Arkadia

-Izvolite?

-Hvala,evo da moja snaja pogleda neke suknje.

Ko je snaja?Ti bre Milice!Jebote ja sam se skoro zamalo udala!I dok neprocenjivo darezljiva i cool svekrva bira suknje i sta bi mogla obuci na nasoj svadbi, hvatam svoje poglede koji su se prikovali za vrata butika.

-U šta si se zagledala Milice?

Zagledala sam se u slobodu,u napolje,u ‘neću bre da se udajem’!!!!

-Ma gledam kakvo je vreme,nista posebno!

Raste mi temperatura,zar da saznam u nekom butiku sto diluje tursku robu da se udajem,kukuj meni!Znala si ti to dobro Milice,kuješ tu planove, skrivaš od sebe same i sad se praviš luda,ma jes’!

Čekaj bre, u čemu je tvoj problem baba devojko?Joj nisam valjda ovo izgovorila naglas, jer me gleda zgranuto i uvredjeno starija dama sto pokusava da me ubedi i uvali suknje s najjačim argumentom nas obicnih smrtnica,kako nije toliko strašno imati gradju koja nije konfecijska,dok tiho plačemo u sumnjivim kabinama i zaklinjemo se na večnu glad.

Samo da sam otišla u manastir, sve bi to bilo lakse…

-Koji manastir?

E ovo sam definitivno izgovorila naglas.

-Ma htela ja da idem u obilazak, nego idem malo napolje, nešto mi vruće ovde!

-Pa gde ćeš dete napolju ima da te potpuno iskulira košava?!

Odvrati moja futur svekrva koju sam,pored svega,obožavala i zbog updejta u slengu kao i njegovoj adekvatnoj primeni.

-Nista vi ne brinite,taman da vidim kako vam stoji taj sako s napolja!

Pogledaše me obe zblanuto, ali ja svejedno istrčah gonjena unutrašnjim bakljama panike nastupajuće promene.

Ne znam da li baš da krenem da trčim svom snagom negde levo ili desno…Pih ovo Banovo Brdo sve uzbrdica ili nizbrdica,a nije mi baš časno kotrljati se u stilu ‘rolling odbegla mlada’…Zvoni mob!On je!Gle samo kako je uporan, hoće da me navata na foru, kao voli me i tako to!Tu sve cile mile, a vamo kuje kako da me okuje i otrgne od nesvrsishodnog života neudavače!Ne!Nisam ti ja naivna momak,jeste sad kao gledaj ti suknje,sutra će biti kuvaj sarmu ili ti nema crtanog filma’marti misterija’ na Studiju B! Sve sam na vreme provalila!Ma čekaj! A da ovo nije ustvari fora,da se izvrši pritisak nadamnom i onda ja kao puknem i kao neću da se udam i  onda me on iskoristi kao što me upozorila tetka…Čekaj koje resurse to iskorišćava?Nebitno!Oooon je zlikovac!

Sad ćeš ti videti,nećeš ti mene lako preći!

-Halo?Da ja tebe nešto pitam,hoćeš li ti mene bre da ženiš ili ne?

Izgovoreno perfektno pretećim i kao ‘sve ja kapiram’ glasom.On ćuti.

-Ljubavi naravno da hoću, samo sam hteo da vidim jel ti hladno, nisi se dobro obukla…

Opasan mali,kreće sa teškom artiljerijom!

-Što sunce, misliš da ću dobiti neki grip i onda nećeš moći da me poljubiš onako slinavu ispred matičara,jel to hoćeš da kažeš?Ajde reci sad kad smo vće počeli da se vredjamo!

-Ali ljubo samo sam hteo…

-Molim te znaaaam ja šta si ti hteo!Sve je meni jasno!

-Aman ženo luda, jesam li ti pretio škenbićima ako se ne udaš za mene i od kada sam ja problem za to?

Pa…Hormoni?Strah od nepoznatog i da li umem ili smem?Izgleda sve zajedno uigrano igra protivu mene i mog dragog…

-E? Volim te…Strefila me panika i to akutno!Samo mi reci jednu stvar,ali ozbiljno?

-Ma reci sve što želiš?

-Moćiću da čitam Dilan Doga i gledam Martija na Studiju B?

-Ali Milice ženo to su stripovi i crtani filmovi?Ok!Pristajem sve dok se ti držiš dogovora da se ne odvaljuješ od smeha dok slušaš Nidzine i moje razgovore dok igramo fudbal menager na kompu?

-Deal!

Eto sta ti je mudra žena,sve je stvar kompromisa…Pa i nije to baš tako teško…

-Pa snajka hoćete li vi da gledate ove suknje?

Samo mislim da se nikad neću nešto pomiriti s etiketama, ali ko mari sve dok moja svekrva stavlja rogove iza glave prodavačice…

Ispred mene ruska ambasada.I Rusi.Znam da jesu,mislim onako plavi sa crvenim krugovima na obrazima.A ja?Pa ja posve opušteno sedim u kolima na plus beskonačno sa dva mala arhandjela koji poput gremlina rastaču ova sirota kola.Mislim se lepo,kako ću i ja njima da ostavljam klince dok poput njih završavam posliće po gradu.

-Tetka ajmo muziku!Ajdeeeee!’ Oćemooo ’oćemo!

Skandira dok mu se mladji brat od dve godine svesrdno pridružuje.Bože,imaju ukupno 6 godina,ali ću morati bez blama da ih poslušam,jer ovu dreku ne treba trpeti radi mentalnog zdravlja.

-Evo puštam,ali da ste mirni i obojica da ste sišli sa retrovizora jer će nas vaš otac ulemati!

-Moze! Odgovara manji,sa tim neodoljivim prizvukom dugog z.

Šta da im pustim,hmmm...A evo ga!Počinje Mandin glas  krećemo :

’’Vuče vučee,bubo lenja...’’Gle okice im zatreptaše svidja im se!Cool!Počinjemo svo troje da pevamo i to iz petnih žila.Zipa kad mi prija,odavno nisam pevala ovaj hit.U tom zanosu pljeskanja i vokalnog mi performansa,okrećem glavu i promatram šokirana lica prolaznika.STID!Svi prozori na kolima su otvoreni,klinci su na podu kola i ne vide se,dok ja veselo tapšem i derem se iz sveg glasa o Vuku koji bajroniše po vascjeli dan.Prilazi mi uniformisano lice u plavom i sa bolnom grimasom od smeha me upita:

-Gospodjo ne bih da vas prekidam,ali parkirali ste  ispred ambasade i to nije dozvoljeno!

Prosto ne znam da li da plačem ili da se smejem manično u ovako blamantnim situacijama,ali posle si kažem,s obzirom da mi se frekventno često dešavaju,ako se nisam opredelila do sad,nastaviću sa tim poluizgubljeno ozbiljnim pogledom da povratim samopoštovanje.

