„Plagijatori, dobro nam došli! Mi stvaramo umetnost!“ – veselo je objavljivao ružičasti natpis na tabli pored dvostrukih vrata. A vrata su bila širom otvorena, ka unutra, i vodila su u Zgradu Magle, staro zdanje u centru grada koje je nekada bilo pozorište. Kazaljke velikog sata iznad ulaza su pokazivale da ima tačno 42 minuta do podneva, dan je bio sparan i sunčan. Mladi bračni par u besciljnoj šetnji gradom je zastao ispred table, njihovi pogledi su radoznalo proklizili tablom.
„Plagijatori, dobro nam došli!
Mi stvaramo umetnost!
-PLAGIJAT-
Komad svetski priznatog autora,
Leopolda,
je stigao u Vaš grad!
Predstava počinje u 11:18h,
ulaz besplatan za zaljubljene parove.“
Neko vreme su stajali pred tablom poput hipnotisanih veverica, oboje su pokušali da se sete nečega, ni sami neznajući kakvo im to sećanje beži. Devojka je prva probila tišinu:
„Ovo su stvarno neki plagijatori, pogledaj ime autora.“
Oboje su se nasmejali nekoj njihovoj unutrašnjoj šali.
„Hoćemo li unutra?“, upita mladić, „Da vidimo šta ovaj Leopold ume. A i deluje zanimljivo, pogledaj bolje tablu.“
Pokazao je prstom na levi, a potom desni kraj table. Na ta dva kraja se ružičasta, cvetna dekoracija oko natpisa postepeno pretvarala u prikaz dva gola tela, jedva vidljiva dok se ne pogleda izbliza. U levom kraju je bilo žensko, a u desnom muško. Tela su visila naopako, oba vezana kanapom oko jedne noge, dok je druga noga bila savijena. Ruke su im visile beživotno. Devojka je prokomentarisala da donekle liče na tarot karte, kao i da deluju prilično mrtvo. To se potvrdilo kada su spazili da iz zglobova desne ruke oba tela teče po jedna tanka crvena nit, koje se pri dnu plakata prepliću u nekakav nečitljivi pasus, sastavljen od nepostojećih, krvavo crvenih slova.
Ovo je bilo više nego dovoljno da apeluje na njihovu žeđ za neobičnim. Beznadežna šetnja po proključalom asfaltu je počela da obećava da će se pretvoriti u zanimljivo umetničko iskustvo, nešto čega nisu imali dovoljno u poslednje vreme.
„Uostalom“, primeti mladi čovek, „predstava počinje u jedanest i osamnest, a sada je upravo tolko sati u minut, to mora da je neki znak. A i ulaz će nam biti besplatan..“
„Hajde da uđemo više, prokuvala sam!“
Nemilosrdno Sunce je presudilo, i bračni par se ubrzo našao u prijatno svežem, ali mračnom hodniku. Blago svetlo je dopiralo iz stakla u zidu sa desne strane, iza kojeg je sedeo čičica u portirskoj sobi. Čim ih je ugledao, čičica je počeo sporim, presporim pokretima da vadi karte.
Mladić je preuzeo inicijativu – „Dobar dan, ovaj, tamo piše da je besplatan ulaz za zaljubljene parove, a mi smo...“
„Zaljubljeni par“, dopuni ga devojka uz šeretski smešak.
Čiča je zastao sa operacijom vađenja karata da bi ih bolje osmotrio, odavao je utisak kao da upravo izvodi moždanu hirurgiju pa nije u stanju da radi dve stvari u isto vreme.
„Pa šta?“, progovori dedica izbečivši oči, „To ne znači da vam ne trebaju karte.“
Potom je nastavio svoj posao bolno sporim pokretima, dok na kraju nije držao dve karte u drhtavoj ruci.
