BlogOye!

„Mojim venama teče ista krv. Možda ga ne bih razumeo da nisam u godinama kada i sam imam potrebu da sednem nerođenog sina u krilo i pokušam da dam smisao svemu onom što će ga verovatno u životu zadesiti. Želeći da ga bar neko od zala koje sam pogledao u oči, zaobiđe. Nešto u meni polako hvata koren, nedefinisana konstanta koja će me možda prikovati ovde gde sam, jer kad je bilo vreme da se pređe na nešto drugo, nije bilo načina. Ne osuđujem više glupe tradicionalističe izlive nacionalne (ne)svesti, ćutim na zatucani patrijahlni sindrom u sopstvenoj duši, trese me odvratna metamorfoza koja je možda jedini način da dočekam spremno jalovost srednjih godina“.

„Hladna soba, premeštam se u dnevnu gde mi se čini da je još hladnije. Mama gde si? Sigurno je u prodavnici, tata na poslu. Zima mi ulazi u kosti. Mama od nekud donosi kvarcnu grejalicu. Sedam pored nje i razmišljam a šta ako nestane struje. Gledam u sijalicu, čini mi se da i ona ne svetli kao predhodnih dana. Verovatno je pao napon. Sećam se lajt šoua sa stujom, ne tako davno gde mi je stradao hard disk. Zazvoni telefon, javlja se neka "brižna" rođaka, pozvala sa pitanjem da li imamo gasa, kao utehu mi reče da je u Bugarskoj još gore".

"Aboridžini veruju da živimo u dva prekrasna paralelna sveta-"svetu vremena" i "svetu snova" i moj kolega Mihajlo kaže da je to jedna od najlepših istina koja egzistira u raspravama o značenju snova. Oni su sastavni deo našeg života. Ja pripadam onoj grupi ljudi koji veruju u značenje snova i njihovo ostvarivanje. Nikada tome nisam pristupala studiozno, ali poštujem svoje vreme provedeno u snovima i imam neku teoriju da nisu džaba tu svake noći, ma koliko ona kratka ili duga bila".

„Jednostavno je nešto osjetio, reče, po prvi puta nakon milijun godina. Pa je počeo maštati da je pronašao 'soulmate' (o, moj Bože...), da je to postalo središtem njegovoga postojanja, pa da ga je nadahnula, da ju je počeo doživljavati kao muzu, pa je počeo sumanuto stvarati te svoje štatigajaznam umotvorine, pa da se preselio u novi stan zato jer je očekivao neki novi početak, pa da je provodio sate u razgovorima o bitku, o svemiru, o ljudskim energetskim interakcijama, o ovome i onome, bla, bla, bla. A jesi li ti, prijatelju dragi, tu ženu pritisnuo, ono, uza zid s rukom na, a?„

„Odlazim bez velikih pozdrava da bi imala osećaj da ću se uskoro vratiti. Veliki pozdravi u mom mozgu stvaraju sliku daljina i vremenskih distanci, tako velikih da se i glas počinje zaboravljati. Idem tamo, stotine kilometara pravolinijski, smer zapad. Idem tamo gde me čeka jedan osmeh i ruka ispružena ka meni. Tamo gde jedan čovek živi u ritmu moga srca. I to je to. Ni manje ni više. Polovinu srca ostavljam ovde i na toj putanji, kojom idem, polako se puni da bi na konačnom cilju bilo opet celo. Jednostavno ne možeš imati srce i po. Jednostavno ne možeš“.

"Kažu da za Božić valja nešto malo poraditi, da cveta posao čitave godine. E pa između ostalog ja čačnuh malo i po BlogOye-vom kodu. Kao što možete primetiti, levi stubac na naslovnoj sa postovima je malo redizajniran, a pored toga dodao sam i jednu novinu, od sada ispod svakog posta možete videti koliko je komentara ostavljeno. Eto, nadam se da vam se dopada". A poklone očekujte sutra!

"Sanjiva se udaje u subotu. Uzbuđenje je pregolemo. Devojačko veče je prošlo u najboljem redu, bez muškog striptiza, ali sa dosta potencijalnih, koje smo mogle da u toj ulozi zamislimo. Postalo je dinamično kad smo se umešale u masu. A masa starija! Na opšte oduševljenje, ne osećasmo se kao nečije tetke, strine ili nedajbože profesorke. Kad sam ugledala one prosede u separeu na ulazu, došlo mi je, došlo mi je da im sednem u krilo, od radosti, reče Udata. Prevrnut je svaki detalj planiran za subotu, a raspredalo se i šire, onako ženski..."

