Margita Stefanovic (1959-2002 RIP)

Istinski je došao kraj jednog doba

Idoli su izumrli

Zamenili su ih dokumentarci o istim

koji govore o izgubljenim snovima

neke tamo generacije

Nesreća je nekad bila

ono što spaja ljude

Sada je vešto sakrivena

iza lažnih osmeha

i prelepih lica

Niko više ne širi ruke

ne bi li se podigao od tla

ili dodirnuo srodne dushe

Danas se samo pada

u ovaj naš jebeni limbo

gde i nije toliko loše

samo se od magle ne da videti put.

 

Uplašeno, ponosno, užasno
Ulazim u sobu i svetlo je upaljeno
Ne mogu trenutno da razmišljam o tome
Ne mogu da opravdam svoje užasno držanje
Samo spuštam paklicu na sto
Spremam se za krevet bez reči
tiho, poslušno, ponizno
Samokontrola je izmakla kontroli
Ponašanje je postalo bestijalnost
Ostajem sama sa svojim gresima
Ego je besna životinja
Otrgla se sa lanca
i sada divlja po ulicama grada
Inteligencija? Kuda je nestala?
Ovo su dani loših izbora
Put je promenjen
Davi me pomisao
da je sve moglo biti drugačije
drugačije nego sada,
bolje u svakom slučaju
Ostao je samo osećaj krivice
i znanje o nepromenljivosti stvari.

Paklica je tu, stavila sam je u džep.
Telefon, prekopotrebno globalističko sranjce, tu.
Kinta koje nema puno, u posebnoj pregradi u torbi.
Ok, to je valjda to.
Nabacim lažni osmeh preko ramena i krenem.
Dobar dan, kako ste?
Hvala, doviđenja.
Molim, izvol'te.

Idem.
Svi idu negde.
Moram i ja.

Kilometraža definitivno ne ubija potrebu.
Ostavljam te ali sam i dalje tu.

Kestenje je počelo da pada.
Pokupim dva, tri sa trotoara i stavim ih u džep.
Jedan po jedan.
Slažem ih po regalu.
Ljudi me pitaju: Koji će ti kurac sve to kestenje?
Ne znam šta da im kažem.
Volim kestenje, valjda,  volim jesen.
Da bih izbegla neprijatnu tišinu, uzmem jedan
i stavim ga u šaku sagovornika.

Pozdravljam se sa sobom.
Sa stvarima.
Da, da, vratiću se.
Da, da, ništa ne brini.
Jel imaš još onih mentol bombonica?
Idem, ali...uzeću jednu za put.

U duši smo svi prosjaci
Do jednog
svi stojimo,
armija bednika,
čekamo da nam udele
koricu hleba i ljubavi

Sećaš li se, prosjače
nevinih igara
koje smo igrali tada
Sada od njih
ostao je kostur
ciganče na ulici

Pogledaj u sebe prosjače
Šta ćeš naći?
Stojiš na ulici
sam
moliš
za malo pažnje

Nada poslednja umire u tebi, prosjače
dok sediš na kiši
snegu
u prašini
pružaš šaku
za malo dodira

Osećaš li život, prosjače
koji prolazi
u samoći

Hiljadu će godina proći, prosjače
dok ne naučiš
da ljubav sama ne niče

Posadi seme
u zemlju
koju su utabale generacije
takvih kao što si ti

Sećaš li se sada, prosjače?

Volim nered u svojoj sobi.
Mačka će se udaviti od prevelike količine ugljen monoksida.
Ovoj čokoladici je istekao rok trajanja.
I dalje je jestiva.
Odlazim. Uskoro.

Odgovaram potvrdno.
Na sve primedbe. Molbe.
Da.
Da.
Hoću.
Ništa ne brini.
Srediću to.

Sečem nokte dok se prsti tresu.
Povređeni živci krvare.
Gde sam ostavila taj toalet papir?
Anglo saksonci ga zovu cleanex.
Poprimio je boju prašine.

Fotografišem sebe.
Nikada nisam bila fotogenična.
Ali i dalje se trudim.
Stojim sa cigarom pred ogledalom.
"Da li ti se dopada moj fejs?"
Bože, prelepa sam.
Lepša nego ikad.

Krvarim.
Bacam uloške u korpu.
Poneki ostavim na podu sobe.
Ponovo se tuširam vrelom vodom.
Pizda mi bljuje crveno.

Hej, mačko, poigraj se sa usamljenom dušom.
I'm dancing with myself.
Otuđena.
Ne.
Ne.
Srećna.
Možda.

Olakšanje na pomolu.
Ha, ha, ponovo se gubim.
"She's lost control"?
E, pa vozim se na narandžastom avionu.
"Looking at you, kid."

Umrljaću se bojama.
Popušiću svoje cigare.
Leći ću da spavam.
Umorna.
In peace.