„Ne brinite.“, reče on, a na njegovom prastarom licu se lepo video život proživljen u atmosferi krajnjeg cinizma. „Predstava je počela upravo sad, ali se ne dešava ništa zanimljivo do podneva, kada se završava.“
Kada je najzad predao karte mladom čoveku, zadržao ih je stegnute u ruci još par sekundi, dovoljno da doda - „Ne znam čime se ponosite. Zaljubljeni par je kao ranjena životinja.“
Nisu znali šta da mu kažu. Mladić je uzeo karte strpavši ih u džep, neki agresivni grč mu je prešao preko lica. Dohvatio je svoju lepšu, trenutno zbunjenu polovinu za ruku i otišli su užurbano ka stepeništu koje je zavijalo na gore. Dok su se penjali, diskutovali su tihim glasovima da li je čičica dijabola ili genije. Dok su ulazili u salu, devojka je počela da oseća Nemir.
. . .
Odlučili su da sednu u zadnji red. Na njihovo čuđenje, osvetljena sala je bila skoro prazna. Osim njih, po sedištima je bilo raštrkano još nekoliko gledalaca: tri „zaljubljena para“, od kojih je njih četvoro izgleda došlo zajedno jer su sedeli u istom redu, jedan čovek - gorila u skupom odelu, koji se mnogo znojio i stalno je rastezao kragnu debelim kažiprstom, i jedna starija žena, za koju su primetili da je verovatno ušla samo da bi neometano ispijala velike gutljaje iz pljoske koju je držala u tašni. Prva dva reda sedišta su bila prazna, jer je između drugog i trećeg reda, iz nedokučivog razloga, bio razapet lanac. U sali je postojao i prazan balkon, do kojeg nije bilo vidljivog prolaza.
Mladi par se zbunjeno osvrtao, očekujući da vidi još nešto osim spuštene crvene zavese i male skupine gledalaca. Ubrzo su čuli nekakvu galamu, bahato glasno čavrljanje koje je karakteristično za pripitu grupu ljudi koja se oseća neuništivo. Buka je dolazila u vidu odjeka negde iz pravca bine, ali nisu znali odakle tačno, dok u salu nisu počeli da ulaze ljudi koji su je proizvodili.
Pokuljali su iz malog prolaza na dnu sale, levo od bine, svi su imali crne odore sa kapuljačama preko glave. Neki su u rukama držali martini čaše sa roze tekućinom i ukrasnim kišobrančićima, neki flaše. Bilo ih je oko tridesetak i počeli su da popunjavaju prva dva reda, u pijanom haosu, neki su preskakali sedišta kao da su na utakmici. Prilika sa kapuljačama je bilo u oba pola, uglavnom su muški huligani imali pratilje, čija su se duga, lepo izvajana tela ocrtavala ispod crnih mantija, ali bilo je tu i starijih, nezavisnih žena. Jedan čovek u crnom se okrenuo oko svoje ose, osmotrivši ostale gledaoce sa idiotskim, pijanim, ali ipak nadmoćnim smeškom. Seo je zateturavši se trapavo, ali tako da nije prolio ni kap roze tekućine iz svoje čaše. Njegova pratilja mu je zajahala krilo, okrenuta ka njemu, nešto mu pričajući, od čega je moglo da se razazna: „Ove nedelje... Dva izuzetna primerka... Da glasam za nju ili njega?“
Ostatak ljudi u crnom je i dalje proizvodio kakafoniju glasova iz kojih su se mogle razaznati priče o vilama, jahtama, kolima, kurvama, nagradama i priznanjima.
Mladi par je sada zbunjeno sedeo u zadnjem redu, nekoliko trenutaka su pokušavali pogledima da protumače šta ovo drugo misli. Potom su se upustili u tihu polemiku o novopridošlim gledaocima iz prvih redova. Da li su deo predstave? Sekta? Autorovi prijatelji, ekscentrični bogataši koji su došli pravo sa orgija? Ili je ipak deo predstave? Ili sekta?
Jedan od ljudi u crnom je ustao i okrenuo se ka malobrojnim gledaocima iza njega, povukavši svoju pratilju u uspravan položaj. Potom je zadigao njenu mantiju, tako da je pred svim gledaocima zablještala gola, manekenska, ali ne previše mršava zadnjica.
