Ja mogu!

Tamo gde je duga rasplice vetar zamrshene niti

zhivotom upletene..

Pogledacu  u  nebo, jedini  moj izbor

u sobi gde  vreme je stalo....

Deo nas -deo nekada

-deo onog shta sam zhelela....

Ja ne zhurim nikuda!

Prichacu sebi na sav glas.....

Sklonicu  pokrove,

razgrnucu  zavese i tada progledacu....

I kliznuce sati ko pesak kroz prste.....

I svanuce jutro svezhe i mirisno...

I bicu tu da chuvam te u sebi....

Grlicu milo moje sve zelje shto zheleli smo skupa....

Pozvonice rechi,prsnuce bol....

Odzvanace eho o prazne zidove.....

A zidove cu bojiti dugom...

Raspleshcu kosu da je vetrovi umrse....

I govoricu sama sebi da mogu!

14h17, 7/9/2007 Poslao: elfish ::

Naravno da možeš :D
Sve postaje izvodljivo kad nam ostane kao jedini izbor.
Nestvarno, kao ove tvoje pustinjske vile. Lepe su :D

14h38, 7/9/2007 Poslao: drvo ::

Nema dileme.. možeš,
a i niko te ne pita.

01h40, 8/9/2007 Poslao: Lady ::

Samo ti raspleti kosu a vetar
<br>ce dalje da ucini svoje...