Sve mi je sad svejedno
I ravno do mora;
Sita sam i mržnje i ljubavi
I ćutanja i romora
Za borbu životnu ja nemam svojstva.
A srce mi je večno žedno
I umrlo bi ako bi u danu
Imalo čas spokojstva.
Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena
Jer beskrajno volim nekoga
Iza onih na vidiku atara
Za njegov bih osmeh jedini
Prešla preko voda i vatara
Pa ipak njegova nikad neću biti!
Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
Danju se smejem i ne osećam ga, a u noć on nejasno tišti hladnoćom uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je on ostao i da li je bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti, možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.
Moram ti lepe večeri neke
Zenice tople zgledati do dna,
Pa ti na kapke providne, meke,
Lagano kao milovanje sna
Spustiti usne.
Moram, kad jednom opazim da me
S radošću srećeš poslednji put,
Uz tihu pesmu na tvoje rame,
Taj tako čudno primamljiv kut,
Spustiti glavu.
Tako ćeš lepih jutara nekih
Pružajuć drugoj zenica dna
Reći: «O, gde su oni meki,
Slični milošti lakoga sna
Poljupci njeni?»
Tako ćeš posle lutanja razna
Osamljen kad se vidiš prvi put,
Reći: »O, gde je ona mazna
Ramena moga na osamljen kut
Da spusti glavu?»
Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
Što u meni još pre rođenja,
Pre detinjstva i pre mladosti
Gori bolna i živa
Strast da svoje i tuđe radosti
Pretvaram u bol.
Ili, kada gorku ovu
Od mene dobiješ vest,
Pomisli da je isti ceo svet,
I bolnu o meni svest
Uzberi kao otrovan cvet i baci je na drum.
I pomisli samo
Kako mene nije ni bilo,
Kako sam ja samu sebe izumela
Samo da bi me ti veleo,
Samo da bih umela
Biti san tvoj o meni,
Tvoj san koji me je gorko boleo.
Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči,
od njih je bila naša ljubav zdana;
njihova kobna moć znade da spreči
san naše noći, radost našeg dana.
Vejao je oko nas njihov behar
kao cvet sa mirisnih glogova;
svaki naš čas bio je pehar
napunjen lepotom slogova.
Bivali smo i neverni i verni,
i zli i dobri, uvek reči radi,
u srcu našem svaki zvuk je smerni
bio bog mali koji zna sreću
da sruši i zgradi.
Reči radi on znade nežno da me presreće,
i srce moje i oči da hvali,
reči radi ja bejah uzrok naše nesreće,
te prođoše večeri teške kao mutni vali.
Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost,
zvuci njegovo srce predamnom prosuše;
reč bese jedini trošni most
između duše nam i duše.
Bliži besmo jedno drugom od sveg sveta,
A između nas uvek je pesma tekla
Kao reka između dva poljska cveta.
Kad pomislim da će kao pene nestati
I hridi ove, gde se jutros moja tuga
Meša sa gorkim mirisom pelena,
Kuda ću minuti ja kao svila zračna
Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.
Kad pomislim da je sve ovo što me boli
I večno tako se čini, samo senka nestalna
I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
Odneti vreme kao i čoveka,
I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:
Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
I večito na njemu ostala,
Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
Sve, ma čime se ispunio vek.
I što bih onda činila ma šta
Da mi radost dođe ili tuga prestane,
Kada sam proleća jednog u maju postala
Samo zato da me opet nestane.
D. Maksimović