„Gledajte pavijani, nikada vi nećete imati ovako nešto!“, povika detinjastim glasom, da bi potom opaučio zadnjicu dlanom, učinivči da se belo meso odmereno zatalasa.
Jedan od zaljubljenih parova je demonstrativno napustio salu, kao i gorila u skupom odelu, koji je pritom nemaštovito prokomentarisao da „Nisam ja pavijan, ti si pavijan!“, što je bilo popraćeno divljim cerekanjem od strane rulje u crnim odorama, i žene sa pljoskom.
„Mislim da je definitivno u pitanju deo predstave“, reče mladi čovek ženi kroz kiseo osmeh, „Ovo su neki otkačeni glumci“.
„Ja mislim da ona ima lepo dupe.“, reče devojka. Daljnje misli su joj bile prekinute iznenadnim zvukom doboša, od kojeg se trgla i grčevito zgrabila ruku svog muža. Dubok osećaj Nemira koji je imala na ulazu u salu joj se povratio, jači nego ikad.
Neko iza zavese je konstantno udarao po dobošu, i od tog zvuka se stišala čak i rulja u prvim redovima. Sada se osim ravnomernog ritma čula još samo tišina, jedino što je sada divljalo po sali bila je tenzija. Čovek u crnom koji je pokazivao pozadinu svoje pratilje je jedini i dalje stajao, sa otvorenim ustima gledajući negde iznad glava ostalih gledalaca, i uskliknu:
„Pozdrav Leopoldu, Velikom Plagijatoru!“
Potom rulja u crnim odorama poče da kliče ka balkonu, i svi gledaoci, uključujući i mladi bračni par pogledaše tamo. Uspeli su da uhvate prizor prilike koja je stajala sama na balkonu, takođe u crnoj odori sa kapuljačom. Ono po čemu se razlikovao od ostalih bila je sjajna maska od metala, koja je pokrivala celo lice ispod kapuljače. U tom momentu su se pogasila sva svetla, i jedino što se moglo nazreti u tami bila je svetlucava maska, lice bez izraza, praznih očiju.
Sa gašenjem svetla je opet nastupila tišina, i sve oči su ponovo bile uprte ka pozornici, i ka zavesi, koja je počela da se diže polako, veoma sporo.
„Nisam očekivao da je Leopold lično došao na izvođenje predstave“, reče mladi čovek ženi, ali jedini odgovor je bio još jači pritisak na njegovu ruku. Shvatio je da ju je spopala neka nervoza, počeo je i sam da oseća nedefinisanu nelagodnost. Opet mu je nešto ovde bilo poznato, neko neuhvatljivo sećanje, ali imao je na umu da se možda prosto radi o majstorskoj izvedbi predstave, i to pre nego što je sama predstava počela. Sve jedno, sa rastućom tenzijom, i sve jačim pritiskom prstiju njegove žene, gledao je sa očekivanjem sporo dizanje zavese, nadajući se da će prokleta predstava već jednom početi.
Dok je zavesa otkrila pola scene, ljudi iz prvih redova su ponovo počeli da kliču, a kada je otkrivena cela scena, klicanje je zamenjeno aplauzom. I ostatak gledaoca, četvoro ljudi koji su došli zajedno, i pijana žena, su takođe zbunjeno aplaudirali sceni koju su videli pred sobom. Samo je mladi bračni par u zadnjem redu ostao nepokretan. Gledali su u tišini kao hipnotisani.
