Po zasluzi

Čitanje nije obavezno, pisanje jeste. Probajte da zapisujete svoje misli, videćete kako je slatko šta god napišete. Probajte da pročitate - nisam siguran da ćete baš uživati. Misao menja smisao čim se dotakne spoljnog sveta, zakmeči kao novorođenče, i da biste je umirili povijate je u ono što kasnije ne liči na sebe, baš kao novorođenče.

Uostalom, knjiga pripada onomo ko je napiše, a ne onome ko je kupi, ponajmanja onome ko je čita. Onaj što je napisao ima pravo (ali nema instrumente) da je vrati nazad, i čak da traži obeštećenje od loših čitalaca, kao i od onih što su je kupili, jer umetnost se ne može kupiti. Šta je sa lošim piscima? - pitaju me mnogi. Koliko treba da napišu dobrih knjiga da bi otplatili jednu lošu? Njima je ipak lakše: stave knjigu pod glavu i prave se blesavi. Čitalac pročitanu knjigu vuče za sobom, kao prokletstvo, do kraja života. Ne sećam se da smo probali sa giljotinom za loše pisce? Ne vredi! Glava lošeg pisca kotrlja se samo dok traje sila momenta, delo lošeg pisca kotrlja se po zvezdama i planetama i ne može se više zaustaviti. Tako ispada da i za lošeg pisca i za lošeg čitaoca, ceh plaća čitalac.

Budimo realni, ma kako to za mnoge izgledalo uvredljivo: Na celoj kugli zemaljskoj, bar kad su knjige u pitanju, postoje samo dva čoveka - pisac i čitalac. Kritičari, lektori, cenzori… Puki reklamatori, više sebe nego drugih. Nema lošeg i dobrog pisca. Postoje samo dobri i loši čitaoci. Pisanje je božiji dar, to ne može svako. Da čita zna svaka budala sa dva razreda osnovne škole. Posebnu pažnju obratite na one što prodaju knjige. Nit’ su pisali, nit’ su čitali - a stomaci im uvek puni. Oni ne znaju kako se oblikuje reč, ni kako se formira knjiga, ni kako se cedi mastilo, a ipak imaju redovna tri obroka (i dve užine), što se za pisca ne može reći. Oni nisu dekadentni, intravertirani, ekstravertirani… (šta ono beše još?) - naprotiv. Vesela družina koja se razbacuje, ništa manje nego - knjigama. Budimo realni: Možda je i to po zasluzi?