Arkadia

Zaključci...Moji? Ili oni koji važe,oni koji su česti, oni koji su za ’’sve’’? Sumnje...Moje? Ili one koje delimo hiljadama godina, one koje nas svlače i oblače u ruho čoveka? Ljubav je ovo ili ono što je iskustvo koje se potvrdjuje u uzorku većem od polovine čovečanstva?Jel ludost biti slep i tvrdoglavo odan idealima, a jabuka spoznaje na sve strane,cena po komadu i dalje raste? Stradati za san,veru koja te rastače na molekule jer ne trpi sistem koji je tera u tor predvidljivih elemenata,vredi li grčeva srca pred zimom istine? Voleti pejzaž života i nakon dima i ruševina razobličenih iluzija o njemu i diviti mu se podjednako snažno kao borbi za opstanak svake ćelije što razmenom,kretanjem dokazuje da smo u ovom krugu dualiteta čija je sudbina da koegzistira sa svojom negacijom,možemo li pred sumrakom zvezda čiji deo praha smo? Da, možemo! Ali nažalost, biramo da ne moramo...

Vraćati se je uvek tako jednostavno.Najteže je odlučiti da si spreman da ponovo napustiš ono što te je učinilo dovoljno takvim da se otisneš od početka putanje, za koju se moliš Bogu svaki dan da nije kružna.Godine kao talasi svaki put prinesu nešto novo na obalu, a povuku sa sobom i nešto što nismo spremni baciti u dubine.I dok sedim na pesku vremena, noge mi kvasi voda odluka i tabani mi bride pod pitanjima koje su bile dobre ,a koje ne...Miris soli života za kojim sam uvek tako žudela, ispuni mi pluća vetrom koji dolazi sa istoka, dok sever mojih strahova ukazuje na Veneru visoko gore i kaže previše je daleko...Šta? Ko?

Momenat...Leah je ležala na zemlji dok ju je George gledao u oči...Odjeknulo je u svim naučnim krugovima nakon što su istraživači ponašanja majmuna izvestili da su primetili da ženka i mužijak vrše čin parenja licem u lice i to na inicijativu Leah...Jel počelo? Ovo li je taj trenutak svesti što se radja po prvi put u vrsti dok on čini ono što njegova čista i detreminisana zakonima biologije potreba iziskuje? I evo nas opet od čega smo bežali...Svest i seks nerazdvojni u razvoju ,jedno drugo pretiču, prelamaju i guraju ka sve višim i višim lestvicama svesnosti.Tajna koja nastaje i ostaje u tom jedinstvenom trenu dok je on gleda, a ona leži osećajući se uzeto i zaštićeno od svemira koji je zaklonio telom što će se nastaviti u njoj koju sad vidi, možda prvi put...Možda nam je očajno neophodno da se vratimo na ove najranije proboje klica stremljenja ka onome što čeka znak u našim genima u sinergiji sa duhom.On i ona, dva entiteta koji usaglašenom polarnošću nose breme vrste u svim svojim greškama i izborima i opet se iznova i iznova otkrivaju na načine koji će uvek izmicati predvidljivosti straha.Možemo biti umovi prepuni razuma koji je i neprijatelj i saveznik, ali to neće izbrisati pun mesec koji pojačava miris ženke i izoštrava čula mužijaka u potrazi za njom u večnoj mogućnosti da je to ta i taj što će činom duha rodjenim od nagona postati jedno kome toliko teže...