-Gospodine, nije dozvoljeno ni ostavljati tetke sa decom na ovoj temperaturi u kolima,dok sestre i zetovi zujaju negde,ali takav je život,mislim ja se ne bunim!

-Pa to svakako vidim čak čini se da vam prija, čim pevate tako razdragano!

Ok,nek mi se smeje.

-Evo obećavam da ću telepatski dozvati zeta da se vrati kako ne bih više stvarala medjunarodni incident svojim pevanjem.

-To bi bilo lepo!Prijatno!

Ode lik i dalje se smeje!Svašta,zar to nije zabranjeno,mislim, smejati se gradjanima?

Klinci me gledaju zbunjeno,kapiram jer sam se ’’usudila’’da prestanem da pevam.Makar neko  da ceni prirodni talenat.Počinjem da ih ljubakam i golicam i nastavljamo da pevamo,dok ih za svaki slučaj stavljam na kolena,ipak je dosta jedan informativan razgovor za danas.Idemo,rewind i mož’ da počnemo:

-Vuuuuuuče ,vuuuuučeeee,bubo lenjaaaaaaaaa....

 

-Whaaaats up?

-Niš’ evo gledam film.

-Opet gledaš ’’Bridget Jones’’?

-Gledam pa šta!

-Znači jopet te drma kriza...

-Pričaj ti šta hoćeš sve smo mi pomalo Bridget...

-Milice cico ti kad gledaš ovaj film,ukazuje samo na jedno – ’’sumnja’’!

-Wow kako se ja toga nisam setila!Pa naravno da sumnjam!Sumnjam da sam normalna,sumnjam da ću ući u bus svaki put kad kasnim,sumnjam da ću dobiti nobela i sumnjam na kraju krajeva da ćeš ti imati da platiš ove telefonske račune!

-Nije ta,nije ta!Sumnja da te neko snima i šalje scenario za treći nastavak!HAHAHAA

-Ok smej se kravuljo jedna si od  osoba koje znaju sve moje blamove ,pa ako je već tako znam odakle cure info!

-Ajd govori!

-E neću!

-Naravno da hoćeš,šta je sad bilo,gužvaja budističkim hramovima u Nepalu,pa da jes’ u ovo vreme gaje papriku i frka im dal’ će ti se svideti ajvar kad navratiš!Ne!Htela si u stvari na Tibet ali te u poslednjem trenutku sprečila informacija da se otelila krava u Mojkovcu?

Moram da se smejem,nenormalnica uvek zna da me razgali ovako.

-Slušaj Nela,pričaću ja tvom detetu, koje te sluša dok ovako zezaš svoju drugaricu,koje prosipao tjepi po gostima dok je raduckao ko’ konobar!

-Kravo sećaš se toga!

-Naravno da se sećam,taj šok na licima dok si prosipala pa brisala,tj razmazivala onu koka-kolu koja je uletela pravo u dekolte one gimnastičarke HAAHAHAHA!Eto ti utautatata!

-Ok aj’ sad da predjemo na ozbiljne teme!

-Ma nemoj ptico sad bi ozbilju!Ok ja sam čovek za razliku od tebe ne dojavljujem blamove svoji prijatelja po svetu!

-Haha..Reci cica mico šta se dešava?Jesi li konačno odlučila udaješ li se za onog divnog normalnog dečkova i spremaš zimnicu ili pališ u n.y ili u Nepal,ili već gde planiraš vetropiru?

-Udala bih se ja bre Nela,samo što mi je problem taj kupus,ajd dzem i nekako ali kupus neću umeti,hahaa...Ma...Sve sam to ja,e to je problem!Pomislim nekad svi ti izbori levo,desno,ova raskrsnica,ova prečica kuda?Šta je tu iskušenje,a šta pravi put?Ovaj deus ima takve trip igrice za mene,posla mi njega ,otprilike kao da je po jusu pravljen za muža,bukvalno svuda da mu dodeliš nike znakić-častan,vredan,muževan i nadasve normalan.A ja?Antitip žene,peglam kad veš ima tendencu da me napadne od količine,krijem da znam da kuvam ko zmija noge,i ne želim da provodim svaki vikend na porodičnim skupovima,metamorfizirajući se u  zaposlenu domaćicu sa pričom’’ja mesim bolje kolače, nije da nije!’’!

-Opa!Ok,imam jedno pitanje!Jel ti imaš nameru da se ikada daš,bio to budizam ili karijera ili muškarac?Mislim daš potpuno Milice!

Fljas!Pravo na obraz,mogu da osetim čak i da mi bridi.Uvek je umela ovako da me trgne i izgovori ono što ja ćutim.

-Žemo kvisko?...Hmm...Valjda imam.Možda samo želim priliku da kad se i dogodi vreme za to da ne mislim o tome,već da samo  bude odluka koja ne mora da se donese,jer je sama po sebi suverena,kapiš?

-Ti zaista misliš da ljudi koji se venčavaju,stvaraju porodice,karijere zaista traže u tome značenje koje ti u strahu od sebe same i predavanja,pokušavaš da napraviš kao prividno nerešiv logički zadatak?

-Znam...

-Znam da znaš,ali treba da čuješ povremeno od nekog drugog koje jači od tebe u basketu hihihi!

-Prvo i prvo nismo sve bile nade za prvotimke partizana,a one munove u rebarca od vas klipača od preko metar i osamdeset ću vratiti u ime svih nas žena sa prosečnom visinom!

-E odoh ovo dete se nasluša svega i da se vratim kako bi ti rekla ’’društvenoj ulozi majke žene’’,a ti drugo makar odaberi jednu i predaj se do kraja toj jednoj,ti makar od svih znaš koliko je vreme i život relativno brza kategorija.

-Hoću,eve sad ću da nalepim na čelo papirić sa natpisom’’traži se povoljna društvena uloga,cena do jedne koze ’’!Ajde,ljubim vas sve i čujemo se Nelo draga!

-Pa nadam se i vidimo,mada znajući tebe sledeća vest o tebi biće krajnje neiznenadjujuće iznenadjujuća!

-Ko je tebi dao da radjaš sa ovim napadima prosvetljujućih rečenica...svašta!Hahaha Ljub bre gljumice!

Možda ne znam koja mi je rola namenjena još uvek,ali ono što vazda znam posle svakog momenta sa ovim divnim ljudima koje mogu zvati svojim prijateljima,je da će mi otkrivanje iste biti potpunije i lakše uz njih kao takve.Hvala vam luče moje na ovim nedovoljno osvetljenim stazama koje imam privilegiju da delim sa vama!

