Fleš 3. …a prozori mog ofisa (visoki parter) gledali su na četvorospratnu stambenu zgradu, petnaestak metara udaljenu. Prozori Mošinog “kabineta” bili su malo podalje, al’ sa iste strane. A na prozoru trećeg sprata te dobrosusedske socijalističko zelene zgrade, svako malo bi se pojavila jedna lepuškasta crvenokosa, zrelo punoletna puhačica; uramila bi se tu na par minuta, ispušila cigar duvana, pa je onda narednih pola sata ne bi bilo. Ostala bi da leluja samo rumunsko zelena zavesa.

Normalan čitalac, pa i normalan pisac ovog posta pretpostavio bi da  se crvenokosa puhačica pojavljivala uvek pristojno odevena, a ne polugola, ili bez gornjeg dela, ali u tom slučaju, ne bi bilo ni Moše, pa ni ove priče…

Zanimljiva neka likuša, razmišljao sam, gledano odozdo, iz moje kancelarijsko mišje perspektive, posebno kad bi zavrljačila neugašen pikavac na naš crepom pokriveni krov. Ali, nikada mi na pamet ne bi palo da je zamolim da cilja malo više desno, u dvorište, ili na ulicu. Ćutao sam i gledao svoja grafička posla. I sve bi bilo komšijski mirno, radno i skoro idilično, da se jednog dana, ničim izazvana, crvenokosa sa trećeg ne pojavi na svom prozoru, pa potegnu baš u moj dvokrilni prozor nekom zgužvanom kutijom cigareta, mašući, učinilo mi se, baš meni… Šta sad, koji djavo? Otvorim prozor, nagnem se i pogledam levo, pa desno – nikog sem mene; pa gore…A crvenokosa mi pokazuje rukom, tj. onim levo – desnim pokretima šake tipa: šalabajzeru, “Dal’ normalan ti si?”

–Komšinice, jel’ to vi meni nešto…? – ja, u istinskom čudu.

–Tebi! Tebi, majmune, šta se praviš blesav? – napizdi se ona na mene.

“Majmune", "blesav”? Ona, meni!!!? Pukoh. Uh, srce ti nejebem, uh nebeske ti njive neorane, pa slavski ti kolač i sveću… Skoči mi gornji, za njim i donji, soproštenjem pritisak, a kroz prozor ne mogu: visoko je, pašću na beton i poginuću namrtvo, a ulaz u zgradu naše firme gleda na sasvim drugu stranu i drugu ulicu i daleko je, a i da izletim i popnem joj se gore pa joj glavom razbijem vrata…

Dosta flešbekova za danas. U nastavku ove potresne priče o mom drugaru Moši večeras, ili sutra: Kako sam Leticiju učio da puši a da se ne umaže, a možda i o Emini, ko zna… zna možda, onaj matori Portos, što od starosti ne može da spava…? Taj zna i gde djavo krije Kršenicu…

 :roll: Uhapsite Internet, tog Cijinog tajnog Dostavljača, uhapsite Bufalo Bila, Dejvi Kroketa i sve kauboje pedere, svirače bendža i kravoobljubivače!