Da..Jedan od onih dana kada isključivo pod prinudom odlazim u ’’napolje’’.I da pričam naravno...Volim da ćutim, ali ne volim kada u momentima poput tih s potpunim stidom shvatim koju količinu gluposti izgovaram.I onda kad se sve sabere, oduzme i dovede do tog ’’jednako je’’ ostanem bez konačnog broja,veličine...Jednostavno moje, tudje gluposti odoljevaju na svakojaki način, biti svedene na neku vrednost, a opet su fakat. Kako znam da jesu ? Valjda po ne znam čime zaradjenom trunu svesti koja priznaje i ono što lekcije društva pa onda posredno i roditelja,žele naučiti da ne prihvatamo i ne menjamo ako je u skupu manjem od većine.Ma ko još želi biti u takvom društvu? Odbačenih ideala, vrednosti koje odlažu trenutna zadovoljstva i oponiraju mišljenje većine koja prosto ne trpi ograničavanja novostečene slobode od savesti i prirode koja je dotaknuta duhom srca i razuma. U toj borbi za potvrdu svog prava na parče svemira, postali smo životinje i to sa jasnom tendencijom da ne odolevamo mirisu dekadencije duha...Čula su se probudila i u ime ispunjenja potreba ličnosti zavladaše i ako su trebale biti ruke koje prinose ustima razuma ono što čovečiji um želi probati, omirisati...Znam da nam je u načinu koji nas čini ovim što jesmo, da budemo radoznali, ali ako ta radoznalost počinje i završava na trenutku koji je dovoljno isprazan i bezuman samo da ućutka sve one strahove koji nas prvim plačom omedjaju i prate do poslednjeg daha i koji imaju bezbroj imena i lica, i koji služe ne da nas spreče i zarobe, već da se razotkriju i prigrle jer su deo nas i priče o razvoju jednoćelijskog organizma do bića koje uspravno hoda i pogledom preti univerzumu pred novim osvajanjem. Koji strah može odoleti ljubavi prema životu što ničiji, slobodan jedino i apsolutno menja svoje forme, a suštinu poklanja svima i baš tim čudom nas spaja nerazdvojivo u odnosu na bilo koje podele i u odnosu na religije, nacionalnosti, statusne šminke i bezbroj ostalih samonametnutih okova otudjenja jednih od drugih i prirode.I onda dozvolim da boli, sve ono što dotaknem pogledom duše koja ne ustručavajući se od svesti i razuma, zaplače nad posustajanjem onih čije volje, srca umovi, generacijama i eonima streme ka boljem od onog što trenutno jeste.I baš to prokletstvo koje može biti najskupceniji dar ’’slučaja’’, da učimo, vuče nas ka napred brzopleto i halapljivo, dok ono što nas je na samom početku učinilo jačim i odredjenim za takve mogućnosti, ostaje ćušnuto u mraku i iskidano od svoje matrice.Nismo slobodni ako preimenujemo nagon koji uvek ima univerzalne izvore, u izbor koji je trenutan poput poriva od kog potiče,to nije onda izbor to je slabost koja postaje sila što uništava sve ono što joj stoji na putu.Naučimo da se ne stidimo svojih zabluda, strahova i izbora, jer možda jedino tada istine poput sunca osvanu pred mračnim zorama naših pitanja da li ljubav zaista postoji i da li smo je vredni. Ja znam kao i svi odgovor na oba pitanja, zašto nam onda ne sviće? Možda jer smo mi odgovorni i u mogućnosti da to izmenimo, a nekako je najteže početi od sebe...

Vala,ovaj put ću ga ubiti!Sa il’ bez predumišljaja!Otvaram vrata i taj blentavo šeretski smeh:
-’E ste se nanali?
 Isto pitanje već dve godine i isti osećaj posle njega.Mrtav je.
 -Kako da se nananam kad mi kucate na vrata ko’ oni pred Troju sa drvenim konjem?!
Mislim da blago urlam na njega posve rasčupana i dahom koje vapi za jutarnjim  pranjem zuba.Ako ga ovaj prizor ne ubedi da se ne treba kačiti sa osobom koja viče s jednim poluotvorenim okom ,onda ne znam šta će!
-Gospodjice ja ne vidim drugi način da vam isporučim hitnu pošiljku,jer vi cirka već dve godine ne stavljate zvono!
-Aaaa tako znači!Pa ste se vi našli tu da me ubedite u neophodnost stavljanja istog,jel?Epa neću!Pa me vi sad obavezno prijavite odboru za normalne i poštene gradjane i dodajte da nemam ni televizor,pa nek me konačno zaokruže kao opasnu pretnju po lokalno stanovništvo.
-Ne gospodjice ja samo dodajem,da je ipak 21 vek i da se ponekad pomolim svaki put pred vaša vrata,očekujući da izlete na vrata neki pilići sve sa petlom koji ih ganja po hodniku!
-Bolje se vi pomolite da ja ne pustim nekog avlijanera na vas ,ko’ što su stari i pametni ljudi radili pre 21 veka i obračunavali se sa vašom sortom.
Puf! Tresnuh mu vrata pred nosem!O ne!Ostala mu je koverta u ruci.Otvaram dostojanstveno i otimam papir iz njegove ruke.Gleda me ujednačeno prezrivo i dok ja zatvaram vrata po drugi put,a on strčava niz stepenice , izgovaramo u isti glas:
 -KRETEN!
Nastavljam da ubedjujem sebe kako će sledeći put biti drugačije i daću vaistinu samo za to jedno jutro naći gladnog bernandinca pa nek ga doručkuje po ulazu!Otvaram koverat dok vrištim od smeha znajući da ćemo skoro ’’identičan’’ razgovor voditi i sledeće nedelje kao i proteklih par godina.Gle pesmaja na playlisti?! Its beautiful day’’.Pa kad razmisliš... uvek i jeste.