Bože koliko volim ovo mesto...Čudno, uvek se vratim ovde da bih počela.Ispred mene  Sinjavina baš onakva kakvu sam je i prvi put videla i isti onaj zvuk Tare koji pamtim još od prvih koraka na ovom za mene tako svetom tlu...Kažu donela sam im sneg...Počeo je padati od onog momenta kad sam iskoračila iz voza.Hladnoća ,koja prija, mi se uvlači u svaku poru dok gutam sve ono što pogled obuhvata.Bio je upravu kad je rekao da ću se uvek ovde vraćati zarad novih početaka koji se čine tako nejasni u magli budućnosti.

Ne, nije kamen što stoji ispred njegovog groba taj koji me vraća ovde,već ljudi koji nose krv što puni njihova srca životom i ljubavlju prema istom.Takva neverovatna jednostavnost postojanja iskovana teškim gorštačkim životom.Volela bih ih i  da mi nije otac rekao pre nekih dvadeset i kusur godina onakoj krezuboj da je baš ona ista krezuba devojčica moja sestra i onaj dečak moj brat i gomila njih...Kakav sjajan osećaj,pregršt dece sličnih starosnih dobi i neograničen zeleni prostor,malko ukakan od kravica i kozulja,ali bože moj ko mari?Ove zime smo se okupili spontano u isto vreme,manje više krezubi ali još uvek sa istim osećajem bliskosti nakon kradja i kradja onih šljiva iz susednog imanja,koje nisu ništa više bolje,ali ukusnije da!

Vreme je da se vratim u porodičnu kuću,baba,kojoj uskoro slavimo negde oko 100-ti rodjendan,željno isčekuje da joj ispričam zašto sam raskinula vezu od pre godinu dana.

 

-Dobro Milice, da čujem ja što ti njima daješ otkaze?

-Kome baba?

-Nemoj se pravit’ naivna!

-Hahah ama baba nemoj mi i ti na muku stajati!

-Ajde ajde sad govori golubice,mi smo ti familija,red je da svi prodiskujutujemo o tvom ljubavnome životu!

Brat Radun,moj godišnjak,podgreva vatru za lomaču,ali ako vratiću mu.

-Čuj brate jesmo li se mi dogovorili da ne provodiš onoliko vremena sa kozama,tačno se vidi tvoj problem u komunikaciji.Kapiram ja da je to uzajamno shvatanje duša ali što jest jest.

-Vidji ti nje....E vala ovo ćeš mi platiti!

Smejemo se dok baba i dalje mučki upire pogledom u mene.

-I?Ne valja to kukala ti majka tako Milice! A djeca, a porodica?

-Baba!Imam 29 godina ,ne 129 i i što njega ne spopadate ima isto godina ko i ja i nije se još oženio.?Nego navalili na mene!Uostalom,nemoj da misliš da nisam saznala i tvoju istoriju!Djed je morao da te ganja u tvojim kasnim dvadesetim,baš u ovim godinama koliko i ja imam, da se udaš!Te baba moja,izgleda je genetski, ja protiv toga ne mogu!

Šok,vidim prebira po glavi ko mi je moga’ otkrit taj detalj iz njene mladosti.

-Prošlo babu zviždanje!

-Ma izviždala ti se ta glava naletniče jedan,čuš prošlo je zviždanje!Udaće se ona,jel tako da ’oćeš Milico?

Uzvraća baba vidno uznemirana komentarom brata o mom zviždačkom statusu.

-Hoću baba makar ti se morala udati za onog ašanina preko brda i dovikivali se radun i ja čije su krave pogazile otavu.

-E sad znam da nećeš!Samo se ti pošaljuj Milico...I ti i ovaj blento pušćate godine, a porod vam još ne jaraka ovudijen kako bi treba’!

-Hajde Stanija moja nemoj tako.Samo se zezamo.I ne brini toliko, ama hoćemo, vidiš da Radun vežba još uvek, a i nije lako zviždati po ovoj hladnoći.

Odmahuje glavom,ali joj se otima osmejak,dok nas gleda očima punim iskustva i vremena.

-Hajde naloži vatru da se ogrejemo i da čujem šta taj Buš radi,naletnik jedan sa tim zagadjenjem okoline.

Muk.Svi se gledamo i dalje konstantno iznenadjeni babinim perceptivnim spsosobnostima u 100 godini i na koju foru zna koje Buš i o globalnom zagrevanju, a jedan dan nije provela u školskoj klupi.Ponekad drmne štapom televizor i to po delu gde je glava spikera,ali to baš kad joj nije po volji neka od emisija ’’glas Amerike’’,ali i to je ne sprečava da se pravi gluva kad nešto pričamo tiho što mislimo da nije za njene uši,a ispostavi se na kraju, da je perfektno povezala sve nepoznate i rezultat jednačine naših porodičnih saga.

Odoh po drva dok se vidi još napolju.Biće ovo još jedna duga noć provedena u sobi ugrejanoj uspomenama moje babe Stanije o vremenu koje čuva ono što čak i ovako hladne i snegom zavejane noći žele da prekriju...

-Keka?Ovaj auto je baš lep!

Stojimo ispred izlupanog keca koji pored svih zakrpa,loše farbe na sebi, postoji ispred mene i tetkinog sunca.Pogledam ga sa ozbiljnom zadrškom pred pucanjem šavova celog mi tela od unutarnjeg grča potrebe za smehom i odgovorim:

-Pa bitno je da je tebi lep!

Nastavljamo da koračamo,oboje znamo da je D dan došao!Lekcija plašenja golubova je tu!Sve je tu park ,pticovi koji nesrećni ne slute šta im se dešava ,pomahnitala tetka u minut do tridesete godine i njen voljeni sestrić!

-Dakle,zatrčiš se medju njih,kreneš da aplaudiraš,znaš onako kako to radiš kad Nodi otpeva pesmicu i onda oni polete jako jakoo visoko!Jel sve jasno?

Klima glavom.Zaklela bih se da sad vidim zmajeve u njegovim očima umesto golubova,ali megdan je tu!Ok , počinje da trči ka njima ,i...odjednom zaokret, golub počinje njega da ganja!Uh!

-Vidi coco!Kad se zaletiš trčiš kao pred novi crtać,i zapljusneš dlanovima dok lišće ne počne da leti oko tebe!

-Aha keka!

Zatrčavanje...Rukice počinju da tapšu i ...To je to!Smeje se na sav glas dok se oko nas uzdiže lišće i krila zmajeva veličine30 santimetara,ali uspeli smo.Priključujem se jelte igri i trčimo oboje i tapšemo koliko to god mogu dlanovi jednog malog i velikog deteta!

-E svašta!Majke ovih dana...

