Opšte je poznata činjenica da je vampir jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.

U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće - upir. Iz ove poslednje može saznati poreklo reči vampir. Naime, stari Sloveni su, kao i većina starih naroda, smatrali da će, ako se telo mrtvog čoveka ne spali, njegova duša ostati zauvek zarobljena na ovom svetu i nikad neće naći mira. Zato su svoje mrtve podvrgavali "tretmanu" u kome su ih spaljivali na velikoj lomači i tako ih ispraćali u "večna lovišta". Međutim, dešavalo se (naročito za vreme ratova ili velikih bolesti), da se telo nekog stradalnika uopšte ne pronađe i ne isprati kako dolikuje, što je, navodno, dovodilo do toga da nesrećnik ubrzo počinje da ustaje noću i ubija ljude. Sve dok se, ne nađe neko ko će ga "počastiti" glogovim kocem.

Na staroslovenskom, reč za vatru je - pir, a un označava negaciju. Dakle reč un-pir ili u-pir (ne-vatra), bi označavala nešto što se ne može vatrom uništiti, čemu vatra ne može ništa. U ovom slučaju reč je o čoveku koji je, zbog određenih grehova, kažnjen (od strane bog(ov)a) time da postane vampir i doveka luta po zemlji, ili jednostavno, mrtvaca čiji leš nije spaljen.