No nothing. Nothing. Nothing. Hrana. Ne treba mi. Ulica. Ljudi. Stanica. Dve lezbejke ispred mene vode ljubav. Vode ljubav na ulici. Prostitutka čeka. Na drugoj strani. I ona je sa druge strane. Nervoza. Nervoza. Definitivno. Profesor koji se smeje svojim glupavim anegdotama. Ne guta pljuvačku. Razvlači je po ustima dok se ne osuši i postane bela. Potom je lansira po glavama studenata u prvom redu. Kaže mi kako voli koščate žene. Izvinite, ali bežimo od teme. Došla sam da čitam Hesea dok pričate o strateškom marketingu. Šta rekoste? Radnici su nezadovoljni. Otpustite ih. Smanjite budžet. Šta se to mene tiče. Ja samo želim da žvrljam po svesci. Ludilo.Ludilo. Debeli psiho na stanici psuje kišu. Ali ona ne pada. Prilazi mi pervert. Priča o poeziji i opsesijama. Govori mi čudne stvari. Ne slušam ga. Želeo bi da me pipne. Klošar na stanici. Pljuje krompiriće na tramvajske šine. Dala bih mu cigaretu. Rekla bih: Hej, ti si moj čovek. I ja volim da pljujem po stvarima. Cimerka broj jedan je pijana. Forsira me da gledam utakmicu. Progutaj antibiotik i prestani da kašlješ krv. Cimerka broj dva ima problem. Nema ko da nahrani njenu zlatnu ribicu sa ogromnim tumorom na glavi. Ne interesuje me. Pokenjala bi se na nju. Nonašalantno bih pustila vodu. Prljavo. Prljavo kao svaka moja sreda. Mrzim sredu.