Detektujem opasnost u vidu penzionera koji nas posmatra u stilu’’gde je policija kad ti je najviše potrebna?’’,ali ga pogledam onako razbudjeno živa i kažem:

-A da znate kakve su tek tetke!?

Put do kuće je bio mestimično prekinut spontanim pleskanjem svakoj mački ili pasovu,što su prolaznici čudno propraćali pogledima,ali coci niti meni ,nije bilo ništa važnije od steknutog samopuzdanja i radosti igre...

-Milice što moje dete tapše ovim rodama na televiziji?

-Bože svašta Jelena odkud ja znam!

-Nemoj ti svašta meni,znam ja tvoje akcije,ako i on bude tražio da ide na planinarenje sa 12 godina kao neki u njegovom rodu,znaću koga da oplevim!

-Vidi sejo,mislim da smo utvrdili poslednji put pred ono kultno putovanje u Novi Sad ko je jači ovde!

-Haha joj da!Ti meni ne reče kravuljice šta je tebi rekla?Evo gle,meni se sve dogodilo kao što reče žena!

-Hmm reći ću ti samo da je omanula kad je rekla da neću dobiti nobela!Još uvek ima šanse!

-Ama reci ti meni koju ti to zvezdu ganjaš?Vrh svega je i taj japanac!Znala sam ja kad je počelo ono sve sa thai chijem da sam konachno dobila potvrdu da su nam te uvalili vanzemaljci,ali niko ne veruje Jeleni!

-Sejo japanac je bio deo puta i ja njegovog!Neke stvari su stvar sudbine ,a nas su odvojile naše lične volje i odluke.

-Samo ne želim da sebe uskratiš onog što smo obe bile prerano uskraćene-porodice!

-Zar sumnjaš u mene?Znam da me voliš i da se brineš, ali vejika sam ja cura i ono što mogu da ti obećam to je da sigurno neću propustiti priliku da ti tražim jagode u 3 ujutru ,kao što si ti meni u tvojoj trudnoći, draga sejo!

Coca kapira da nešto ozbiljno razgovaramo i onako čisto dečije zagrli nas i veli :

-To nije lepo!

Jelena i ja se smejemo, dok on već trči ka ekranu tapšući pred novim pticama koje treba da polete...

 

-Dobro sejo dokle misliš da stojimo ispred narodnog fronta?

-Ti da ćutiš!Kad ja budem odlučila da udjem onda ću ući!

-Sve ja to kapiram, ali ono kao, sejo treba neko da te obavesti da si ušla u 9 mesec i da je pitanje minuta, da ne kažem sekunde kad ćeš se poroditi...?

-Nije istina!Došli smo samo na kontrolu!

Momenat za oskar.Moram odglumiti najuverljiviju facu na svetu.

-Tako je!Treba samo jedna rutinska kontrola i to je to.

Počinjem da je vabim čokoladicama i vrištimo od smeha dok ulazimo u bolnicu.

Opet čekaonice...Ovaj put pune zabrinutih lica očeva i porodica koje očukuju novi početak umotan u te bele pelene čiste poput nade u život.Imam sestrinski osećaj da će Jelena izaći iz Narodnog Fronta sa bebajom u naručju,ali podeliti sa njom to, bilo bi jednako hajci na trudnicu u spavaćici po gradu sve sa vikom ’’Ne daaaajte me ljudi!!!!!’’ Taj blam već ne mogu priuštit svom budućem sestriću koji mi je tako slatko mahao na ultrazvuku...Hmmm...Trudnoća...Brak...Uh boli me glava od tih pojmova...Jelena uskoči u sve to kao iz prve.Ma uvek je bila hrabrija nego ja. Nek ide po redu,starija je, imam još fore ihaj...Volela bih da su naši roditelji tu,sa svim onim nepotrebno dragim brigama oko nje...Sašina majka je divna i trudi se da Jela nije uskraćena nikad njene topline.Ponekad mi ga je žao kad navale obe ko’ ose na njega kad im ukaže da nije baš zdravo jesti 7 puta dnevno kao njih dve...Ali,mudar je, zaćuti odmah kad mu obe pokažu ’’the look-ne kači se sa nama!-debele smo i jače!’’.Da...Baš su se lepo uklopili,zaista deluju kao porodica...Seja je svila divno gnezdo...Gde ću ja dragi bože...Yep imam ok vezu,mladji od mene,znači, savršeno sigurna da neće bit ganjanja, tipa udaja i te fore,sve u svemu ,kupovina još par godina produžene adolescencije...Trgnu me neka vika iz dubioze mojih misli te se osvrnuh i imadoh šta vidjet što bi moj otac nekad rekao.Jelena stoji izmedju dve sestre koje je suptilno opkoljavaju i blago ubedjuju da ona ipak mora da se porodi kao i sve žene ovog sveta!

-Jelena, pa zar ćeš stvarno da blamiraš to dete?Samo da znaš da on sad sve čuje i garant ga je blam!Ama biće sve ok, ajd poradjaj se brzinski da završimo onu partiju ’’čoveče ne ljuti se’’!

-Lako je tebi kravuljo jedna tako nasmejanoj i u mojim farmerkama koje ne mogu više da obučem!Idem samo da što ispričam ovom detetu kako su mu na prevaru majku porodili!

-Tako je!Ajd puštaj sad ta vrata od lifta i smiri se!Volim te ludajo jedna ali moraš da se porodiš!!!

-Volim i ja tebe,ali ću se i ja tebi smejati kad i tebe budu gurali u ovaj lift!

Vrata se zatvaraju i Jela ode ka momentu koga je itekako isčekivala pored sve ove drame.

Izlazim napolje gde me dočekuje predivan oktobarski dan i ja baš tada shvatih...Da, vredi roditi se, iako taj udah života kvasiš prvim suzama...

-Dakle kuku meni...

-Ajde ne kukaj tu, konačno nešto lepo, a ti tako!

-Ama nemam ja problem sa lepim, nego gde ćemo te ljude,kako sve da stignemo,pa ona se sve nešto u roku od nekoliko meseci: udala,beba,selidba...O moj bože! Ima infarkt da me stigne konačno! Eto koliko je proklinjala sudbu kletu jer je neudavača, eno je sa stomakom i teroriše onaj naš siroti frižider , a komšijski bi da ljudi ne zaključavaju noću stanove!

-Hahah dakle koma je, kako je budući tata trpeljiv!

-Greota od čoveka, sinoć je spavao na patosu jer je njoj u 2 ujutru dunulo da je nešto gužva te da on mora pod hitno da se skloni! Svega mi, sve ono što oni nama rade celog života, izgleda mi, debelo im naplatimo za tih devet meseci.Evo je psst o njoj, da ne bi počela opet da plače na sav glas da je niko ne razume i ne voli!..Gde si sejo sunce naše trudno!