Možda bi i sve bilo drugačije da sam mogla odoleti tim napolitankama na stolu...Strpljivo su čekale da ih poslužim gostima,ipak otvorih pakovanje dok zvuk cepanja papira još jednom potvrdi poreklo vrste koja kida mirisom pljuvačke plen koji se skrio u ovom keksiću.Ok,sad kad sam progutala jednu što ne bih i drugu i..Vidi u ovom pakovanju samo 250g?Pih...Imam još vremena skočiću do prodavnice.Jel moram baš iste,mislim ako se i ja budem služila ,čisto da promenim...Pogled mi pravi inventar slatkiša i mestimično dotakne pogledom ženicu što okreće jedno pakovanje keksa već par minuta.Vreme teče,poput sadržaja ugljenih hidrata koji će se taložiti u meni,ali gospodja i dalje sa istim keksom u ruci.Hmmm...Sad sam već prikovana pažnjom za nju.Približavam se ,dok kobajagi gledam proizvode na istom rafu gde je njen keks.Uzimam to mistično pakovanje u ruke i počinjem ,ne znam šta,da čitam sadržaj?Računajući broj kalorija,uvideh starijeg čoveka kako pored mene uzima isti keks i radoznalo okreće i isčitava natpise.Super,sad nas je troje!Ne!Evo ga neki klinac uzima keks dok nas gleda,sav ubedjen u godine iskustva na našim ozbiljnim licima pri evaluaciji datog prozvoda.Prodavačica izviruje sa strane.Konstatuje kako je taj keks baš dobar,i eto još par kolega,koji ovaj prostor medju rafovima čini neobično uskim.Mala žurka,počinjemo da komentarišemo keksove,ukuse,politiku,i dokle će biti ovako hladno.Bože nisam se dugo ovako provela,i to u rodjenoj prodavnici?!Ček’!Gde je inicijator ovog spontanog okupljanja?Stoji na kasi i kupuje jabuke i zadovoljno se smeši,oblika usana ispunjenog dana.Pa hvala komšinice,i meni će ovaj dan ceo mirisati na napolitanke što su započele priču o danu kad su ljudi tražili izgovor da se smeju jedni sa drugima.

 

O KURVISVETICI

 

TUZBA:

 

-Časni Sude, Molim Vas najoštriju kaznu!

Odbrana:

-Ali časni sude, nismo videli ni čuli ni jedan dokaz koji govori u prilog strane tužitelja!

Sudija:

-Mir!

KurvaSvetica:

-Ovo je tako dosadno...

Tužba:

-Nisu dovoljni beživotni udasi ovih muškaraca na strani tužbe, nisu dovoljne svučene nade njihovih duša da je ona ta, i ostavljene tako nage i naivne pod njenim nogama? (Dramatično)

Zar časni sude nije dovoljno reći da je i ona sama priznala greh svoj i krivicu?(Prezrivo)

Odbrana:

-Molim Vas , svaki od njih je dobio ono što je tražio, a svi su poštovani sude tražili baš ovu kurvu u ruhu svetice (Odbrana pokazuje prstom na Kurvusveticu)

Kurvasvetica:

-Svašta...(Rezignirano i pomalo udosadjeno)

Sud:

-Zamoliću obe strane da se umire i izvedu pred sud svoje svedoke kako bi porota mogla da čuje neophodne informacije u svrsi donošenja pravedne odluke!(Izgovara ovo dok čisti crno ispod noktiju)

Tužba:

Pozivamo naseg svedoka Vidovitu Jovanku zvana „Sajkik cigančicaaaaa,,!(Glasno kao najavljivač u cirkusu)

 

 

Odbrana:

-Štaaaa? Pa ona je trebala da bude svedok strane Odbrane! Nečuveno!(Sa povredjenim dignitetom i skrhanom nadom u istinu) Koliko ste joj platili? Pa ja sam joj dao 1000e ,izvukla je pola mog honorara !!! (kroz zube i posve tiho okrenut tužbi)

Tuzba:

-Molimo Vas postovana proročice, opisite nam susret sa optuzenom i doslovno nam prepricajte vas razgovor (Oseća se izvesna samozadovoljnost u njegovom glasu).

