Uvek je to tako u zlo doba
Kad neka čudna hladnoća stegne
Neko bi da se digne iz groba
A neko bi da u grob legne.

Tu je onda trka međusobna
Ko će dole, a ko ide gore
Dok ne nastane tišina grobna
I sve ne preplavi more.

I more tad počne da valja
Prosipa svuda talase duge
Na površ zatim izbaci kralja
Za njim idu njegove sluge.

Tu su i psi da za kralja laju
I sokolovi da za njega love
I tek tada negde na kraju
Ide nešto što se narod zove.

Narod koji mora da sluša
Da seje njive i pomera brda
A ako se pritom pojavi duša
Kralju se tada presto mrda.

I onda opet hladnoća stegne
I nastanu ona nesrećna doba
Kralj umesto da mirno legne
Prelazi preko sopstvenog groba.

I onda opet tišina grobna
Niko neće dole, svi bi gore
Ta večna trka međusobna
Još jednom hoće da nahrani more.

A more ko more i dalje valja
Opet prosipa talase duge
Ostavlja jadnog uplašenog kralja
I čuva smerno njegove sluge.

Ostaju i psi da za kralja laju
I sokolovi da za njega love
More proždire na svakom kraju
Samo ono što se narod zove.

Ne sme nikad da se javi duša
I kralju ne sme presto da mrda
Narod je tu samo da sluša
Da seje njive i pomera brda.