-Znaš šta Milice , ako je to način da mi kažeš da sam debela reci mi to lepo u lice i da završimo sa tim!

Počinje da gomila tečnost u očima...O neeeee!

-Ama sejo ništa lepše od tebe nema na ovom svetu, samo ti mrmaj , ali molim te ostavi nešto, danas dolaze tetke da te obidju, pa nije red da nemamo ništa u frižideru!Jelena?O svašta ne plači, šalim se!

-I ti šta se ti smejuljiš , videćete vi vašeg boga kad budete zatrudnele!Sašaaaaa, one mene zajebavaju!

Odgega se nekako i ostavi Tanju i mene sablaznute od ovog emocionalnog tcunamija moje sestre.

-A ti?

-Ma jok, ja nisam trudna!

-Hihihi...Kravuljo pitam te, gde ćeš sada vetropiru?

-Hmm ne znam...Drago mi je zbog nje,sad sve ima...Bog to nekako nadomesti.Zaslužila je porodicu, klince i biće srećna.Ona je jednostavan čovek zadovoljan malim stvarima.Znam da će biti dobro...Kupiću neku gajbicu čisto da negde prespavam, radiću ko’ manijak i naravno nastaviti i dalje da se pitam ’’a gde bih sad mogla zaploviti?’’ haha...Ma znaš me, ova kugla je toliko velika, treba stići sve to moja Tanja, u svako ćoše zaviriti...Možda me baš tamo čeka...Kraj ovog puta i početak drugog... A do tada...Treba preživeti sejin porodjaj!

Uputismo poglede ka kuhinji i Jeleninom oduševljenom pogledu na gomilu kolača koje je komšinica donela ’’kako sirota buduća mama ne bi bila gladna!’’, i nastavismo da gledamo u naše natalne karte kako bi se uverile da se ovo nama nikad neće dogoditi.

 

 

 Seja i ja sedimo na sveže oribanom patosu na sred hodnika.Sredile smo ceo stan jer je more ljudi zapljuskivalo naš dom kako iskrenim saosećanjem tako i samonametnutom obavezom participacije u tudjem bolu.Tako naslonjene na zidove soba čiji su prostor ispunjavali i smeh i grdnja naših roditelja zastale smo eto na momenat da damo odušak tišini koja nas je vrebala.

 - Jelena dobro si?

Ćuti.Moram priznati da je osvojila moje tiho divljenje i večno zaradjeno poštovanje posle noći i noći neprospavanih pored Ružinog kreveta, bez i jednog momenta posustajanja.Njih dve su uvek imale tu posebnu vezu i odavno sam navikla da se ne ljutim i ne osećam lično uskraćeno u njihovoj simbiozi ‘’večno zabrinute majke za prvo dete ušuškano strahom neiskustva’’ i znala sam da je njihov odnos bio dubok na poseban način kao i moj sa ocem.Iako starija od mene Jela je tek sad grubo bila odsečena od pupčane vrpce i brinula sam najiskrenije da li će umeti napred…

-Jesam…Imale smo mi kako-tako dovoljan period za opraštanje od nje,jel da?

-Da znaš da jesmo.Mislim da su ljudi blago ludeli od škripe klackalica kad navalimo Ruža I ja negde posle ponoći,ali to je samo zato što si se ti tako glasno smejala skrivena u žbunju jer te je blam od nas.

-Haahaha…Vala nisi normalna,čuj ženu na klackalicu?!Ali kad razmislim njen smeh te topline i vedrine nisam čula ikad dok nije bila bolesna…

-Vidiš sejo, ja nisam imala tu priliku sa ocem, i to me je tako klalo svih ovih godina, ali eto mi smo to sad mogle, posebno ti koja si provodila više vremena sa njom i molim te da budeš itekako svesna i zahvalna na tome.

 -Da znam…Tek sad mogu da te bolje razumem, ali opet Milice nije lako biti hrabar i drugi put u životu spuštati poslednji poljubac na lice osoba koje su utkale sve svoje u nas…

 -Eh Jelena…Mislim da smo najteži deo puta prešle hajde da ovaj put ne praviš grešku poput mene i objasni sebi svoju tugu kao bol deteta koje je shvatilo da čovek uvek postaje i ostaje sam. Tu smo jedna za drugu i jes da ti peglam uniformu svaki dan i da mi ruke mirišu na vegetu kad izadjem onako namontirana jer ti grdna radiš po ceo dan, a ja ladim naučnički mučenički um, ja tebe sejo i dalje jako volim!

 -Jeste vala ako se udam zbog nečega to će biti da se ratosiljam tvoje opsesivne kompulzivne potrebe da dodaješ u sve biber pa bile to i šnenokle!

Telefon u gluvo doba.Jednoglasno, jer sam grlatija od nje utvrdili smo da je ona bliže telefonu .Jelena gunjđa I zaklizava se po parketu i diže slušalicu.

-Da, dobro veče?Pa dobro, hvala,pa gospodine kako da vam kažem znate tata je umro pre 5 godina…

Okrećem se ka njoj i posmtram Jelin blago zbunjeno-neprijatni izgled lica.

-Ma sve je uredu,naravno niste znali. Odjednom izraz koji preti da se nejasno odvojivo pretvori u plač ili brutalno jak smeh se pojavljuje na uglovima njenih usta i čujem seju kako izgovara :

 -Ja stvarno ne znam kako ovo da vam saopštim ali znate ne mogu ni mamu da vam dam,I ona je, ovaj, znate preminula…

Tututututu…

 -Gospodine?GOSPODINE?O bože mislim da se čovek onesvestio…

 Gledamo se.Čekamo koja će da zada tempo.Da li da kukamo ili da krenemo da urlamo od smeha na ovom crnom humoru koje život tako dobro kreira.Jelena pušta suzu. Ja je pratim sa još jednom ali zvuk telefona u sejinoj ruci podseti nas na šok jadnog čoveka usled informacija koje su ga zadesile počinjemo da se smejemo samo onako duboko kako mogu osobe koje imaju mukom sudbine pravo na to.

- Jelena gde je naš dom, gledaj sav taj prostor koji deluje tako neprijatno usamljen bez njih…

 -E Mico? Dom je tamo gde smo mi! Zapamti to pametnice! Prvi put osetih snagu starije sestre i sa novom klicom nade za novi dan nastavih da volim sve trenutke koje naši roditelji neće deliti sa nama.

