SINIŠA

                Siniša je imao duge periode ćutanja.  Sedeo bi mirno, zagledan u neke samo njemu znane daljine,  bez  obzira da li „gleda“ kroz prozor ili u zid. Dokazano je imao dečju, razigranu i bezgraničnu maštu. Njegove knjige i slikovnice za decu su bile veoma tražene.

                Prvu pripovetku je objavio u školskim novinama dok je bio u četvrtom razredu osnovne škole. Bila je to neka nestvarna, vanvremenska bajka, sazdana od njegovih želja i snova. Napisana je na „pismenom iz maternjeg“ kao njegov doživljaj zadate teme: „Šta ću poželeti od deda Mraza?“. Igračke je sam pravio od drveta, papira... jer njegovi roditelji nikad nisu imali dovoljno para ni da se prehrane i da ga obuku, , a kamo li još i igračke da mu kupuju. S obzirom na to da se osećao neshvaćenim i nevoljenim, umesto igračaka, poželeo je od deda Mraza dvoje prijatelja: Slavišu i Slavicu. Smestio je zatim svo troje u nekakvu „nedođiju“ gde su se igrali svega i svačega, i gde su se njih dvoje smejali njegovim trapavim šalama i potpuno ga razumeli. I sve je to stalo na dve strane „pismenog“. Učiteljica je bila srećna što u svom razredu ima „jedno maštovito i pametno dete – budućeg pisca“ i dala je njegov pismeni zadatak školskim novinama da objave. A Siniša? On je bio jako ponosan na sebe. Drugari iz razreda kao da su počeli da ga gledaju drugim očima. Njihovo odeljenje je zbog njega postalo poznato. Ustvari, i dalje su ga izbegavali, nisu se baš previše družili s njim, ali su ga gledali „drugim očima“.

                Ubrzo je primetio da mala deca vole da se druže s njim za razliku od njegovih vršnjaka. Kao da je postojala neka nevidljiva granica na napunjenih devet – deset godina. Oni ispod te granice su ga smatrali zanimljivim, smešnim, pametnim... A za starije od te granice je bio dosadan, uobražen, čudan i ne baš poželjan za igru i rođendanske žurke. Umelo je to baš da boli ponekad, ali ga je istovremeno teralo da mašta i dalje i da piše.

                Prva zvanično objavljena knjiga pripovedaka za decu bila je „Vesela i šarena iznenađenja“. U izlozima knjižara se pojavila dok je završavao gimnaziju. Treba li naglašavati da je bio „jezički smer“? Njegov profesor književnosti Jovan Đ. Milosavljević se vrlo pohvalno izrazio o knjizi u predgovoru. Lokalne novine su objavile par afirmativnih članaka. Siniša je pamtio izveštaj lokalne televizije sa sajma knjiga te godine kada su „Vesela i šarena iznenađenja“ doživela premijeru i odmah postala „bestseler“.

                „...dobro veče dragi gledaoci, sa nama je gospodin Jovan Milosavljević, koji...“

                „...khm, profesor Jovan Đ. Milosavljević!“

                „...izvinjavam se, profesore,... sa nama je gospodin Jovan Đ. Milosavljević, profesor koji je, ako tako mogu da kažem, otkrio pisca u našem Siniši i učinio ga poznatim. Profesore, šta našim gledaocima možete da kažete o Siniši i njegovom delu?...“

                „...khm... paaaa, Sinišu sam zapazio još na prvoj godini. U njegovim pismenim sastavima je bilo neke razigranosti, ali i dubine, simbolizma... mmmm... umeo je da izrazi taj neki osećaj, emociju... onu koju oseća malo dete, a opet tako zrelu i odgovornu... „

                „Ljigavci!“ – bilo je jedino što je prošlo Siniši kroz glavu dok je gledao snimak.

                I pored određene popularnosti, i dalje je bio uglavnom usamljen i ne baš shvaćen od „svoje generacije“ i starijih. Nijednom nije pozvan na „godišnjicu mature“. A verovatno ne bi ni otišao i da su ga zvali. Odavno je shvatio da su one „druge oči“ bila zavist i prezir.

Jedini koji su ga pratili i podržavali i posle fakulteta, koji su mu bili drugari, bili su par godina stariji Slaviša, njegov najveći kritičar, i nešto mlađa Slavica, koja ga je prosto obožavala.

Nastaviće se...

(svaka sličnost sa stvarnim imenima i događajima je nenamerna!)