Пока Земля еще вертится,
пока еще ярок свет,
Господи, дай же ты каждому,
чего у него нет:
мудрому дай голову,
трусливому дай коня,
дай счастливому денег...
И не забудь про меня.
Пока Земля еще вертится –
Господи, твоя власть! –
дай рвущемуся к власти
навластвоваться всласть,
дай передышку щедрому,
хоть до исхода дня.
Каину дай раскаяние...
И не забудь про меня.
Я знаю: ты все умеешь,
я верую в мудрость твою,
как верит солдат убитый,
что он проживает в раю,
как верит каждое ухо
тихим речам твоим,
как веруем и мы сами,
не ведая, что творим!
Господи мой Боже,
зеленоглазый мой!
Пока Земля еще вертится,
и это ей странно самой,
пока ей еще хватает
времени и огня,
дай же ты всем понемногу...
И не забудь про меня.

Fleš 4. (nastavak potresne priče o mom drugaru Moši) …arlaukanje s prozora naše komšinice puhačice na mene, ni krivog ni dužnog, nije prošlo nezapaženo. Ne potraja par minuta, još sam sedeo za montažnim stolom, s glavom zagnjurenom u ruke i smišljao kojim mukama da mučim blentavu puhačicu kad je nekako zafatim, kad pozvoni telefon. Moša:

–Jel’… a? A…?

–Šta je, bre Mošo, šta oćeš sad i ti…?

–Mislimmm…? a? vikala? – složi on napokon dubokoumni zaključak na malopredjašnju ciku i vrisku.

–Vikala, bre, čuo si i sam! A koji sam joj kurmoj pa ja kriv, da mi je znati?

–Mmmm… daaaa. Zabijemo!? – skapiram njegov poziv na piće pa histerični smeh.

–Dodjem! – i tresnem slušalicu.

Jebote, trebalo je odmah da shvatim: Moša je nešto zasrao, a šta i kako, sad ću saznati. Upadnem sav ljut, prevrnut i prgav ko australijska ovca kod njega u knjigoveznicu, a on se presamitio, čuči onako krakat, drži se za stomak, valja se od smeha, vidim suze mu udarile na oči…

Da ne smaram, jer teško je ispisati njegove rečenice, a ne zajebsti se, uglavnom, stvar je tekla ovako (sl. prevod, moj):

Ona je, kao i obično, stajala uramljena u prozoru i pušila. I opet bez gornjeg dela “dresa”. A moj Moša, ne znajući lepši način da joj skrene pažnju na sebe, pokaza joj (tj. predloži) s obe ruke, onaj legendarni “nataknem te” doživljaj & ugodjaj. Mislim, seljački jeste do jaja, al šta od sirotog Moše očekivati; od njega, koji tri proste ne ume da spakuje u jednu iole složenu… I naravno, ona se njemu isplezi, a on joj dodatno pokaza još nešto (sa srednjim prstom…) te ona spiči s prozora unutra, valjda toliko ušokirana i istraumirana, da nije znala ni gde je, ni šta ju je očas snašlo.

Kad je par minuta kasnije nekako smogla snage da mu se “revanšira”, pojavi se ponovo, ali na sasvim drugom prozoru, pa onako spiždjena promaši i prozor i “odgovornog urednika” iz naše Firme, i iskofršti se baš na mene. Eto. Ima ova potresna priča i nastavak – kako sam ja nju drpio na ulici, mesec dana kasnije, al nije za Blog. A i blam mi je. Može neko sinterneta i da me prepozna, jer… internet je Čudo!

Fleš 5. …al’ glupljeg ženskog stvora od Leticije možda u životu ne sretoh. Uslovno. Ako izostavimo prirodno zbunjenu prirodnu plavušu V.A. iz zelenog solitera, koja je bila “naša devojka”, a ujedno i Milijanova verenica, pa čak i malu Vericu D., kojoj smo pet dana uzastopno bacali gaće na luster, pa je uvek iznova uspevali da izvaramo da dodje “na žurku” s čvrstim obećanjem da joj, časna pionirska, “nećemo ništa”… Koji sad to “mi”, pita se Portos dok zakuvava jutarnju kafu, al ekser već zasigurno zna (namazaniji je…), pa ćemo kratko: mi – nekolicina pubertetlija iz zgrade, tzv. podupirača lokalnog kioska sa pivom, podizača magle, crepa i prašine, zapišavača vremena i lokalnih smarača klinki iz kraja… itd.

