nešto se večeras kontam, kad sam ja imao 36 godina, devojke iz ruzveltove i okoline su bile veoma živahne, a meni bio slab protok imuniteta na živahne. a tamo, kod groblja, tramvaji su jednako pičili preko onog mosta, danju i noću, a piče i danas. i drmaju krevete koji škripe, naročito noću... bar onda su drmali...

zapravo, zahebana je to situacija kad si meka srca, a sve ti ostalo tvrdo, i da ne davim... podjemo mala tanja i ja kod maje žuraje, njene drugarice, jedno veče nekim poslom, ne sećam se kakvim. a i nebitno. za ovu priču bitno je reći da je maja žuraja imala 22, što će reći 14 godina mladja od mene. i imala je šargarepa crvenu, kraku kosu, i lepe plave okice, i sve dole - aman potaman, a i gore, jeah, strmopizd. i tako; zavukosmo se u njeno sobče, i ne potraja ni po sata, al blentave li klinke i napasnice, videh da to mora da se odradi, čim pre, i da se zapali u novobeogradsku maglu. a tanja me sve vreme gazila ispod stola, štipala i davala očima neke znake i simbole, mislim se... pali bre, tanja, ček samo da pojem pile, poslen ću. i tako je i bilo.

e, sad... čak ni sama maja žuraja nije toliko bitna za ovu Ispovest, koliko njena gospodja mama, koja je ujutro diskretno pokucala na vrata sobčeta i tiho rekla „kaficaaaa!“ aaaa...uh, jbt...!?

a ta gospodja mama, baš ko za onu stvar, bila je tačno 14 godina starija od mene, što sam rekreativno saznao ali... znam: saće SRNA oma da kaže kako lažem, gazim levom i razmazujem, al bašme briga, ovo je haiku ispovest, nov stil - mamaizam...

pu, jbt. jošmalo će i 03 posle ponoći, sutra ću nastavim.
pa će okačim slike, pa će vidimo ko to tamo peva.:)