Moji vozovi imaju jedno polaziste,

jedno odrediste!

Ja sve nesto odlazim,

dolazim,polazim,

a vracam se!

Stopala su ushushkanih,

zashticenih...ostalo ne garantujem.

Nedavanje a ja ne dam svoje shtepove,

zadebljane oziljke shto prstom prevuchesh,

shavove sa leve na desnu komoru...

o predkomorama i podsvesti precutkujem...

Beograd,prashnjavog

obraza ushao u mene....

upio svoj vonj patine u svaku poru,

josh onda kad vrishtavo,

posesivno,davljenichki zagrizoh zhivot,

njegov plavi pramen smoga ispuni mi udah!

Od tada ga nosim,

umotavam u obloge da ga ne povrede,

shtitim nakostreshena ko pseto do repa,

udaram rechima,pesmama po venama

bubnih opni uma...

odmotavam ga i prosupam sebi na dlanove,

tudjina kad zaboli,kad platno dushe zadrhti ,

sluchajno zgazena nechijom petom,opire se,

i krikne bojama pomalo ispranim,

prepoznatljivim ,bojama Beograda,

shto blistaju u suzi moga oka....