Jer, bili su sigurni, sve što se dešavalo su negde već videli, čuli, čitali... sanjali? Osim nekih detalja, sve u predstavi im je bilo poznato – uniformisana lica, na stolicama posađeni zatvorenici, muško i žensko, goli, vezanih nogu, slobodnih ruku. Žena na stolu ispred sebe ima papir i olovku, muškarac ima klavijature na postolju. Oboje zure negde u daljinu iznad glava publike, dok traje divljačko glasanje, prilike u crnom u prvim redovima navijaju za smrt jedno od dva zatvorenika. U navijanju kroz smeh učestvuju čak i dva para koja su došla zajedno, prihvativši ovu interaktivnu predstavu. Pijana žena nervozno ispija zadnji gutljaj iz pljoske i napušta salu. Na platnu iza bine se projektuje da je „pobedio“ muškarac. Na scenu dovlače nekakvu četvrtastu pokretnu konstrukciju, dva ipo metra visoku, čelična osnova ograđena zavesom sa sve četiri strane. Sa vrha bine se spušta kanap koji se završava sa omčom, spušta se polako i ulazi u konstrukciju. Uniformisani čuvari prilaze muškarcu, odvezuju ga, dižu i odvode ka konstrukciji, žena počinje da urla i vrišti ali ljudi u crnom su sada previše zauzeti nazdravljanjem da bi je primetili. Muškarac koji do tada kao da je bio u transu se trenutak pre nego što su ga odvukli iza zastora budi, i uspaničeno gleda okolo. Čuvari ga puštaju da razmeni poglede sa vezanom devojkom. Ona i dalje jeca kroz suze, on joj se tupo smeši. Potom ga veoma nasilno guraju u konstrukciju, kroz zastor se nazire silueta kojoj stavljaju omču oko vrata. Silueta propada kroz pod, naglo staje na pola puta i kroz salu se prolama zvuk lomljenja. Mladi čovek oseća nokte svoje žene duboko u koži. Silueta visi, žena na bini plače, jedan čuvar joj stavlja olovku u ruku. Sve je u mraku osim jednog snopa svetlosti koji pada na nju. Nastaje tišine, odnekle se čuje tiha, stimulišuća muzika. Žena svojim suzama kvasi lice, grudi, papir... Potom iskrivi pogled na stranu, gleda negde u daljinu. U suznim očima se vidi njena prava priroda, neka kreativna sila koja ni po koju cenu neće propustiti ovu priliku. Drhtava ruka počinje da piše, red po red, pasus po pasus. Na platnu se projektuje nešto što liči na stihove pesme u nastajanju. Dok ovo traje, četvoro ljudi u publici se zagleda u neverici, devojke pokrivaju usta rukama. Samo je par u zadnjem redu nepomičan. Nisu više sigurni gde počinje bina ove predstave, ni da li su oni uopšte van nje.
Vreme je isteklo, i čuvar je zakoračio da priđe vezanoj ženi. Ali desilo se nešto čudno. Žena grčevito grabi papir i trpa ga u usta, rešena da ne dozvoli prokletnicima da joj oduzmu delo. Čuvar je grabi za vilicu i nasilno joj otvara usta, da bi uz psovku konstatovao da je „kučka već progutala“. Rulja u crnom poče da kuka i zapomaže, napravivši opštu pometnju. Salom počeše da odjekuju zvuci očajanja. Razbijali su flaše, šamarali svoje pratilje, psovali, skidali kapuljače kako bi čupali sebi kosu. Smireniji među njima pogleda ka balkonu.
„Leopolde! Veliki, pomozi nam!“
Sada je opet nastao muk i svi su pogledi bili uprti ka balkonu, na licima ljudi u crnom se videlo da imaju punu veru u organizatora ovog događaja, i da sada sve zavisi od njegove sposobnosti.
Leopold je delovao smireno, ne samo zbog bezizražajne čelične maske, već je to pokazivao i držanjem. Polako je digao ruku, uprvši prstom ka jednom kraju bine. Svi pogledaše tamo. Iz senke je izašao čičica, portir, i klimnuo glavom. Na sebi je imao nekakvu belu kecelju, u ruci je držao torbu od tamne kože.
