IRIS «

Kazaljke na zidnom satu ordinacije odbrojavale su svakodnevnicu; metalni sjaj okvira čudnog oblika stvarao je vizuelne efekte otkucaja koji su poprimili težinu koju nisu posedovali, emitujući rezak zvuk paranja tišine. Bio je to stari sat , pohodi u antikvarnice redovno su rezultirali pražnjenjem novčanika; kasnije zadovoljstvo glancanja i poliranja nije se moglo meriti količinom potrošenog novca. Volela sam stare , napuštene stvari; u sebi su krile su život, nevidljiv ali ipak prisutan, isijavajući dušu, oplemenjivale su prostor.

Odlučih da se povinujem; ritmički nagoveštaj časovnika da je vreme dolaska sledećeg pacijenta još uvek daleko od moje stvarnosti, usporio mi je um. Zaronih u senke; igrale su svoju igru, uvek jedinstvenu i neponovljivu; u predvečerje prolećnog dana interpretirale su borbu sunca u zamiranju i vetra koji je mirisao na kišnu i prohladnu noć. Čudan nemir rastakao se mojim telom pri naglim vremenskim promenama. Voljna da mu se oduprem, kreirala sam beskrajna prostranstva prekrivena suncem, ušuškana u harmonični oreol muzike. Primirila sam sopstveni puls; imaginarna oaza mira koju sam stvorila poništila je sve turbulencije i na čas pomislih da sam spremna. Taj ustaljeni ritual lišavanja negativnih impulsa otklanjao je sve pretnje stabilnosti i koristila sam ga češće nego što sam želela. Sat je signalizirao da se bliži vreme povratka; zadiranje u sopstvene okvire iziskivalo je više vremena: moje je bilo ograničeno jednoličnim kretanjem kazaljki.

Energično otvaranje vrata prekinulo je dilemu; nagli povratak u svesno stanje činio me je prilično nervoznom, pa ipak,potisnuh svoje nagone i usredsredih se na posao.

• Dobar dan. Ja sam gospođa Pavlović. Imam zakazano za sedamnaest časova.

• Sedite, rekoh i zagledah se u lice koje me je tako bučno otrgnulo od snova.

Napori da joj odredim godine nisu urodili plodom; umesto sredovečne žene koju sam očekivala nasuprot meni sedela je vanvremenska osoba: fizionomija deteta i pogled mudraca stvarali su u meni nedoumicu: kako početi. Poput neprobojnog plašta njeno telo bilo je obavijeno setom; slutila sam da se ispod svega krije ogromna snaga koju je ona iz samo njoj znanih razloga sputavala i pretvarala u ništavilo. Na meni je bilo da spoznam te razloge i pomognem joj da se oslobodi balasta koji je ograničavao energiju koja je uprkos svemu izbijala na površinu.

• Kako se zovete ?, upitah da bih razbila tremu koja je gradila zid odbojnosti kako prema meni tako i prema mestu na kojem se našla.

• Zovem se Iris. Imam dvadeset osam godina. Udata sam. Majka dvoje dece. Diplomirani pravnik. Radim u osiguravajućem društvu.

Bujica rečenica ničim izazavanih podsetila me je na školarca koji deklamuje pesmicu koju ne oseća ,a koja ga spašava od društvenog neprihvatanja.Bila je u grču, činilo se da je razgovor koji još nije ni počeo zamara i da ne želi da od mene stvori saveznika.

• Opustite se , Iris. Tu sam da vas saslušam.

• Mislila sam da ste tu da mi pomognete.

• Između ostalog, ali prvo moram da saznam u čemu je problem.

• Kada bih znala zbog čega sam ovde, rado bih vam rekla, bila je iskrena.

• To ne zna niko od nas , Iris. Čak i ja sumnjam u svrsishodnost mog prisustva ovde. Kako bi bilo da krenemo od početka?

• Mislite od mog detinjstva?

• Ne, mislim od trenutka koji vas je naveo da potražite moju pomoć.

• Bilo je više takvih trenutaka ako se te stvari mogu svrstati u tako malu vremensku dimenziju. Moj život je sazdan od perioda mirovanja i perioda ludila. Sada je nastupilo ovo drugo, došlo je vreme da vas potražim.

• Potražili ste me svojom voljom?

• Niko ne zna da sam ovde, ako na to mislite. Slika koju prezentujem svojim bližnjima je veštačka tvorevina, moje ludilo je dobro kontrolisano.

• Šta za vas predstavlja pojam ludosti?

• Kada bih to znala, vi mi ne biste bili potrebni.

• Grešite, Iris. Moja uloga nije da vas osudim, već da vam pomognem da shvatite sebe i svet koji vas okružuje.

Ne znam da li mi je poverovala, bilo mi je potrebno njeno prihvatanje a još sam bila daleko od cilja. Zapalila je cigaretu i pogledala me prodornim zelenim očima. Bedemi kojima se ogradila pružali su čvrst otpor; kao da je očekivala da na parče papira napišem presudu i smestim je u neku psihijatrijsku ustanovu. Gusta smeđa kosa pričvršćena na potiljku u kombinaciji sa neobaveznom garderobom odavali su utisak nemarne osobe, iako takvo maskiranje nije moglo prikriti lepotu koja je izvirala iz svakog dela njenog bića. Dok sam posmatrala kako nervozno iščekuje sledeće pitanje pretvarajući se da je cigareta jedino što je interesuje, razmišljala sam na koji način da je navedem da se otvori. Naslućivala sam obrise nečeg tako poznatog iako nisam mogla da dokučim čega; morala sam da je privolim da oseti poverenje, da premosti jaz koji je osećala, a u isto vreme, da je isprovociram da bih procenila njene reakcije.

