Ne mogu se pohvaliti nekim brilijantnim izlivom ideja, posebno ne u poslednje vreme. Razmišljala sam ali ništa kvalitetno nije proisteklo iz toga. Inspiracija ne ide nikako. Platna skupljaju prašinu, četkice su ogrezle u stvrdnutoj boji. Miris terpentina je skoro pa u potpunosti izvetrio. Sve ukazuje na to da za moj rad nema nade. Možda ako sebi odsečem uvo, mogu se nadati nekoj vrsti progresije. Prokleto kapitalističko društvo i hipnotička moć medija. Televizor je upio sve dobre ideje. Svi su se setili svega. Nije ostalo ništa za mene, nihilističko kopile koje beži od odgovornosti.
Omiljena dnevna aktivnost mi je postalo pevušenje dok sedim na wc šolji. Jedini trenuci u kojima nisam izložena diletantskim pokušajima moje drage mame da me zainteresuje za predispitne aktivnosti. Dobra stvar je ta, što mi se od takvih tema neizostavno prikenja tako da imam savršeno dobar izgovor da ne slušam popovanje. Mislila sam da sam se otarasila toga kada sam odlučila da postanem ateista.
Opet sam upala u svoju anti-socijalnu fazu. U prevodu: ne želim da vidim, čujem niti da imam bilo kakav kontakt sa pripadnicima onoga što bi se moglo nazvati ljudska rasa. Dakle, dnevna rutina je: krevet, hrana, komp, povremene posete wc-u. Muka mi je od fejsa i svih onih tamo kvazi-srećnih dečaka i devojčica sa njihovim lepim licima, stalnim vezama, profesionalnim fotografijama, besprekornim intelektualnim sposobnostima u rešavanju debilnih flash igrica. Ok mislim da sam sve uglavnom obuhvatila u gore navedenoj rečenici. Avaj, baš sam mizerna. trebalo bi me ubiti...
Preko dana sanjarim o moru. Samo ja. Plaža i plavi horizont. Bez ljudi. Bez ispraznih razgovora. Bez očekivanja. Samo mi je pesak potreban. Vreo. Zrnast. I vetar. Što miriše na so i još nešto, poseban sastojak kog se sećam samo u snovima. Patetično zvuči ali to mi je potrebno, što je malo čudno jer se ne sećam kada mi je poslednji put nešto toliko nedostajalo. U svakom slučaju...jebeno sam umorna od svega.
Preko dana sanjarim o moru. Samo ja. Plaža i plavi horizont. Bez ljudi. Bez ispraznih razgovora. Bez očekivanja. Samo mi je pesak potreban. Vreo. Zrnast. I vetar. Što miriše na so i još nešto, poseban sastojak kog se sećam samo u snovima. Patetično zvuči ali to mi je potrebno, što je malo čudno jer se ne sećam kada mi je poslednji put nešto toliko nedostajalo. U svakom slučaju...jebeno sam umorna od svega.