Vidoviti svedok :

-Pa  ’vako ti je to bilo moj gospodne! Ganjam ti ja tako po autobuskoj stanici žrtvu,ovaj mislim klijenta, i tako ugledah ovu(pokazuje na kurvusveticu masnim prstima od bureka koji je jela dok je čekala da bude izvedena pred sud kao svedok).Pogleda ti ona mene ja  nju i tako još jednom obrnuto.Reko’ ja njoj:

’’Gospojice ajd’ da ti gatam da ti kažem šta te sačekava i tako sve o budućnost!Ajd evo vidim da nis’ baš nešto pri parama eve ti za 20 dinari,to ti je gospojice manje od karte za avtobus!’’Pogleda me ona tako i dade mi onu od dvadeset ,znate sudija onu metalnu?(sa najiskrenijom zabrinutošću da li je sudija razume koja je metalna para u pitanju)

Odbrana:

-More, da ću ti ja metalnu po glavi kad izadješ (glas prepun srdzbe,posve pazljivom uhu ne bi promakao ni zvuk magarca dok njače ia ia ia u poslednjem glasu a u njegovoj pretnji)

Tuzba:

-Molim sud da najoštrije kazni Odbranu jer otvoreno preti nasem svedoku ( probudjenim besom zaštitnika slabih i vidovitih baca pogleda zahteva sudu)

Sud :

-Molim Odbranu da se izvini svedoku i da nastavimo ovo za povest vazno sudjenje (izgovara isprekidanim glasom dok muhotepačem mlatara po vazduhu u nameri da oslobodi svet muva koje ometaju proces utvrdjivanja istine)

Odbrana :

-Naravno dragi Sude da se izvinjavamo najiskrenije!Samo Vi neometano nastavite postovana Govanjka,ovaj Jovanka (ispraća svoje reči primetnom zasićenošću sumporne kiseline u svom pogledu upućenom vidovitom svedoku)

Vidoviti svedok :

-I tako Sudija,ja ti njoj dovatim dlan i krenuh da pričam.’’Imaš kurvanjske oči ,opasna si po muške,ali ko i’ ebe’ kad su glupi,hehehe’’Tu i ona poče da se smeje Sudja moj i toga se jedino sećam jer Mika zovnuo na pokretni telvon i ja sa' morala na neku tevleviziju da gostujem!

 

Tužba:

-AHAAAAAA!Molim porotu da obrati pažnju na krucijalni detalj!Optužena se smejala!Molim Vas koja to pobogu žena može da se nasmeje na izjavu da su muškarci glupi i to sa takvim potvrdjivanjem iste!(Sa gadjenjem prema prirodi jer je stvorila i takve ženske izrode gleda u pomalo naprsli tavan sudnice sa podignutim rukama na gore)

Kurvasvetica:

-Ja bih samo ako nije problem da iskoristim onaj jedan telefonski poziv da vas sve nazovem i da vam kažem :

’’MORE MARŠ BRE SVI U TRI LEPE!’’(Izgovoreno sa visokim c i nesumnjivom crnogorskim poreklom u glasu)

Sudija :

-A Rano je za tamo ,(namig ka stenografkinji) nego ,ako budete imali još jedan ispad ovakve vrste moraću da vas najoštrije kaznim!Sudjenje se odlaže do isteka radnog vremena kladionice ispred suda!

 

-PRVI DEO-

 

I ovaj put sam ga prevarila! Ovaj potez  sigurno nije očekivao.Bilo koji bol iz lepeze  onih koje nudi, neće me naterati na predaju.Znam kako mu je ime i odakle je postao.Odaje ga hemijska jednačina i svi oni silni ciklični ugljenovodonici koje ostavlja poput tragova u mojoj pljuvačci.Treba samo dobro odmeriti odnos kiseline i baze ,dodati malo antiseptičkog dejstva belog luka i i tu nastaje  kraj do novog početka tvoje uloge uterivača dugova.Ma neću da platim sve one zalogaje pune radosti ispunjenih potreba hedonističkih gena nastanjenih u ovom grešnom telu.Trpeću koliko god to može putanja  što bludi utabanim putevima  bola u mozgu. Mora valjda jednom  da prestane... -„Hoćeš li prestati da se nalivaš tom rakijom i gurati te čenove belog luka u svoje uši?Aman zaman idi kod zubara!!!“ – dopire ispred vrata kućnog toaleta...