Part 13

Čekaonice u bolnicama povremeno deluju tako pune života, i da čovek ne pomisli na razloge ove buke pune žurbe i strepnje doživeo bi ovaj metež ljudi kao odličan način da se oseti prisutnim u pulsaciji bila esencije čuda ljudskog postojanja.Tako i ja, ostavljena da isčekujem konačnu presudu bacam svoju pažnju k glasovima ljudi koji se obraćaju sestrama na šalteru i zajedno sa njima molim za mrvicu saosećanja u strahu od belog koje nam izgovara reči istine. Jelena seda pored mene i pruža parče papira.Ne gledam je u oči. Znam sve i bez tih slova i latinskih izraza koji se rugaju umu. I sve se okreće i lica i ljudi i zidovi...Prizemljujem pogled na lice osobe koja me rodila i nemam snage da plačem.Samo je gledam pogledom deteta koje postaje roditelj svom roditelju.
 -Ružo...Nalazi su pozitivni. I Ružo ne plaši se...Pobedićemo ga!
Grlim je i sve tri počinjemo tiho da plačemo postidjene nepravdom života.
-Ma nije mi problem zbog raka nego jedino ne pristajem da izgledam ko’ ćelava pevačica!
-Ok! Nabaviću najlepšu i najoriginalniju maramu, ako je to frka Ružo, ima da ti Šinejd pozavidi.
Smejemo se gorčinom još jednom prevarenih malih ljudi koji se nadaju samo šansi da žive i puste druge da žive, ali prećutan dogovor objave bitke sija u našim zenicama.Počela je još jedna runda. Nije bitan ishod. Bitno je ustati i verovati.Ulazim u ordinaciju kod doktora da mi sopšti prognozu i čekam da prepozna u meni sav strah oivičen inatom i ljubavlju da bi je izgovorio.Daje joj 3 meseca.Jelena i ja počinjemo da se smejemo i izazivamo opšte čudjenje.
-Gospodine doktore vi možda dosta znate o carcinomima, ali jako malo o volji za životom.Nemojte da se predajete pre vaših pacijenata.Dovidjenja!
 Obe znamo da se o ovome ne priča pred Ružom. Brišemo gumicom računicu preostalih jutra i noći naše majke, hvatamo je za ruku i vodimo hrabro ka izlazu iz ove ''sudnice''.Napolju je sunčan dan. Prijaće nam šetnja do kuće. Sada i onako imamo samo ove korake pred nama. Sutra nije još ničije. Osvojiću ga za moju Ružu. Makar ću pokušati...

 -Uh nešto mi nije dobro deco!
-Ma 'ajde Ružo,drma te samo hormonski val topline,biće ok!
-Jel ti to onako ko propali student fizičke hemije ili kao večiti medicine?-Moja voljena seja ne propušta nijednu priliku da me počasti komplimentima!
-Ma jook,ja to onako iz očiglednog posrednog iskustva.Imamo u porodici slučaj "jedne" sa preuranjenima pubertetom,zakasnelom adolescencijom i hroničnim stanjem neudavače!-Ne ostajem ni ja dužna!.Ali,nije mi svejedno.Posle svega,dovoljno je da se mama nakašlje i skačemo obe ko na gotovs!Uspele smo dosta postići za ovih tri godine od kada je tata preminuo.Osećaj i moto "jedna za sve,sve za jednu" dao nam je snage i odlučnosti da se sa skromnim prihodima izborimo za neke naše zajedničke ciljeve,kako u sferi intimnih života,tako i onih koji se tiču opštih ideja o našim putanjama.Ruža je počela nerado sebi da priznaje grešku pritiska na izbor fakulteta i znam da je jako dobro shvatala koliko se mučim da bilo koji ispit spremim ili položim.Sve je to divno i ja zaista volim ljude,ali ne tako kako bi svaki lekar trebao i morao.Medicina je stil života,dobar lekar može biti samo onaj koji je to shvatio i odabrao sa svim odricanjima i povlasticama koje ta odluka donosi.Ali ja nisam ta koju je tu odluku donela,te je bilo veoma teško odagnati pitanja  za vreme vežbi i predavanja ,poput "šta ja ovde radim dragi bože???".A onda pomislim" samo nastavi da se krećeš,ionako o malo toga mi odlučujemo!" i to je dovoljno da nastavim dan,ma koliko on bio apsurdan po svom sadržaju.Ma odoh dok sam još u Beogradu da se ispričam sa nekim dragim ljudima,vreme u njemu je veoma dragoceno da bih ga trošila na prepucavanja sa Jelenom koja će to verovatno raditi posvećeno do kraja naših života.

-"I dobro Milice dokle ti misliš tako da se mučiš"- pita mene Nena,the best woman iz srednje škole.
-"Pa dobro bre neno,jel treba da upišem treći fakultet da me razapnu,da li si normalna,dokle ja da bežim?"
-"Dok ne naučiš sebe da slušaš!Od kada te znam ti pomažeš ljudima,usmeri taj neisplatljivi altruizam onima kojima je to najneophodnije!Voliš decu ,voliš da se predaješ do kraja,znači samo jedan pravac i nikad nisi pošla njime?Jel to previše lako za tebe?Razumem ja tvoju ljubav ka fizici i hemiji i potrebu da samu sebe stalno nadmudruješ,ali dobro DOBRO razmisli da li se ti i kome dokazuješ i sa medicinom i sa hemijom!"-
-"Vidim gde ovo ide... Da idem stazama porodične profesije?defektologija...Ne znam Neno nisam nikad o tome razmišljala..."
-"Hajde samo jedan dan samnom na vežbe i proceni sama!Uvek ti ostaje da se dobro udaš onog mafosa koji se muva oko tebe!Rodi mu decu ,zatvori se u zlatni kavez i budi najsrećnija sponzoruša koja to nikad nije htela da bude!"
-"More marš,nemo' na mene da prenosiš svoje profesionalne ciljeve!Ok!Moram u svakom slučaju pokušati,ova medicina me ubija Neno,ubija me slabost pred njenim očekivanjima...Dolazim na tvoje sledeće vežbe,pa da vidimo da li će ova barka da zaplovi u nove okeane!"

Dakle,ovo će biti horor u najboljem slučaju triler,kad budem izgovarala : "Mama ja upisujem treći fakultet!".Osećam već bujicu živopisnih komentara Jelene koja me upućuje da konkurišem i na poljoprivredni fakultet,jer ako se ne nadjem u gajenju teladi i ovaca,nigde neću!Moram pokušati!Ja se više ne budim sa rezignacijom u ustima jer moram da izgovaram "Dobar dan", a svako jutro da mi bude loše!

-"Ružo imam nešto da ti kažem!"
-"Imamo i mi tebi,sedi Milice!"-Ovaj ton Jelene nisam nikad uhvatila za svih godina naših života.
."Stigli su nalazi rengena pluća!Ruža ima senku!Nokaut.Gledam je nemo i tražim bilo kakav povod da urlam iz mozga,ali ona me gleda tako pitomo i hrabro, da svaki moj glas mora biti glas razuma i nade i ja izgovaram nešto u šta smo sve tri jako malo verovale:
-"To ne mora da znači ništa,možda je ožiljak od neke upale pluća." Gledam snimak i sva pitanja i strahovi krenuše ka tmini senke...Da li ćemo i sada naći put iz nje...

