pička. Šta si se sad usrala?
- Ne seri...
- Ne psuj!!!
- Nosi se... Što mi ovo radiš???
- Zato što te volim?
- Ćuti, matori!
- Neću! Stariji sam od tebe petnaest godina, stoko mala... Nisam deda...
- Jesi...
- Možda je tako bilo kad si imala petnaest i udarila me po nosu...
- Mijate, molim te... ćuti... Možeš li ovo pritisnuti?
Pokušao je, ali nije imao snage. Gubila je poslednji tračak nade, a onda je uzela ciglu i stavila je preko jakne.
- Drži ovo!!! Pritisni koliko god možeš jako... Nemoj dozvoliti da te izgubim... molim te!
Pogledao ju je i stavio ruke preko cigle. Ustala je i potrčala prema Rupi koliko su je noge nosile. Nije bilo daleko. Uletela je unutra i poslala Momke po njega...
Noć se rasipala pred Suncem... stajala je ispred Urgentnog sa plastičnom čašom punom kafe iz automata među prstima. Nije prestajala da plače. Izašao je lekar i prišao joj...
- Doktore...
- Uradili smo sve što smo mogli...
- Hoće li...?
- To niko ne zna...
- Mogu li da ga vidim?
- Na kratko... kad se probudi.
Čekala je...
- Uđite, samo nemojte dugo.
Ušla je... knedla joj je stajala u grlu.
- Jebote, što si ružan tako zarastao...
- A ti si odvratna sa tom razmazanom maskarom na tim crvenim očima... Šta radiš ovde, gusko?
- Ne znam...
- Ne želim da budeš ovde... Opasno je...
- Nije me briga...
- Mene jeste... valjda sam ja u ovom trenutku bitniji... – znao je šta će da upali.
- Mijate...
- Znam, Riđa... Kad izađem, razgovaraćemo o svemu.
- Obećavaš?
- Kad sam ja tebe slagao?
- Nikada...
- Idi sada, odspavaj malo. I... hvala ti...
- Neću to da čujem...
- Idi mala... i ne zaboravi... Ti si nešto najlepše što mi se dogodilo u životu...
Otišla je kući i legla... plakala je dok je nije uhvatio san. Kada se probudila stavila je džezvu za kafu. Prvo da popije kafu, pa ide do Rupe da čuje kako je. Iz dnevene sobe se čuo glas spikera... ’’ Prošle noći se u Beogradu dogodila još jedna pucnjava u kojoj je pogođen M...... koji je od ranije poznat policiji. Povređeni je prevežen u Urgentni ali je u toku popodneva podlegao povredama...’’
Osetila je da joj se kuhinja okreće...
Balkanski tango uvek završi na trotoaru...
(MwkFa D` ZeRtZ)
| 
*
Боже,
Biće to brejkovita noć, sasvim sigurno... a više o tome u sutrašnjem postu...