    Ono što najviše volim kod ljudskog roda je mogućnost da se dotičemo ,nadopunjujemo,objašnjavamo mislima koje čini se ponekad sve imaju isti izvor...Ovaj put biram stihove Branka M. da svedoče u moje ime.

Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima

Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

    

Kasnim.Kupujem karte za prevoz na trafici uzurbano, kao da su mi poslednje.Neobično lice koje se promalja iz te kutijice pune svakodnevnih potrepština gleda me poput “Laughing shop Buddhe” i progovora: “Pa jeste li sigurni da baš toliko žurite devojko”i nastavlja potpuno cool da razvlači taj psihomotorni akt prodaje do granica početka mog nervnog sloma br.1 za ovaj dan.”Pa naravno da žurim,ako ne udjem u ovaj autobus propusticu jednu kariku u lancu,e onda ce vec biti otezano za drugu, a treca je vec jednaka nemogućnosti,jednostavno rečeno “nadrljala sam”,tako da gospodine “da” veoma mi se žuri!”.Prolazi mi kroz glavu vremenski interval ove moj eloboracije ,kojoj,pošteno govoreći,ne bi bilo mesta u situaciji apsolutne žurbe,te ga pogledah prilično zbunjena i delimično impresionirana.Gde ja to jurim i ko je vredan ovog mučnog stanja u glavi što se neumorno budi i nastavlja samnom svakog dana?Hmmm...nisam pitala sebe veoma dugo pitanja čije odgovore želim brzo da zaboravim...Podižem pogled i susrećem oči stranca što me zaustavi u ovoj apsurdnoj i unapred izgubljenoj trci sa vremenom.Počinjem da se smejem ubedjena da predamnom stoji reinkarnacija buddhe i da je prosto sjajno što je zaposlen u trafici.

”Hvala vam! Mislim da ću malo sporije u nastavku ovog puta.” “Drago nam je zbog tebe sestro,ali ono kao,bilo bi baš dobro kada bi malo ubrzala!”Okrećem se izvoru ovog razdrazenog glasa i zaprepašćena vidim red ljudi iza sebe.Čujem grlen smeh prodavca-mesije i shvatam da sam već drugi put demantovana.Gle evo ga autobus,izgleda da baš stižem na vreme.Čuj “na vreme”?!Glupog li izraza,konstatujem onako sva instant produhovljena...

    

Prestao si  da razgovaraš samnom  ili sam ja prestala da slušam...Kako da Te gledam u oči kad na sva pitanja koja um postavi,neki smrtni ljudi ponudiše razumne odgovore i ja prihvatih.A onda se dogodilo neizbežno...Nešto drugo je podiglo glas u meni i potražilo isitnu.Koje knjige sad da čitam?Nijedan eksperiment nije uspeo da dokaže Njegovo postojanje,kako je onda tu,evo baš ovde svuda po meni, u meni i nadglasava sve one brilijantne zaključke mukotrpnog rada neurona što suverno vladaju onim čega sam svesna i kontrolišem.

Sećaš li se samo kako sam još kao mala čekala satima na Tebe u crkvama raznih religija da prosto dodješ i pograš se samnom kad si me već probudio ovako rano.

I došao si naravno onako kako te uvek svako najmanje očekuje,ogrnut smrću da ukažeš na život.Kakva paradoksalnost!Neću ja tu svest!Evo Ti je!Urlala sam nemo,dok je vreme nosilo jednog po jednog stvora koji se radjao i umirao u ovom svetu dana i noći.Još samo ponekad podignem pogled u nebo tražeći te naivno u tom haosu kosmosa što me  na ovom putu deli od Tebe.Shvatila sam da ne pričaš rečima i da Te jedino mogu čuti osećajem celog bića što uvek zna pre mene koja je Tvoja volja.I ne brini uradila sam najmudriju stvar od svih. Utišala sam i sebe od momenta kada sam prestala da pojačavam Tvoje boje istine o životu kojim nevešto pokušavah da naslikam  svu tu galeriju likova što sretoh u ovom trenu koji živim veće par decenija.Onda, svane jutro...Impresivno bogato zvucima,svetlošću i životom koji klija iz svake mogućnosti jednog dana.I tada znam.Čuo si me iako nisam ni slutila da Te opet zagovaram,a odgovorio lepotom i istinom koja nemora uvek biti onakva kakvom želimo da je vidimo ili čujemo.