• Čega se stidite, Iris?, s a oprezom postavih dvosmisleno pitanje, željno iščekujući odgovor.

• Stidim se sebe, reče i rukom obrisa suzu koja je izdajnički zaiskrila u uglu zelenog oka.

• Objasnite mi. Da li ste nekoga uvredili, nešto napravili?

Njen prezrivi pogled uverio me je da sam na pravom putu.Kretala sam se ka zabranjenoj teritoriji i nadala da me neće prozreti. Moje nade su bile kratkog veka, pronicljiva, kakva je bila, odgovorila mi je rečenicom koja me je vratila na početak:

- Mrzim sebe i sve ono što predstavljam.

Istog trenutka ustala je sa stolice i napustila ordinaciju, bučno kao što je i došla. Nije imalo smisla da je zaustavljam. Iskustvo mi je govorilo da će se vratiti iako nisam mogla da predvidim dalji razvoj događaja. Iskreno sam želela da joj pomognem; nešto u toj mladoj ženi bilo mi je tako blisko i iako je bila poslednji pacijent tog dana slutila sam da me čeka nemirna noć.

Dugogodišnja praksa naučila me je da se distanciram, da ostavim pacijente ispred vrata svog doma, iako je u samom početku to bilo gotovo nemoguće. Saživela bih se sa njima, smatrajući da je jedini način da im pomognem taj da se potpuno unesem u njihove probleme i osetim ih stvarnim.Neretko, takvo ponašanje vraćalo bi mi se kao bumerang; želeći nekako da mi se oduže davali su sebi za pravo da se upliću u moj privatni život i remete teško stečeni mir.Dugo mi je trebalo da ih odviknem od toga, da im objasnim da taj deo svog života ne mogu da im podredim , da mogu sama da brinem o sebi. Mnogi me nisu razumeli, tumačili su to na način da želim da im uskratim prijateljstvo, jer onaj koje znao najskrivenije tajne njihove duše, morao im je biti prijatelj. Filantropska priroda, podgrejana vaspitanjem nije mi dozvoljavala da se otrgnem ,sve dok moj suprug jednoga dana jednostavno nije rekao –dosta. Bila sam mu zahvalna, odlučnost je bila jedna od njegovih vrlina koja je nadomeštala moju kolebljivost.

Kao što sam i očekivala, noć nije donela predviđeni mir. Nakon mnogo godina, Iris je bila prva osoba koju nisam ostavila zaključanu u ordinaciji. Na neki čudan način , činila me je nervoznom. Nasilna borba da se opustim samo je otežavala put u nesvesno. Želela sam da zaspim polako, ušuškana u sigurnost svog doma, za koji mi je dugo trebalo da ga prihvatim kao konačno prebivalište. Sada sam poznavala svaki njegov kutak, mrzila ga i volela istovremeno, u zavisnosti od toga šta mi je u kom trenutku predstavljao. Bio je raj, ali i tamnica, utočište ali i okean pun nepredviđenih vrtloga. Stvorila sam ga sama, vođena nekim praiskonskim instinktom podstaknutim nekim višim silama na koje nisam mogla da utičem, kako sam često volela da mislim, iako nisam mogla zanemariti ni udeo sopstvene volje u kreiranju stvarnosti, tako da sam, htela to ili ne, bila prinuđena na prihvatanje. Konačnost me je plašila ,ali u isto vreme ispunjavala spokojem.

Iris me je progonila podmuklo; zapravo ništa o njoj nisam ni znala osim što sam prepoznala neku iskru, koju sam mogla da osetim kao deo nečeg stvarnog, tako bliskog meni samoj.Prevrtala sam se po krevetu, želeći više od bilo čega da se vrati, da mi dozvoli da otkrijem tu nit koja nas je povezivala,koja mi nije dozvolila da je ostavim iza sebe.

Kiša je nemilosrdno ispirala zemlju. Sakrile smo se pod nadstrešnicu stare nemačke kuće koje su pružale dovoljno zaklona za sve nepredviđene situacije i tajne poduhvate.Ulaz sa večito zaključanim vratima, misteriozno je čuvao tajne u koje nismo mogle da proniknemo iako smo se trudile da saznamo što više informacija o pravim vlasnicima: Naseljeni za vrema cara Josipa II, 1786 godine, ploveći Dunavom 320 časova,poreklom iz Lotaringije; njihovo naseljavanje stajalo je Austriju 500 forinti; uživali velike društvene povlastice… Potomci proterani četrdeset pete godine,izuzetno bogata i velika porodica, imali su poslugu….blago su zakopali negde u podrumima koji su podsećali na lavirinte. Ništa nisu poneli sa sobom. Kćerka im se obesila u nekoj od beskrajnih soba…Magija mračnih tajni razbuktavala je maštu,nadovezujući se na priče starih meštana

Magnetna privlačnost i tajanstvenost kapije navodila nas je na ozbiljne razgovore

• Šta ćeš biti kad porasteš?

• Biću pevačica; imaću svoj bend, začaraću ih muzikom… Ili ću biti pisac,otkrivaću nepoznate svetove ljudskih dusa

• A ti Helena?

• Mislim da ću biti profesor.

Bea je zamišljeno pratila naš razgovor,neodlučna kao i uvek teško se izjašnjavala o velikim životnim pitanjima.

• Ne znam čime ću se baviti, jedino što znam jeste da ću biti dama, prava dama…

Kiša je i dalje uporno padala; rastrojena u polusnu, lebedeći između sećanja analizirala sam postignuto: otkrivati nepoznate svetove ljudskih dusa, maštanje trinaestogodišnjakinje odredillo mi je budućnost. Koliko sam to zaista želela u formi u kojoj se sada bavim, nisam mogla da ocenim. Onostrano me je privlačilo. Iris je krila onostrano. Ja sam bila onostrano.