A Leticija je onako baš – baš volela da ga popuši. Kad se ona baci i sobali na tu stvar, to je groktalo i ciktalo i coktalo, skvičalo i mljackalo ko šareno svinjče i brbljalo s punim ustima, tako da… je mene ekstra nerviralo. Al morao sam da trpim, zarad mira u kraju. Valjda je nedugo potom i nastala poznata rečenica: “Ćuti i puši!”. Ne znam kome je prvo popušila, ne sećam se, al sećam se samo da smo svi posle par dana bili dole izujedani, što je bilo zajebano kad treba da ga držiš u ruci dok zapišavaš parkirane automobile ispred zgrade…

E, jebaga*, preterah s ovim postom po dužini, al ovaj mi je jubilarni, pa mi se oprašta. Zato nema ni sliku. Sledeći put: Šta sve ume da ispriča Leticija s punim ustima, a možda i o očekivanim prinosima kasnih useva i voća u 2008. godini… ko zna?

Fleš 3. …a prozori mog ofisa (visoki parter) gledali su na četvorospratnu stambenu zgradu, petnaestak metara udaljenu. Prozori Mošinog “kabineta” bili su malo podalje, al’ sa iste strane. A na prozoru trećeg sprata te dobrosusedske socijalističko zelene zgrade, svako malo bi se pojavila jedna lepuškasta crvenokosa, zrelo punoletna puhačica; uramila bi se tu na par minuta, ispušila cigar duvana, pa je onda narednih pola sata ne bi bilo. Ostala bi da leluja samo rumunsko zelena zavesa.

Normalan čitalac, pa i normalan pisac ovog posta pretpostavio bi da  se crvenokosa puhačica pojavljivala uvek pristojno odevena, a ne polugola, ili bez gornjeg dela, ali u tom slučaju, ne bi bilo ni Moše, pa ni ove priče…

Zanimljiva neka likuša, razmišljao sam, gledano odozdo, iz moje kancelarijsko mišje perspektive, posebno kad bi zavrljačila neugašen pikavac na naš crepom pokriveni krov. Ali, nikada mi na pamet ne bi palo da je zamolim da cilja malo više desno, u dvorište, ili na ulicu. Ćutao sam i gledao svoja grafička posla. I sve bi bilo komšijski mirno, radno i skoro idilično, da se jednog dana, ničim izazvana, crvenokosa sa trećeg ne pojavi na svom prozoru, pa potegnu baš u moj dvokrilni prozor nekom zgužvanom kutijom cigareta, mašući, učinilo mi se, baš meni… Šta sad, koji djavo? Otvorim prozor, nagnem se i pogledam levo, pa desno – nikog sem mene; pa gore…A crvenokosa mi pokazuje rukom, tj. onim levo – desnim pokretima šake tipa: šalabajzeru, “Dal’ normalan ti si?”

–Komšinice, jel’ to vi meni nešto…? – ja, u istinskom čudu.

–Tebi! Tebi, majmune, šta se praviš blesav? – napizdi se ona na mene.

“Majmune", "blesav”? Ona, meni!!!? Pukoh. Uh, srce ti nejebem, uh nebeske ti njive neorane, pa slavski ti kolač i sveću… Skoči mi gornji, za njim i donji, soproštenjem pritisak, a kroz prozor ne mogu: visoko je, pašću na beton i poginuću namrtvo, a ulaz u zgradu naše firme gleda na sasvim drugu stranu i drugu ulicu i daleko je, a i da izletim i popnem joj se gore pa joj glavom razbijem vrata…

Dosta flešbekova za danas. U nastavku ove potresne priče o mom drugaru Moši večeras, ili sutra: Kako sam Leticiju učio da puši a da se ne umaže, a možda i o Emini, ko zna… zna možda, onaj matori Portos, što od starosti ne može da spava…? Taj zna i gde djavo krije Kršenicu…

 :roll: Uhapsite Internet, tog Cijinog tajnog Dostavljača, uhapsite Bufalo Bila, Dejvi Kroketa i sve kauboje pedere, svirače bendža i kravoobljubivače!

nešto se večeras kontam, kad sam ja imao 36 godina, devojke iz ruzveltove i okoline su bile veoma živahne, a meni bio slab protok imuniteta na živahne. a tamo, kod groblja, tramvaji su jednako pičili preko onog mosta, danju i noću, a piče i danas. i drmaju krevete koji škripe, naročito noću... bar onda su drmali...

zapravo, zahebana je to situacija kad si meka srca, a sve ti ostalo tvrdo, i da ne davim... podjemo mala tanja i ja kod maje žuraje, njene drugarice, jedno veče nekim poslom, ne sećam se kakvim. a i nebitno. za ovu priču bitno je reći da je maja žuraja imala 22, što će reći 14 godina mladja od mene. i imala je šargarepa crvenu, kraku kosu, i lepe plave okice, i sve dole - aman potaman, a i gore, jeah, strmopizd. i tako; zavukosmo se u njeno sobče, i ne potraja ni po sata, al blentave li klinke i napasnice, videh da to mora da se odradi, čim pre, i da se zapali u novobeogradsku maglu. a tanja me sve vreme gazila ispod stola, štipala i davala očima neke znake i simbole, mislim se... pali bre, tanja, ček samo da pojem pile, poslen ću. i tako je i bilo.