Sporo kao što se i očekivalo, krenuo je ka vezanoj ženi, koju su sada dvojica čuvara držali za ruke. Svaki njegov korak je odjekivao salom. Pomerili su sto na kojem je nastalo delo, i doneli kofu sa vodom. Spustio je torbu na pod ispred jecajuće žene, izvadivši iz nje svileni zavežljaj. Videlo se da mu je saginjanje napor, kao i da tiho psuje nekog svog nepostojećeg boga. Razmotao je zavežljaj, otkrivši publici ceo asortiman noževa, hirurških skalpera, i ostalih nedefinisanih, oštrih alatki koje su hladno sijale u mraku. Izvadio je jedno poveće sečivo, odmerio ga u ruci, a potom se okrenuo ka jecajućoj žrtvi. Muzika nije stajala. Učinio je neverovatno gibak pokret rukom, i jecanje pesnikinje se pretvorilo u nekakav dubok vrisak. Potom je pomerio ruku ka gore, i sve što se čulo je grgotanje, kao i zvuk prosipanja crvene tečnosti po podu. Čičica je prizor zaklanjao svojim leđima, ali je sve jedno četvoro ljudi koji su zajedno došli na predstavu užurbano napustilo salu, sa vidnim znacima da im je pozlilo. Jedna od dve devojke je vidno prednjačila, trčala je pokrivši usta sa obe ruke, kroz silan napor je pokušavala da zaustavi ono što hoće da izađe iz nje. Bračni par u zadnjem redu je ostao sam, više ih ništa nije delilo od paklene predstave, nikakvi slučajni gledaoci.
Sve jedno ih je preplavila neka smirenost, ili oduzetost, čak je i devojka popustila sa pritiskom na ruku svog muža. Čičica se okrenuo ka publici kako bi spustio nož u kofu sa vodom, na trenutak otkrivši prizor rasporene pesnikinje. Potom je uzeo najmanji skalper iz zavežljaja i vratio se na posao. Jedini zvuci koji su se čuli bili su zvuci mesa. Posle nekog vremena je iz torbe izvadio nešto nalik na makaze, gurnuo u ranu, i posle dva spretna poteza ih je izvadio zajedno sa zgužvanim, mokrim, krvavim parčetom papira. Rulja u crnom je ispustila uzdah olakšanja i divljenja. Na platnu su projektovane drhtave ruke čičice, koje su sporo, jako sporo razmotavale natopljeno parče papira. Svi su zadržali dah, dok se nije veoma jasno video malo nagrižen papir, sa ispisanim stihovima na sebi.
Rulja u crnom poče da kliče, „Vidi se! Sve se vidi!“.
Bila je to pesma, puna bola i gorčine. Najbolja pesma koju su ikada videli. Ljudi u crnom dohvatiše olovke i papire, i počeše da prepisuju, kradu, prerađuju, dorađuju.
Bračni par je i dalje sedeo u zadnjem redu.
„Šta sad?“, upita devojka muža.
„Ništa. Mislim da je ovo kraj. To je i poenta cele predstave, plagijatorstvo. Sada počinje pomama za krađom pesme. Neko će da uzme stih, neko dva, neko i čitave strofe. Plagijatori upravo čerupaju najbolje delo koje su ikada videli. Pojačavaju ga, skrnave, oduzimaju dušu i nemilosrdno prepravljaju. I svaka će kopija dobiti usmeno priznanje o originalnosti i trudu autora.“
„Čemu sve one scene smrti? Uradili su ih prilično realno, ali čemu sve to?“
Zamislio se, „Ne znam. Valjda je sada to moderno.“
Polako je počeo da im se prikrada miris prosutih iznutrica.
„Ne čeka mi se spuštanje zavese. Ajmo na sladoled.“
. . .
Silazili su niz vijugave stepenice diskutujući o predstavi, sada sa mnogo više opuštenosti, čak i sa osećajem dubokog unutrašnjeg mira. Držala ga je za mišicu, sa glavom naslonjenom na njegovo rame. Osećali su se kao mala deca, koja su upravo shvatila da glumci u filmovima i predstavama ne umiru stvarno. Kada su se našli u mračnom hodniku sa portirnicom, spazili su da između njih i svetlosti izlaza stoji mračna prilika sa metalnom maskom.
