Tri posleratna...
Kad prestaje detinjstvo?
Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad počneš da se briješ? Đavo će ga znati...
Pošto je to bilo teško odrediti, odlučeno je da detinjstvo moje generacije prestane onda kad to dozvoli CK SKJ...
Oni koji su nas vaspitavali, za šta ce jednog dana sigurno odgovarati, stalno su nam ponavljali da su za ovu zemlju pali najbolji sinovi i kćeri ovog naroda.
Najbolji su pali, a mi smo za roditelje, učitelje i druge takozvane "odrasle", dobili ono što je ostalo...
Jebi ga, kakva su bila vremena, nije se moglo birati...
Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta...
Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosađujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan...
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o jednom naročitom Ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze...
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi...
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži...
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos...
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...
Nekako tog proleća došlo je vreme da se, kao vojnici na kraju roka, razdužimo na kraju detinjstva. Oduzeli su nam mede sa otkinutim ušima, knjige bez korica, rasparene špilove karata, morali smo vratiti nepopunjene albume sa samolepivim sličicama, šarene pidžame i točkiće sa razmontiranih igračaka. Istresli su nam iz džepova zaostale klikere, gumice i necvikovane cirkuske ulaznice i ekspedovali nas u svet Velikih.
Ali neki su prošvercovali Ćupove.
Sretavši ih kasnije, maskirane u Odrasle, ipak sam otkrio da ima puno naših u njihovim redovima, i da stvar nije još potpuno propala.
Dakako, Lufter je jedva dočekao da rascopa Ćup, i da se ufura u svet koji nije za malu decu. Tamo je super, sve se zna.
Znaš gde radiš, i od kad radiš i do kad radiš, tu budilnik, tamo parking, tolika platica, tolika ratica, daleko do subote, svaki čas godišnji, utakmica-vičeš, pozorište-ćutiš, veruješ novinama, pališ TV, gasiš TV, rođendani-telegram, sahrane-crna kravata, ideš na fluorografisanje, glasaš za prvog na listi, spavanjac posle ručka, veštačka vilica u čaši, klupa na keju, sve je organizovano i nema šta da misliš, moj burazeru...
Eh, da mi je to. Meni nikad ništa nije bilo organizovano i uvek sam imao šta da mislim. Ko mi je kriv...
U nedostatku porculana, nakita i srebrnog samovara, sentimentalno sam se vezao za stari porodicni Ćup, uporno pokušavajući da ga proturim kao oruđe za rad...