e, sad... čak ni sama maja žuraja nije toliko bitna za ovu Ispovest, koliko njena gospodja mama, koja je ujutro diskretno pokucala na vrata sobčeta i tiho rekla „kaficaaaa!“ aaaa...uh, jbt...!?

a ta gospodja mama, baš ko za onu stvar, bila je tačno 14 godina starija od mene, što sam rekreativno saznao ali... znam: saće SRNA oma da kaže kako lažem, gazim levom i razmazujem, al bašme briga, ovo je haiku ispovest, nov stil - mamaizam...

pu, jbt. jošmalo će i 03 posle ponoći, sutra ću nastavim.
pa će okačim slike, pa će vidimo ko to tamo peva.:)

Post radi posta...

Dakle, vako: ovo je Sladja  poštarka iz one stuckane i sprckane poštice na medaku III (nedaleko od skayeve i webmanove zgrade). sladja, a oma ispod mene...
Ona radi isključivo na upisu Dinkićevih Besplatnih Deonica (u daljem textu DBD), pa ako neko (exeru, portose, u šta gledaš...!?) još nije upisao navedene DBD, neka požuri, jer sladja postaje neurozna. zbog vrućine... i zbog crkavanja njenog Air MAX ventilatora. bre.

aham!? ako se do večeras ovde dole ne otvori i mala sličica sa vespom, idem da subijem...

...eh, Dadov, eh... puste osamdesete! :(

Sam vam pričo o onoj trešnji na uglu Bregalničke i neznamkoje, što ima visoko deblo pa je niko ne može sa zemlje da dohvati, a svima iz ulice blam da dovlače tolike merdevine, pa da brste? Ma jesam, pričo sam, sećam se da je tečin mali bio zainteresovan da brstimo, samo ne znam kako da’s popnemo... Slikato u petak kadsam išo s’posla... Vreme je!

Malopre mi na teveju na evrovisionu ljulja mala iz Armenije, pa kad me šlog nije strefio ovako smaknutog... a sad mulja ova Ukrajinka, jbt*, kako da kucam post, jesvido crnjane crni tečin... kako to zanosno...!*“#$ (nastavak) A na placu do moje kuće crna Leposava oštenila petoro il’ šestoro, neznam nija, nikako dagi povatam i izbrojim, jer kadse slikaju vazda neko zbriše iz scene. Nikako da utrefim pun Performans... a lepi su ki Upis!

Narode, nosi i spašavaj ove male slatke živuljke, odneće ji Šinteri! Greota, jelda? Adresa od kučići samo na PePe. Aiiii, ljudi, ajme poljakinje, moš s’njom d’omlatiš beton! bem ti *eurovision... i otpeva i jelena tomašević, onako baš baš, i bi veliki vatromet nad beogradom...

da glasam Armeniju ili Ukrajinku? 

 
Ovo je Ramiza, zna je Ekser, zna je i Sky Seeker. Došla malopre i donela mi gaće. Fasta mi. Poslen ću vam pričam šta je i kako je bilo, čim dobijem novi веб цоунтер. Da ne zaboravim, veoma važno: vido malopre bubu e.! ej, vidoje, sove oči!

A u postovima će pišemo novelu:
“Atajlo dolazi skišom”.

Kad napišeš post i u njemu pomeneš Atajlo, onda momentalno dobiješ 85 komentara na postu, i taj dan si naje*bo ko žuti, i nema da radiš, i ima samo da trčkaš po blagoju i odgovaraš na razna potpitanja, sa ili u vezi satajlo. Poučen ovim iskustvom, u ovom postu Atajlo se nijednom neće pomenuti, pa makar se sad ovde lično pojavila i rekla: „A kakav je to moj korak? Šta čekaš? Zašto si, kad uguglam "Atajlo" svudasvudasvuda ti? Je l' ona baba bolovala od narkolepsije'? ...A "slepče" je upotrebljeno zbog odgovarajućeg smajlija. Ne mislim da je Hogi slepac.” Toliko o Atajlo, koju danas, dogovorili smo se, ne pominjemo.

