KANARINCI
„Ne gurkaj me!... prosuću ovo“
„Kako je bilo sinoć, a?... a?...“
„...’ej, Beli, ostavi me na miru... ništa nije bilo!“
„Kako,bre, ništa?? Zoka mi se klela da Smilja „pada“ na plavušane! ...a ako ti, Žućo, nisi plavušan, ne znam ko je... k’o da ti nije samo keva Šveđanka, nego cela familija do pradede!! Ha, ha, Šved sa pedigreom!! Hahaha... „
„Samo ti zezaj!“
„A da nisi bio baš plavušan, pa nisi ukapirao njene odobravajuće i „pozivne“ signale, a?“
„Ako pod „pozivnim signalom“ podrazumevaš vodu u lice i demonstrativno okretanje leđa...“
„Zdravo momci – zacvrkuta Zoka u prolazu, noseći neke peškire - ...ej, Žućo, rekla mi Smilja da te slučajno sinoć srela u Barutani!“
Njih dvojica zaćutaše gurajući kolica sa hranom, zagledani u zgodni zadnji deo njene bele uniforme.
„Hmda... – promrmlja Žuća – i...?“
„Pa ništa, rekla je da si sladak... smor, ali sladak... sladak na onaj jadni, patetični način...“- dodade kikoćući se i bežeći iza ćoška. Promašivši je za malo, jedna krofna tresnu o suprotni zid i rasu šećer u prahu okolo. Zokin kikot i ubrzano lupkanje klompica se gubio u levom hodniku, dok su njih dvojica skretala desno ka trpezariji.
„Sad si jednog ostavio bez dezerta“ – reče Beli.
„...i to me zabole...“ – promrmlja Žuća.
Beli širom otvori vrata trpezarije, a Žuća teatralno ugura kolica unutra.
„Zdravo, društvo, ima li gladnih? – viknu nasmešeno vozeći kolica sa hranom prema stolovima po kojima su već bili raspoređeni plastični tanjiri i plastične kašike. – ko voli teleću čorbicu, a? Mara je danas nadmašila sebe...“
„Ej, Draganče, ’ajde, ručak – doviknu nasmejano Beli, prilazeći prozoru i noseći lekove. – ’ajmo jednu žutu tableticu pred ručak, ostavi te kondore na miru.“
Činilo se da ga Dragan ne čuje. Verovatno ga i nije čuo! Imao je običaj da se isključi, učauri i da za njega spoljni svet ne postoji. Imao je strahovitu moć koncentracije. Mogao je tako da kanališe pažnju da bi, usred najveće buke za vreme uličnog dočeka Nove godine, čuo samo zvuk violine, koji je jedva dopirao kroz prozor stana na sedmom spratu jedne zgrade na trgu. Trenutno je bio zaokupljen „razgovorom“ sa dvoje svojih prijatelja – parom kanarinaca, koji su mu redovno dolazili u posetu i pevali dok im je ostavljao komadiće krofni i neke mrve na prozorsku dasku. Mužjak je bio predivno jarko žut, dok je ženkica bila obučena u svetlo crveno perje. Inače kanarinci mogu da prihvate čovekovu bliskost, skoro kao papagaji. Onako „dundasti“ i skakutavi, kao da su razumeli ono što im je Dragan mislima govorio pa mu odgovarali pesmom. Nazvao ih je „Žuća“ i „Bela“, po Dragoljubu i Jovanu, bolničarima. Baš ih je u tom momentu pitao mislima zašto su nervozni. Skakutali su, cvrkutali i pogledavali dole prema bašti. Dragan pogleda dole iako je znao šta će ugledati. Među ružama je sedeo potpuno crn mačak, Mraca. Gledao je prema prozorskoj dasci i oblizivao se. Draganu prođe kroz glavu da Mraca verovatno sad žali što nema krila, pa da poleti do prvog sprata.
„...nemate zbog čega da budete nervozni – pomisli Dragan – u svakom momentu možete odleteti u nedohvat... u bezbedne plave visine...“
Dvoje cvrkutavaca su ga gledali kao da ga razumeju.
„Sem toga, znate da ne bih dozvolio nikome da vam naudi.“ – dodade sa smeškom.
Beli, priđe Draganu s leđa, a „Žuća“ i „Bela“ odlepršaše ka šumarku. Mraca, dole, frknu i poče da se polako udaljava besno uvijajući vrh repa.
„...sledeći put, sledeći put...“ – kao da se čulo njegovo gunđanje kroz brkove.
„Draganče, hajde lekić...“ – reče Beli.
Dragan uze plastičnu čašicu sa komadićem hemije umotanim u šećernu glazuru iz Jovanove ruke. Istrese tabletu na jezik i pruži ruku ka čaši sa vodom.
...
U tom trenutku, na potpuno drugom mestu, Slaviša oseti nekakav slatkasti ukus u ustima. Obliza zube i mljacnu par puta.
„Otkud ovo, odjednom?“
(nastaviće se...)