Juče je zvao da mi malo laska. Ubacujući precizno odmerene trenutke tišine u kojima bih mogla da se nasmejem ili samo nečujno osmehnem, kako bi me u osmehu zamišljao. Apsolutno mu se ne može verovati. Jednako se ne može verovati koliko su razvijene i kako prefinjeno oblikovane njegove veštine. Impresivno, zaista. Imponuje, takođe. On ne štedi na rečima. O, ne, nikako. Znaš..., rekao je praveći još jedan trenutak tišine fiksirajući me plavetnilom, ja uopšte ne znam kako ti izgledaš. Znam samo kako izgledaju tvoje oči. I te fore. Ponekad ne mogah da izdržim, te bih prsnula u smeh, on takođe i... pa ti mi ništa ne veruješ... slegnem ramenima. I žali se da ga smatraju perfidnim. Slaže pred poznanicom da sam mu supruga, samo da bi video moj izraz lica. Posebno zabavno je kad isučemo svoje intelektualne oštrice, pa varniči na sve strane. Savršeno jasno je da bi jedna od tih varnica mogla da bude kriva za požar, koji bi bio sve samo ne intelektualni. Dozvolim sebi da treperim, ali ne i njemu da vidi koliko. Duboko dišeš miris krošnje dok preplavljuje te plavetnilom i gospodski ti ljubi ruku na rastanku.

Ima nešto posebno u tome kad počneš da privlačiš deset, dvanaest, šesnaest godina starije muškarce. Vrlo atraktivne, poželjne muškarce. Koji te pritom ne posmatraju kao klinku, već kao ozbiljan izazov. Osetiš kako je tvoj seksipil sazreo, da puca, prska i curi. Zavališ se i posmatraš. Rodilo. U tome možeš isključivo da uživaš. Da budeš plen i da budeš lovac, nebitno. Sve dok se mreža njiše.