„Bilo koji, bitno je da ima automat sa četiri migavca. I da rade migavci. Mada nije ni to baš od presudnog značaja, rade li svi, važno je uključiti. Onda si obezbeđen bilo gde, gde ti padne na pamet da se zaustaviš. Uključiš nek trepću migavci i brigu na veselje. Ma nije bitno, šta sad pešački prelaz, puna linija, tesna ulica, raskrsnica, požarni put, most. Ma šta ima veze, rade migavci i lepo govore, oprez, zaustavljeno vozilo, vlasnik otišao po cigarete. Ili recimo, vozač čeka ženu, pazari na pijaci“.

„Ok, izvolite novi shoutbox. Konačno imate mogućnost registrovanja nick-a, tako da niko više ne može da se predstavlja u vaše ime. Klikom na opcije otvoriće se novi prozor, potrebno je samo da unesete željeni nick i 2x istu lozinku. Napomena: Registracija nika ne radi kako treba u Internet Exploreru, tako da bi bilo dobro da koristite neki drugi browser prilikom registracije, dok dotični bug ne ispravimo. Preporuka, Firefox. Ukoliko eventualno primetite još koji bug, ostavite komentar“.

„Pokušavam tuđom porodicom da nadomestim svoju. Dečjim smehom da izazovem sećanje na to kako je izgledalo smejati se. Optimizam me je skupo koštao. Ne mogu. I neću više da plaćam. Ipak ostajem u tišini. Bezbojnoj. Gluvonema i zazidana. Polako mi se sa dlanova i iz misli ispira ideja o spasu. Bajke ionako ne postoje. Ne u realnosti. Mojoj. Spasti se samo sama mogu. Ali ne znam više šta je to spas. Kada je ovo sve što može. Ne može više ni dalje. Ni gore ni dole, ni levo ni desno. Zaglavljena. Zazidana, ponavljam. Sopstvenim osećanjem dužnosti“.

"Otvaram. U 170 i kusur visini mog nosa samo vazduh. Spustim pogled teškom mukom, kao kranom, tamo Prle. Čučnem. Oči nam u istoj ravni. Ozbiljni oboje. "I have a secret", kaže važno i tek tada vidim da nešto drži čvrsto stegnuto u ruci. "A secret!?", odradim to sa sve iznenađenom facom, radoznalim pogledom i jasnim upitnikom iznad glave. "Look!", kaže i otvara je. Zavirujem. U njoj nešto što liči na kamenčić. Sitnurija neka. Bela. Ništa spektakularno. Na prvi pogled. Dok mi do mozga ne dopre saznanje šta je zapravo taj beli kamenčić u ruci. Zub! Prvi!"

"Ovo je bila godna vredna života. Koliko slatkog čulnog zadovoljstva! Koliko pesama, koliko salse! Zaljubila sam se četiri puta. Četvri put srce mi je zaigralo za prostorom. Prenaseljenim štrokavim zatalasinim šarenim mozaikom od grada, u srži Meksika, koji od svog nastanka tone sa čokoladnom smesom žilavog domorodačkog i prekog evropskog stanovništva. Zatim, muzika. Otkrila sam divan, muški setan ropski glas Nine Simon, džez iz trube Majlsa Dejvisa, i nesputane, ponavlajuće, kobajagi udaljene zvuke elektronike koja vijuga u nepoznatom pravcu".

„Tu ćeš, onda, negde ugledati i moju rešetku, i prepoznaćeš je, sigurna sam. Ugledaćeš i onaj jasan deo u kom ja ne pripadam, jer nisam stvar, ne može me niko posvojiti, kupiti. Videćeš, lepo piše: ja, mazzapsycho, slobodno sam i posebno biće, odvojeno od drugih, ali povezana, sa svojim takođe slobodnim saputnicima koji naiđu usput, možda se po volji i zadrže. Mi delimo stvarnost. Svako je u Toj stvarnosti slobodan da se predomisli, ode, ne deli više“.

Za sve na Blogoju i one oko Blogoja čestitku je napisala Lazarica. Kolja je svratila da vam poželi svako dobro. Čega ću se sećati? Sećaću se svega. Prednovogodišnji hit: „Svet u kojem su oni daleko je od vaših svetova i ima samo dve boje –  njenu i njegovu“. U njen post ne mogu stati sve njene želje. Ako je ova bila dobra, neka sledeća bude bolja. Novosađankina želja je da se svi zapitaju koga vole i zašto. Malivoja čita jutros kako je sutra Nova godina, pa razmišlja kako će konačno ovaj narod da se dobro najede. Za novogodišnju noć napravite Minjine Gingerbread kolačiće. Jelkicu je malopre okitila. Meni je najsrećniji trenutak bio kada sam u maju 2008. došla na BlogOye. Nova godina kuca na vratima Danilovića. Sila navike da se kreveljimo oko 31.12. je nepobediva. Svako dobro želi Vam silence. Sretne praznike žele vam Svetlost, Prošlost  i BlogOye tim.