      
„Koleginice,ja mislim da ovako neće moći!“Reče on,profesor katedre biohemije(čitaj „sve je klonirano,čak i kukuruz mog komšije Milisava) i tumač reklama gde su utkani nelegalni klonirani proizvodi.Bio je lik koga sam mogla da slušam danima,dok su ostali stuenti druge godine oduzimali sebi živote posle trećeg sata predavanja.Meni su od svega najviše privlačile pažnju dlake koje su mu izlazile iz nosa i ušiju i ona ravna dlakava crta iznad očiju.Čula sam da ima ćerku naših godina,te sam za tih tri sata marljivo zamišljala kako li izgleda, ako liči na tatu.

 

„Kako to mislite neće,pa šta imam par minusčića i ništa strašno!“

„Koleginice od dozvoljenih 3 ,vi imate 11!,ja znam da je proleće ali potpis nećete dobiti,osim ,ako nemate pri sebi neko zdravstveno opravdanje...“Epa živi šit!Ima da roknem godinu zbog vukodlaka!Jeste da sam išla za Bg svakog četvrtka i vraćala se u utorak,ali kako preživeti bilo koji grad posle Beograda!Uostalom otkud ja u Kragujevcu?Lepo ti otud Milice jer je Ruža došla po tebe nasred vežbi u labu pod zemljom i zamolila ni manje ni više profesorku iz Termodinamike da podje po tebe jer ima nešto važno da ti saopšti?!I da,saopštila mi je da imam još vremena da predam dokumenta na medicini,i ja jednostavno više nisam mogla...protiv nje,protiv ovih očiju koje traže i dalje poznati i dragi lik u fotelji u dnevnoj sobi svaki bogovetni dan kad se vratim sa predavanja,protiv svega koje se bori da nastavim.I onda sam rekla „Ok,prelazim na medicinu,ali idem iz Beograda!“Sve ostalo je  bilo peci -pec ,i izbor je pao na Kragujgrad,mesto u kome nikog nisam znala i u kome nisam želela nikoga da upoznam.I eto...Evo mene ispred vukija koji neda potpis.Ma moreeee,ne mož' on mene tako lako da ...

„Profesore,ako ja dobijem to opravdanje u toku današnjeg dana(Jebote Milice na koju foru????)hoćete li mi dati potpis?“Pristao je,uh odlično!KAKO SAD DA NADJEM OPRAVDANJE KUKALA MI MAJKA?!Pada mi napamet samo jedna osoba,moja Tanja medicinska sestra na odeljenju neurologije i psihijatrije!Nek mi nafiluje tamo neke neobjašnjive padove u nesvest i eto meni potpisa!Zvrn,zvrn i to je sredjeno!Tanja šalje telefaxom opravdanje i ja dobijam na ruke to uverenje o  mom zdravstvenom stanju koje nepogledano,posve ponosno predajem drmr dlakavuku u ruke.Podiže pogled posle nekoliko pročitanih redova,i vidim nešto mu se trese brada,ali ostaje pribran.

„I koleginice,koliko vam se često javljaju ove epizode?“EPIZODE???Šta su mi napisali nenormalnici jedni?! O bože dragi,biće dobro ako ovog momenta ne bude poslao kola iz „Laze Lazarević“ po mene!

„Pa ne baš često...“Iskusno.

„Vidim i moć rasudjivanja vam je sužena u tim momentima i ničega se ne sećate posle tih gubitaka  svesti!“Mrtva je!Poslala mi je opravdanje,ali sa kliničkom slikom manijakalne šizofrenije!!!On plače?Od smeha...?

„Buahahaaaaa!Epa ovo nisam doživeo kao profesor za dvadeset godina staža!Evo vama koleginice ova dijagnoza i spalite ovo prvom prilikom i zahvalite se ekipi sa psihijatrije,ali potpis nećete dobiti na osnovu ovoga!“O god...

„Dobićete ga jer se nisam smejao ovako bar deset godina!“I tako nastavlja on da se odvaljuje dok ja blago prebojena crvenom bojom, sve sa potpisom u indexu, okrećem broj telefona da se „zahvalim“ mojoj najboljoj drugarici i napuštam institut u nadi da će moj profesor iznenada i zauvek dobiti amneziju.

 

Part 10

    

 

-„Jel važi dogovor za večeras?“

-„Naravski ,ti ponesi kukuruz za kokanje,mi ćemo da pravimo prženice!“Dogovor je pao!Svako veče posle sirene za avione koji oduzimaju nevinost nebu našeg grada,ekipa ulaza 95 se okuplja na poslednjem spratu i jede prženice i kokice.

Da, naši su propisno kukali i protestovali zbog toga,ali ta druženja ,nesrećnim povodom, nismo dovodili u pitanje.Posle tog obreda kreće se u obilazak svih atomskih skloništa po kraju da bi odslušao sve moguće teorije zavere i kako komšija sa 5 sprata hrče i prdi u isto vreme u snu.Nikad to ne bih pomislila za ovog finog i tihog čoveka.Ipak, mi šetamo ulicama krajnje opušteno mada vlada neprijatna tišina u blokovima.Zgrade su i dalje pune stanara ali se stiče utisak kao da su napuštene.

-„E ljudi?“Da je iko sanjao da će sled posle ovog pitanja ući u anale naših života,Sanja i ja bi njenu mladju petnaestogodišnju sestru tog momenta snimali sve kamerom i propratnom muzikom Mašinke Lukić.

-„Reci Dragana?“Volela sam to stvorenje,bila je naš verni pratilac u odrastanju,i Sanja i ona su bile moje prve drugarice iz kraja.Doduše Sanja još iz krezubog stadijuma , a Dragana puzećeg.Nju je ovo nesrećno bombardovanje najviše od svih nas uplašilo,te se bacala se ko' marinac na pod,ruku savijenih pod vratom, pri svakom zvuku motora,a o avionima da ne pričam.

-„NEĆU DA UMREM NEVINA!!!“Od jednom tajac,i samo nekoliko sekundi posle tog paničnog dranja nasred ulice Novog Beograda u par minuta posle 19 i 30 h,sledi gromoglasan smeh ,pa ja verujem jedno 30-„tak zgrada u našim blokovima.Ljudi su urlali od smeha,a o ponudama rešenja njenog problema koji su „nesebično“ dolazili kako sa 17-tog ,tako i 3-ćeg sprata,ne bih ,te Dragana od tada postade zaštitni znak našeg kraja,kao „Deva od Gandijeve ulice“,a zli zmaj je bio poznat u narodu kao „NATODRAGON“.

