Manu mi se utisnuo u dušu. (A duša je smeštena u udubljenju iznad grudne, na završetku ključne kosti, i uz malo sreće, oblik duše odgovaraće obliku ulegnuća.) Dakle, utisnuto. Jedino to mogu da kažem. I da sam postexitovskoj depresiji već četvrti ili peti dan. Ne znam. Svi su kao jedan, dugačak.

Elem, zaista je istina da sve sa čim ikada, ikako dođemo u kontakt ostaje negde pohranjeno u našoj memoriji, makar kao bledunjavi, slabašni trag, ipak tu je negde. I sad zamisli da smo dovoljno razvijena bića da se svega tako jasno sećamo i izvlačimo te tragove po volji i potrebi iz arhiva. I da, smo tako dovoljno razvijeni da pamtimo, dovoljno snažni da to i podnesemo. Smatram da bi ljudska bića trebalo da evoluiraju u tom smeru, ili je bar to smer koji bih ja odabrala, da me ko pita.

Odabrala bih, takođe, da jasno pamtim svoj prvi korak, definitivno jednu od najvećih pobeda u životu. Svoju prvu izgovorenu reč. Majčin glas iz utrobe. Kad me je tata rodio.

Šale sa Slavišom i Jelenom oko niskog pravilnog stola zabavišta ''Bubica'', strah od mraka po ćoškovima i neke rane bolove, da me podsete kad krenem da dramim oko besmislica sada.

Gradivo istorije iz šestog, i fizike iz sedmog razreda. Svaki gimnazijski izlazak, svaki pogled u masi, zbog kojeg se umelo danima uzdisati. Časove engleskog, sve sentence latinske, detalje hiljadu i po strana socijalne. Trenutak u procesu u kom sam počela da volim sebe. Neke pijane poljupce. I verovatno još jedno mnoštvo tragova, do kojih, eto, nisam još evoluirala. Dešava se i najboljima.

Znaš, sve je to tu, sve ostaje, ali povremeno ubedim sebe da nisam dovoljno sigurna (ne pitaj koliko je to dovoljno), pa oklevam, ograđujem se, ustežem, čekam… za svaki slučaj. Umesto da zgrabim. Koliko mi se to puta desilo samo na ispitu... i koji bi mi prosek bio da sam samo malo sigurnije koristila te maglovite tačne predstave. Ili je bolje da mislim kako da to u budućnosti menjam... i preokrenem u svoju korist. Zapravo mi je potreban onaj organ koji nemam, nazovimo ga petlja.

Dakle, smisliti par vrhova za osvojiti i vežbati ''petlju''. Jer glumiti moć je pomalo jadno i svakako neproduktivno. A tek svemoć.

Do tada, do mojih vrhova, do mojih malih evolucija, uživam u onom utisnutom. Otpornom na vreme, kišu, sneg, grad, opasne namere, trenutke ushićenja. Stare želje, nova ispunjenja.