Ponekad poželim da pišem. Poželim da celu noć provedem za tastaturom ispisujući reći koje nikome nisu od nekog posebnog značaja. Samo meni. I ne želim da probudim onaj patetični ego koji navodi na samosažaljenje i preterani izliv emocija. Želim da da napišem nešto značajno u čemu će se drugi pronaći, a ja ću se osetiti samouvereno i srećno jer ću makar na trenutak odagnati samoću koja razara. Samoća. Eto teme o kojoj bi mogla podosta da kažem. Smatram da ta reč ne bi trebala da postoji, previše je okrutna i previše osuđuje. Za tako relativnu i rasprostranjenu emociju ne bi trbao da postoji termin. Ona je sveobuhvatna, sveprožimajuća i realna. Moram da citiram moju majku čije su me reči često vraćale gore pomenutoj realnosti. Jer, prijatelji, ja imam tu užasnu naviku da se pogubim u dimenziji idealizacije. Kada je osetila da njeno najmlađe dete nestaje u strahu od odbacivanja i samoće rekla mi je sledeće: "Čovek se rađa sam i umire sam." Ista ta osoba u ovom trenutku pati od teške depresije. Ja tu ne mogu ništa da učinim jer znam kako se oseća. Ponekad želim da se otrgnem od svega i počnem da živim u sa svojim iluzijama. Monogo ih je lakše podneti nego ljude. Ne želim da me iko pogrešno shvati, mada ne znam ni ko bi to mogao da bude jer po prvi put ovaj post posvećujem samoj sebi. Ne ljubavniku. Ne majci, ocu. Bratu, sestri. Prijatelju. Poznaniku. Sebi. Kada pogledam unatrag nikada nisam ponela neki poseban epitet koji bi me okarakterisao kao osobu. Ljudsko biće koje egzistira na ovoj usranoj planeti. Nikada nisam bila najpametnija. Ni najlepša. Niti bitna. Talente koje sam imala ugušila sam zarad drugih. Zato što sam dete svojih roditelja. Humana i imaginativna na oca, skeptična i cinik na kevu. Jing-Jang sa dve crne polovine, ili bele. Dva minusa. Nijedan plus. Suviše kontradiktorna za malu sredinu. Suviše nesnalažljiva za veliki grad.
Mrzim Novu Godinu, Uskrs i svoj rođendan. Nemam prijatelje sa kojima bih proslavila prvi januar. Nemam porodicu sa kojom bi se osećala prijatno za praznike. Nemam razloga da slavim dan koji me samo podseća na to da je neizbežno blizu. Ne želim poklone i ne želim lažnu pažnju kvazi prijatelja koji su došli iz čiste pristojnosti, sažaljenja ili čega već. Pre neki dan je jedna moja pesma upala u petnaest izabranih na jednom nebitnom konkursu. Zove se "Patetična pesma". Kakav kliše, rekla bih. Zaista ne želim da zvučim kao preosetljiva iskompleksirana tinejdžerka. Zato što to nisam. Život prihvatam onakvim kakav jeste. Volim život. Zaista. Čudna izjava za osobu koja se bori protiv depresije. Ne stidim se toga. Ne želim to da krijem. To sam ja. Ne čini me to posebnom ni na jedan način. Baš naprotiv, savršeno se uklapam u sredinu. Preko 80% ljudi pati od nekog oblika depresije, anksioznosti, paničnog poremećaja. Malo njih želi da priča o tome. U našoj tradicionalističkoj, konzervativnoj, "šta će drugi ljudi da pomisle" sredini teško je izboriti se sa najobičnijim svakodnevnim problemima kao što su školovanje, računi, posao, bla, bla, depresija je tabu tema. Koliko sam samo puta čula: Trgni se iz toga, Idi radi nešto, nemoj da izmišljaš gluposti, nemoj ljudima da pričaš o tome pomisliće da si luda, itd. E, pa pun mi je kurac ljudi i njihovih mišljenja i stavova. I ja sam čovek. I meni je dozvoljeno da egzistiram i da se ponašam po svom nahođenju kao i svima ostalima. Dosta je bilo ćutanja, zataškavanja, "hush, hush don't say a word" tema. Nemam prijatelje. Ne stidim se toga. Niko od vas nema prave prijatelje. krijete se iza svojih maski, sedite po kafićima, pijete svoj esspreso s mlekom ali ispod svega toga krijete usamljenost, očaj, nesigurnost i bol. Uhvatite se sada za rukav osobe za koju smatrate da vam je bliska, da vas razume, pokazujte prstom na mene sa negodovanjem u očima. To je strah, jer ja sam ono što krijete ispod šminke, markirane odeće i lažnih osmeha. Ako se osvrnete i pogledate malo bolje shvatićete da grlite kamen, iluziju, prikazu koja je tu da bi zadovoljila svoje sebične potrebe. A ja sam ono što je pravo. Stvarno. Okrutna realnost koja se krije iza hobija, prijatelja, partnera, brakova, "ljubavi", dece, materijalnog.
