Prekjuče, uveče...

Sedim uz PC, pokušavam da na’vatam vesti sa TV-a, iza svojih iza ledja, čekam da me na fiksni pozove Milovan Ž. i besomučno udaram po Tetrisu, pa sve pršti jer krećem iz osmog nivoa, i skoro da sam na 26.000 i nešto, kad mi se u sobče, sa mobilnim, ušunja starija tinejdžerka i uvali na moj lični zeleni kaučuk: “Ma, zar sa tom kozom...? Tom iz četvrtog dva, koja je zajebala malog Tasketa, ma ***aću joj ja mater nevaspitanu... da... ma to ti i kažem... obična stoka! A i razrednoj ćemo da kažemo da to više nećemo tole...”

Pritisnem taster P (pauza) da iskoristim priliku za WC, ali avaj, iznutra se čuje mladja tinejdžerka, sa svojim mobilnim: “U jeeeee...bote...!!!! Stvarno mi daš onu crnu majicu sa zlatnim? Menjamo i lone? A tikepa? Jok, ok! Jeah! Ma ti si srce, onda ćemo ovako...”

Eh... Srećom, ti je dnevna soba, ali u njoj sedi Bisa, a njen mobilni je zlatne boje: “Nadežda, sestro lepa, pobogu!? Pa daj, upregni malo mozak; crna fascikla je u srednjoj fijoci, zovi projektantkinju Sanju, ona zna, dogovorile smo se, samo pazi na identifikacione slogove, a...”

I u jednom momentu, u tom galimatijasu telefonske zbrke i glasova, pade mi na pamet ona Pinkova reklama sa veselim ćurkama: “Mi smo vesele devojke: Ema, Ena, Eva...” I čvrsto odlučih da uzmem iz ostave lopatu, skinem sa nje onaj metalni deo i raspalim držaljom i levo i desno po kući, pa kad pobijem svu mobilnu bagru, da lepo nastavim Tetraju i preguram tih 32.000 poena. Famoznih...

Ma nije lako ni meni, eto, nemam kome, pa ko velim, aj’ da vam se požalim...