Kažu da je vreme relativno.

Čak, da ne postoji.

Posebno ne ovakvo veštačko kakvim ga mi smatramo.

Ne izgleda tako u 5.10.

Počelo je kao fascinantni seeingthrough jedne duše krhke, koja se nije opirala.

I čudila se pomalo pitanju: da li ti smeta?

Usledilo je razgledanje spolja.

Ovo je dan potpune ne-kritike za druge.

Savršeno je nebitno da li si narcis, ili okrutan, ili ti je IQ sobne temperature, kad ne greju.

Danas sam mogla da te prihvatam, tvoje prisustvo.

Glupo ćaskanje, površnost, prazninu čak.

Skromnost, nemogućnost da izađeš iz sebe, razmetljivost.

Potom sam odsekla kosu.

Pregledala grudi.

Darovala bez povoda.

Da li je druga strana brige – nebriga?

Ili spokoj, mir..?

Svakako radost kad se energetski snopovi upletu,

povuku parčiće prošlosti i iznesu ih na svetlost dana i Sunca.

Vidiš da su neki ostali jadni, ali da su umeli doneti veliko, doprineti čudima.

Ili si sam sebe upregao i teglio te gromade, neopravdano ih pripisujući drugima...?

Najednom, shvatiš da je bol imala smisla.

Ako ni zbog čega drugo, onda zbog jedne pesme koja je danas došla tvojom zaslugom do stotine hiljada ljudi.

I ako su samo pojačali radio u kolima, u dugoj koloni,

ili klatili glavom u ritmu,

Osmehnuli se bar...

sve Ono je imalo smisla.

I na kraju dana je sasvim lako pevušiti u supermarketu

i plesati tango između rafova

između dva snižena artikla

praćena gunđanjem jednog namćora.