O čemu sam danas hteo da vam pričam? O tome, koliko je za svaki kreativni rad inspirativan i bitan pogled kroz windows, bilo da je to iz kuće, ili sa posla. Windowsi, osim što služe za bacanje “Crvenih banova” i X-100 romana na ulicu, pa provetravanje od fasta, osvetljavanje, istresanje mrva i pikavaca, lep pogled i sl. igraju značajnu ulogu u životu svake kreativne ličnosti (kakva sam i ja, o bože, koliko skromnosti!); oni mogu delovati na stvaraoca inspirativno ili depresivno. Ovo je moj slučaj. 1. superinspirativni pogled iz stana, i 2. extrainspirativni pogled iz ofisa. Strašni sud i Božja kazna...

Eto, gotov post i bez pominjanja Atajlo, kako obećah... a kad ja nešto obećam, moš’ to mački o rep...

Važna napomena: ovaj post može poslužiti deci za lektiru.

Mnogi sa blogoja odavno znaju da se godinama bavim grafičkim dizajnom, pa shodno tome, normalno je i da sam se u životu sreo sa dobrim brojem književnika, više ili manje poznatih, više ili manje priznatih. Odmah da kažem, od “poznat” do “priznat” razvukla se dalape harmonika, al’ nebitno je za ovu temu. Za mnoge od obe navedene “fele” radio sam total grafički dizajn, a tek za retke – samo koricu.

I život se kotrljao svome ušću, saradjivah sa mnogima, redjaše se i korice (…broja im ni sam više ne znam) sve do pojave (i za današnje vreme) onog čudesnog, svetski poznatog romana “Na Drini ćuprija.” Maštario sam o tome kako bih ja grafički tom romanu prišao: sa kojih sve tačaka, sa kojim likovnim izrazima, kojim motivima, kojim tehnikama… Danima sam i mesecima skicirao; nabacivao sve novija rešenja, konsultujući se sa kolegama i koleginicama iz struke. Padale su brojne diskusije, novi predlozi, i kritike svih vrsta. Imao sam skoro sasvim uobličenu, za malo pa gotovu ideju, ali…

…onda, iznenada, vraćajući se iz sela Lipnički Šor, udarih prečicom ka Mačvanskom Pričinoviću, te Bitvenom Gredom preko Arsenovića šuma, s one strane bare Kalovice, i probijajući se kroz šibljem zaraslu šumu izbih na neku čistinu i tu mi se dah preseče. U susret mi je dolazila prelepa tamnooka i crnokosa devojka u kupaćem kostimu (…zaboravih reći da je bio avgust) njišući zanosno svojim…

– Kojim dobrom, Ivo? – ote mi se prvo što zaumislih u tom času.

– Ma kakvo te crno dobro snašlo, Sabahudine crni dizajneru, pobegla mi luda Šarulja i sad je ziher u Misojčića detelini, a ubiće me taja ako se preje’ i crkne! – reče to u dahu, vrlo šarmantno i ljupko njišući, zamače u…

Toliko za ovaj post o romanu “Na Drini ćuskija” ili kako se već vika, a sledeći put, što bi reko moj drug Portos, možda, o tome kako sam igrao glavnu ulogu u filmu “Журката на акрепите”, poznatog makedonskog režisera M.T.

khm...? 

još 38 dana sam u kazni, pa ćem pišem novi post. ovaj se ne važi, ko što (se) ne važi ni moj današnji radni dan, tj. ovo j*b*no pretprazničko dežurstvo. al nema veze, ’tedoh reći nešto sasvim drugo, nešto što me zabrinjava. a to je ova poražavajuća statistika koju videh ovde, na nečijem blogu. jadni blogeri i blogerke. tuga, seksualna žalos’, žasu. šeset blogera / blogerki retko kad, ili nikad nema orgazam! dvaj’s šes njiha laže. opet žasu... nema veze, mene se netiče.

zvala me maločas Ortakinja didem snju na Zlatibor u Kolibu. neću, može mise. zvao me Milovan didem kod njega na homolje, dolazi veliko društvo sarke. opet neću, opet možemise. brinem zbog statistika nejebice...

joj što meni idu na Q*ratz ovi zaključani postovi, pa to tije das izludiš. kojćeš krasni na javni blog, ako ćešs zaključavaš? zapiši to pametno što imaš na papirče a5, izgužvaj dobro i bači u wc šolju, pa povuci vodu. isto tije. tosam teo reći. aj zdr. moram još nešto da poradim na nečjim statistikama... kolko sam još dana u kazni?

Nije lako danima visiti iznad Tashe in Action, koja je bolja od SeVeEiNe, te iznad pravog majstora svog zanata – SuZaNe MaNciC, CeCe, SeKe Aleksic, Vlatke Pokos, JeLeNe KaRlEuShE i mnogih drugih slavnih imena, a naročito je teško iznad NaTaShE bEkVaLaC!

Jelda?