Mislim da se susrećem sa viškom vremena. Nisam to odmah primetio. Jer i misli imaju inerciju. Naviknute na splavarenje vremenom, na uobičajene zapenjene brzake, kratke padove, kada te to malo ponora zagolica dole u stomaku, treba im prostora da osete da se konfiguracija promenila. I onda se susretneš sa prazninom koju neki vole da zovu ličnim prostorom, ličnom slobodom. Prvo sam je trpao u džepove. Slobodu. Za kasnije. Kad moj mozak odluči da konfiguraciju opet promeni. Onda sam se nasmejao sam sebi, setivši se S. koji je trpao bajadere u džepove sakoa, čekajući let za Beč u VIP salonu beogradskog aerodroma. Neke stvari te stalno podsećaju na dečaka inside. Nema tog posla, mesta, odela, životne mudrosti koja može da te dovoljno sakrije. Onda sam rešio da ne radim ništa. Da potpuno ispraznim mozak. Napravio sam za tu priliku i jedan simpatičan reket, nacrtao Prince znak na njemu, i služio mi je da smečujem svaku misao koja se nepozvana pojavi. Strašni su to smečevi bili. Padale su uz jauk u šumu iza zelene ograde. I to je to. Nisu se usudile da se pojavljuju. Mentalno ispražnjen, opran i čist.

Čisto postojanje.
Postojiš.
I ništa više.

Kada je zazvonio telefon, (a ja ne volim telefon...), naslonio sam reket za smečovanje misli na zid, i pomislio: dakle, ovako izgleda potpuna sloboda. "Ne, hvala" bljesnuo je beli neonski znak, otprilike u centru mog slobodnog uma. "Ne hvala", "No, thanks", "Net, spasibo". To se mirno, bez buke, smenjivalo. Javio sam se na telefon. Pričao. Shvatio da nemam više Dobar Razlog za nesocijalizaciju. A bez dobrog razloga, loše lažem.

Na poslu, sa džepovima otežalim od slobode, upalim kompjuter, pronadjem sve bitne veze medju brojevima. Uobičajeno. Standardno. Znaju brojevi mene i ja njih. Volimo se na naš specifičan način. Onda sam ih ugasio. Rešio da posetim neke ljude koje sam nekad čitao. Tamo, na nekim drugim sistemima. Neki su baš prestali da pišu. Neki su otišli nekud dalje, ostavljajući tragove koje sam uspeo da nadjem. Bacio sam pogled na nove tekstove. A novi su mi svi koji su pisani u poslednjih pola godine. Onda...onda mi je nešto teško bilo. Zbog reči. I mnoštva nivoa iza njih. Napraviš sebi život pun potpune slobode. Dugim štapom držiš ceo realni svet na odstojanju. A ne možeš sam sa sobom. Realni dogadjaji jesu tu. Burni. Ilustrovani u .jpg formatu. Potpuna socijalizacija jeste tu. A iz bloga vrišti nezadovoljstvo. Vrišti samoća. Ona najjezivija. Kad ne možeš sebe da ispuniš sobom.
I mogu samo da pritisnem ono x gore desno.
I odjašem kasom dole, niz brdo.
Ne znam šta drugo da ti kažem.

Onaj tamo, onaj loši ja, spominjao je nekog Haruki-sana. Čija knjiga leži neotvorena na stolu na terasi pored prazne pepeljare i bele šolje za espreso. Otvorio sam je samo da vidim naslov originala. Divim se japanskom pismu. I da pomirišem novu knjigu. Podseti me na leto pred drugi, treći, četvrti razred osnovne škole taj miris novih knjiga. Tamo, u detinjstvu, je uvek leto. I zatvorio je. Ne mogu da se nakanim da počnem da je čitam. Norvešku šumu. Odloženo zadovoljstvo. Dajem Sada za Kasnije. Adrenalinska igra. Kao kad znaš da ćeš kresnuti ovu crnku sada, po prvi put, i neprestano odlažeš Trenutak. Jedna od kapi soka života.

A tvoj ukus...još uvek pamtim.

O vodi.
O tekućoj vodi.
Brzoj planinskoj reci.
Uskoj.
Da mogu da je opkoračim
I da mi teče
izmedju nogu.

Moćan je osećaj.

I onda se sagnem
i pijem
iz ruke.

Ja cijeli život sanjam
kako odlazim uz rijeku
starim parobrodom koji vozi sol
I da nosim jednu davnu
nikad prežaljenu ljubav
tanku dugačku cigaru
i par mamuza
od zlata...

Da sam Šejnnnnn



(Ovo je hiljaditi blog na Blogoyu...
Čestitke onom tamo Poglavici
Haug!)