„Leopold...“, prošapta mladi čovek, „Hajde da popričamo sa tim svetski priznatim plagijatorom“.
Htela je da mu kaže da i nemaju mnogo izbora, jer im blokira izlaz i blene pravo u njih, ali se uzdržala jer su mu već bili veoma blizu.
Crna figura sa maskom se ljubazno poklonila, ispruživši ruku u rukavici, sa dlanom okrenutim na gore. Devojka nija navikla na ovakve manire, niti joj je bilo do toga, ali je shvatila šta ova figura želi, pa mu je dozvolila da joj poljubi ruku. Ali nije shvatila poentu, uostalom, usta su mu bila od čelika.
Razgovor je započeo mladi čovek: „Zanimljiva predstava, šteta što je poseta bila ovako slaba“.
Leopold je slegao ramenima, „Nema danas mnogo ljudi zagrejanih za pravu umetnost,“ glas mu je bio tih ali čeličan, kao da priča sama maska, „Ali vidim da ste vas dvoje umetničke duše. Kladio bih se da ste u stanju čak i da stvarate.“
Devojka se ljubazno smešila, prikrivajući novi nalet nervoze, kao i nedostatak želje da priča o bilo čemu sa ovom metalnom maskom.
„O da,“ reče njen muž, „oboje se bavimo pisanjem, poezija, proza... Moram reći, plagijatorstvo mi je zanimljiva tema, mislim da sam... Napisao priču na sličnu temu, pre par godina, radi se o... Radi se o...“
Reči nisu mogle da mu dođu, kao ni sećanja. Gledao je neko vreme zatupljeno u tamne proreze za oči.
„Ne mari,“ reče maska, „Kreativan um napiše mnoge stvari za života, neka od dela postanu zaboravljena čak i od samog autora. Sećanja ljudi su nalik na led, mogu se istopiti i iscureti poput vode, ili se ponovo zamrznuti, u novi oblik. Sećanja su varljiva, čak i sećanja na sadašnjost, neki od nas umeju to da iskoriste. Na primer, pogledajte šta držite u rukama.“
Pogledali su, na njihovo zaprepašćenje oboje su u rukama držali lepo dekorisano parče kartona, sa nekakvim natpisima i datumom na sebi. Zbunjeno su pogledali masku, koja se glasno nasmejala.
„To je samo mali trik. Dobili ste specijalne pozivnice za sledeću predstavu. Ako budete ljubazni da dođete tog datuma, vas dvoje možete učestvovati u stvaranju nove drame.“
Mladi čovek je bio polaskan - saradnja sa svetski priznatim autorom, koliko god on bio čudan, mu može doneti mnoge pogodnosti u građenju karijere pisca. Njegova žena je osećala samo nelagodnost. Ponovo ih je stigao spor, ali omamljujući miris prosutih iznutrica iz pravca sale. Bilo joj je dosta svega, malo jače je pritisla mišicu svog muža, što je bio znak da treba da krenu.
„Hvala, razmislićemo“, reče mladi čovek.
„Nema na čemu, to je najmanje što mogu da učinim za dve umetničke duše koje su odgledale moju predstavu do kraja.“
Figura sa maskom se pomakla u stranu i ljubazno naklonila. Mladi bračni par je prošao pored Leopolda, koji je sada izgledao kao nepomična voštana figura. Prošli su mračni hodnik, pripijeni jedno uz drugo, i zamišljenih lica izašli na blještavo, zaslepljujuće svetlo dana. Zaglušujuća buka centra grada u letnje podne je zvučala kao muzika za uši.
Napomena plagijatora: ova priča je u velikoj meri plagijat, i unutrašnja šala. Originalnu priču možete naći ovde: http://blogoye.org/autizam/44876/.%3A.+Plagijatori+.%3A..html