   
Sanjam.Težina u glavi.Diši,polako...Duboko...Otvaram oči, i tražim dokaz o novom danu na prozoru.Ne ustaje mi se.Toliko obaveza, nuždi, obećanja treba obaviti danas.Već sam umorna.Kako beše ona mudrost iz tai chi-a?"Jutro se čuva od misli o dogadjajima koje nosi podne."
Ma ne, ovo sam ja definitivno izmislila pre dve sekunde.Mada ima smisla...Treba samo da pritisnem dugme u glavi i vozilo će usporiti.Pa ok,to nije teško, samo kako? Mobilni  će već za par minuta dostići tačku ključanja,a psovke ljudi koje bih mimoišla u ovom "self arranged" dnevnom odmoru bi bile jednake izlaganju mog psihičkog zdravlja biohazardu.Da se ne lažemo bilo je tu i većih opasnosti u mom životu,te ćemo kao prigodnu uvertiru pustiti Genuine "clearing the past" i rewind može da počne.
Ups !Slučajno sam ispustila telefon i razložio se samo na dva dela.Vidi, ne radi ni net kada se ne konektuješ brzinom kojom otvoriš kapke po prvi put u novom danu.Treba navući još zavese kako komšiluk trećeg doba ne bi prerano napustio ovaj svet i vrlo sam blizu da započnem krstaški pohod na omiljene knjige,muziku i sve one misli koje propustim u jurnjavi za svim logičnim objašnjenjima koje umoran i udosadjen um čoveka današnjice nudi.
Dragi bože, pa ja se i nasmejah dok se odvijalo prepoznavanje osobe u ogledalu i mene koja sam  to posmatrala.
Neverovatno je da sam zaboravila koliko je varjača moćan mikrofon dok se kuva,ali i kako prokleto ulje opeče kada pustiš komade slobodnih krompira u vazduh,a da pre toga nisi sklonio ruke iz blizine tiganja.
Fotografije na policama kao da prvi put gledam.Bože da li su ovi ljudi zaista postojali?Blizu sam i plača i smeha koje prisustvo oživljenih uspomena prizva da me podsete i ukažu koliko sam živa,gde sam bila i kuda idem.
Jeste Lou ,ovo je zaista just a perfect day...Drago mi je da sam ga provela sama sa sobom.

Škole su uvek bučne.Pune života koji glasno govori kroz smeh dece što se zarazno širi svuda po meni kad se izmešam sa tom veselom ruljom koja čeka zvono.Bože toliko ih je puno,a svi bi želeli makar mrvicu pažnje i da bude samo njihova.Vuku me za rukave,neki me gurkaju u učionice da crtam sa njima.Neko od kolega je držao ogledni čas.U posve predanoj tišini posmatrala sam čas do momenta kad je visoka devojčica čupave kose ustala i pokušala nerazumljivim govorom iskazati svoje mišljenje o temi današnjeg časa:"Prolećni dan".Kvarila je opšti utisak te koleginica iz straha pred komentarom asistenta umiri devojčicu i nastavi ispunjavati sve ciljeve jedne solidno metodički organizovane nastavne aktivnosti.Sećam je se kroz izmaglicu i da sam pre nekih više od  šest meseci  neuspešno pokušavala da je naučim da zapamti moje ime,kada mi je prišla i u pitala  za isto.Osetih olakšanje sa zvonom i izadjoh iz učionice da ne bi bilo belaja,jer vazda ispravljam krive drine po fakultetu,a obično krenem sa "nedužnim" asistentima.Suviše lep sunčan dan da bih ga prokockala na vašaru taštine,te se spretno uklopih u novu igru malih Roma koje su strpali u specijalne škole,da bi opravdali postojanje  sistema,koji funkcionise samo kao slovo na sluzbenom dokumentu.Dodir po ramenu,okrećem se i vidim nju kako me posmatra istim onim radoznalim i nevinim očima kao pre i izgovara : "Ivona".Počinjem da plačem jer činjenica da  dijagnoza autizma nije slomila njenu volju  da nagradi moj trud i želju da zapamti ime osobe koja joj tako nemoćna i neuka pokušava objasniti svet lica i emocija koje je okružuju,a koje ona tako prividno ne doživljava,uspela je poput najsnažnije magije da nekim čudom oboji svest o imenu koje nosih tako nehajno i bahato.Nije čula hvala dok je hitro napuštala deo dana u mom životu kad sam dobila svoje ime.Hvala ti čudesna devojčice.