Pre neki dan sam se probudila oko podne. Nije se čuo ni zvuk. Mama je popila lekove i zaspala. Tata je otišao da popije piće sa svojim prijateljima koji su još uvek u životu. Ja sam bila sama. Bez planova. Bez budućnosti. Zagrlila sam samu sebe čvrsto koliko god da je to fizički moguće i uvidela jednu strašnu stvar. Ja sam sebi najbolji prijatelj. Kada mi je potreban savet okrenem se sebi. Kada mi je potrebna bliskost masturbiram uz spotove na VH1-u. Kada mi je potrebna socijalizacija pročitam knjigu i u glavi stvorim savršenu kritiku iste. Ali i dalje tu negde vrišti praznina koja želi da se popuni. Sada će mi neki komičar reći da kupim vibrator. Odjebi seronjo, mislila sam na metaforičku prazninu. Ergo, ne mogu a da ne pomislim da se praznina ne da popuniti. To je valjda u ljudskoj prirodi. Nagon za preživljavanjem. Nezajažljiva glad. Pokupi sve što možeš, a onda traži još. Ne znaš kada će ti se ponovo ukazati prilika. Uživaj u momentu ali ne zanosi se previše jer ništa nije večno. i ono što je najvašnije: Nikada, ali nikada, ne prekidaj film pre kraja jer nikad ne znaš kakav obrt može da se desi.
Mrzim Novu Godinu, Uskrs i svoj rođendan. Nemam prijatelje sa kojima bih proslavila prvi januar. Nemam porodicu sa kojom bi se osećala prijatno za praznike. Nemam razloga da slavim dan koji me samo podseća na to da je neizbežno blizu. Ne želim poklone i ne želim lažnu pažnju kvazi prijatelja koji su došli iz čiste pristojnosti, sažaljenja ili čega već. Pre neki dan je jedna moja pesma upala u petnaest izabranih na jednom nebitnom konkursu. Zove se "Patetična pesma". Kakav kliše, rekla bih. Zaista ne želim da zvučim kao preosetljiva iskompleksirana tinejdžerka. Zato što to nisam. Život prihvatam onakvim kakav jeste. Volim život. Zaista. Čudna izjava za osobu koja se bori protiv depresije. Ne stidim se toga. Ne želim to da krijem. To sam ja. Ne čini me to posebnom ni na jedan način. Baš naprotiv, savršeno se uklapam u sredinu. Preko 80% ljudi pati od nekog oblika depresije, anksioznosti, paničnog poremećaja. Malo njih želi da priča o tome. U našoj tradicionalističkoj, konzervativnoj, "šta će drugi ljudi da pomisle" sredini teško je izboriti se sa najobičnijim svakodnevnim problemima kao što su školovanje, računi, posao, bla, bla, depresija je tabu tema. Koliko sam samo puta čula: Trgni se iz toga, Idi radi nešto, nemoj da izmišljaš gluposti, nemoj ljudima da pričaš o tome pomisliće da si luda, itd. E, pa pun mi je kurac ljudi i njihovih mišljenja i stavova. I ja sam čovek. I meni je dozvoljeno da egzistiram i da se ponašam po svom nahođenju kao i svima ostalima. Dosta je bilo ćutanja, zataškavanja, "hush, hush don't say a word" tema. Nemam prijatelje. Ne stidim se toga. Niko od vas nema prave prijatelje. krijete se iza svojih maski, sedite po kafićima, pijete svoj esspreso s mlekom ali ispod svega toga krijete usamljenost, očaj, nesigurnost i bol. Uhvatite se sada za rukav osobe za koju smatrate da vam je bliska, da vas razume, pokazujte prstom na mene sa negodovanjem u očima. To je strah, jer ja sam ono što krijete ispod šminke, markirane odeće i lažnih osmeha. Ako se osvrnete i pogledate malo bolje shvatićete da grlite kamen, iluziju, prikazu koja je tu da bi zadovoljila svoje sebične potrebe. A ja sam ono što je pravo. Stvarno. Okrutna realnost koja se krije iza hobija, prijatelja, partnera, brakova, "ljubavi", dece, materijalnog.
Pre neki dan sam se probudila oko podne. Nije se čuo ni zvuk. Mama je popila lekove i zaspala. Tata je otišao da popije piće sa svojim prijateljima koji su još uvek u životu. Ja sam bila sama. Bez planova. Bez budućnosti. Zagrlila sam samu sebe čvrsto koliko god da je to fizički moguće i uvidela jednu strašnu stvar. Ja sam sebi najbolji prijatelj. Kada mi je potreban savet okrenem se sebi. Kada mi je potrebna bliskost masturbiram uz spotove na VH1-u. Kada mi je potrebna socijalizacija pročitam knjigu i u glavi stvorim savršenu kritiku iste. Ali i dalje tu negde vrišti praznina koja želi da se popuni. Sada će mi neki komičar reći da kupim vibrator. Odjebi seronjo, mislila sam na metaforičku prazninu. Ergo, ne mogu a da ne pomislim da se praznina ne da popuniti. To je valjda u ljudskoj prirodi. Nagon za preživljavanjem. Nezajažljiva glad. Pokupi sve što možeš, a onda traži još. Ne znaš kada će ti se ponovo ukazati prilika. Uživaj u momentu ali ne zanosi se previše jer ništa nije večno. i ono što je najvašnije: Nikada, ali nikada, ne prekidaj film pre kraja jer nikad ne znaš kakav obrt može da se desi.