Sanja i ja i dalje dugo u noć vrištimo od smeha,dok Dragana ozbiljno razmišlja o plastičnoj operaciji i selidbi u manastir.

-„I kako si sada,jel prošlo dovoljno vremena?“Pita mene zabrinuto Sanjke,dok pokušavam da oteram svu tugu i bol dok se sa njima ovako zezačim.

-„Nikad neće proći dovoljno vremena Sanja...Ovaj grad je nepodnošljiv posle njegovog nestanka.Žao mi je samo što sam ga sahranila u Crnoj Gori,iz jednog razloga,a to je da ne mogu uvek otići na njegovo grob i uveriti se da je zaista postojao.Ovako mi nestvarno deluje,da je taj čovek ikad bio i kao otac i kao muž i kao prijatelj.“

-„Ehej nemoj tako!Znam da si bila vezana za njega posebno,ali ostavio te spremnom za dalje.Nemoj mu uskraćivati tu zaslugu!“Bila je moja Sanja mudra i topla osoba i ove reči su bile istina,ali baš u tim trenucima sazrela je moja odluka.

-„Odlučila sam.Ja idem iz Beograda!“

 

Part 9

    

“ One dve otišle sa svojim drugaricama,a mi ostado smo opet sami,...“Izgovorih dok se stan privikavao na buku koja je dolazila sa susednih zgrada gde se slavilo u pravom smislu reči.

-''Bitno je da nismo usamljeni jel tako?Evo ja sam nam kupio neke poslastice,imamo svega i možemo da gledamo novogodisnji program.Jes' da mi je ža' što si morala šjedjet kući samnom zbog tih čuda na licu,ali evo ,časti mi potrudiću se da ti budem dobro društvo!

Nasmejah se i zagrlih ga sa strepnjom zbog pomisli na prethodni mesec, kada je izgubio svest iznenada.Naravno bila sam i tada pored njega.Hitna pomoć me zatekla u reanimiranju tela čoveka čiju ličnost i karakter još uvek smatram kao neshvatljivo širokom za tumačenje od svih koje sam imala prilike da upoznam i zavolim.Ipak bio je to na sreću samo“ kratak spoj“ neurona i malecna ishemija moždanog tkiva.Pretrage su pokazale neke promene,ali ništa „alarmantno“u odnosu na bolesti koje poznaje sadašnja medicina.Lekarka iz hitne pomoći je nakon svega  u blagom šoku zapitala „Ti si mu ćerka?!Dete, ja imam 25 godina radnog staža u hitnoj pomoći,ali ja nikad ne bih mogla raditi reanimaciju osobe koju volim.“Imala je pravo.To liči na jedan savršen momenat mira kada postoji samo svest o tome da treba nešto uraditi,odreagovati bez ikakve svesti o onome koga spašavamo.Sav strah,očaj udruženi u jedno protiv uma, prave bitku nad bitkama u tebi,a nemaš ni sekunde za sebe u tom bolu.Ipak ljubav je jača,i to je činjenica,a ne kliše.Ne,večeras nas dvoje uživamo,i nijedan strah od budućeg neće to promeniti!

-„Milice jesil' sretna na onom fakultetu?Jel to tvoj izbor,pušti majku i sestru što te podgrevaju u nesigurnosti?“

-"Jeste tata.Volim bre,kada me zaboli ova glavudza posle samo šest sati spremanja ispita iz Atomistike,volim što odem sa jutrom u lab,a izadjem da dočekam veče!I znam da u ovome nema para,ali nisi me tako ni vaspitao.Uostalon nema brige,Nobel ne gine,samo još da izmislim nešto i sve je ok!“

-„Stalno se pitam jesam li u nečem pogrešio,možda ti ipak nisam smeo kupovat' one automobiliće na baterije kad si bila mala.Nego reči ti mene,jesul' oni silni drugovi samo drugovi ili...Nemo' da ja popričam malko sa njima!“Nabacuje onaj vojničko preteći izraz lica,a vidim da vrišt od smeha u sebi ,jer zna koliko su mi ovo razgovori neprijatni.

-„Bože tata!Drugovi nego šta!“Uvek kad se dotaknemo ovih tema,zamislim scenu kako sa stomakom od devet meseci ulazim sa svojim budućim i govorim „Ali tata ovo mi samo drugarski!“

-„Eh da,kada smo već kod toga!Ovaj moj prsten želim da daš svom mužu kad ja umrem!Ne viči!Neću ja nikud,ali da znaš!“

00:00 na kazaljkama...Da li da se radujem?Ma hoću!Iš vi sivi oblaci!

-„E military man?Mnogo te volim!SREĆNA TI NOVA!“

                                     

 

 

-part 8-

Negde pred kraj devedesetih...

 

-'Ubiću se!''

-''Jupiiiiii,konačno si i ti shvatila svrhu humanosti,a jel to zbog toga što nikud ne ideš za proslavu novaka?E sejo,sejo,pročulo se po gradu da otimaš prvorodjene za muža,pa ljudi posakrivali decu!

''Nije istina,jednostavno sve to nema svrhe,i samo za tvoj update bila sam pozvana na totalno cool žuraju,ali ne i ne!''

-''Epa za tvoj update, ja idem i to ne na cool, nego na extracool žuraju koju organizuju muški studenti medicinskog fakulteta!Naglašavam MUŠKI!Pa ti šjedi ovde,a ova devojana i četa njenih partizanki odoše da oslobode jadne umove tih nesrećnih ljudi!

I naravno da sam joj to spomenula još jedno 345 puta u danu,i naravno da mi je do kraja dana sipala so u kafu,ali sve je bilo podnošljivo činjenicom,da ove godine JA neću biti sestra koja sedi kući i dočekuje novu sa večitim pitanjem ''Šta to meni hvali pa ne mogu da osetim ovu euforiju čovečanstva pred promenu broja dana u kalendaru?!!!!''

 

Nesretno jutro moralo je doći...

 

Bože što sam loše spavala,kao da me neko tukao...Možda je ona blentara počela i noću da mi se sveti zbog mog večerašnjeg megdana i uspeha uleta u žurku koja je the best ,po preporuci moje najonobaš drugarke, za ovogodišnji doček nove .Odoh sad da je probudim ima da  je istresem iz gaća,kukala joj majka,što se nije dosad udala,hihihih!

-''Pa ko to spava dok se omladina i normalni ljudi bude i spremaju za žurku?''Sad ide deo kad se zalećem i bacam na njen krevet i urlam:

-''PA,JELENAAA!''Otvara oči i...Počinje da vrišti?

-''AAAAAAAAAA,BEŽI OD MENE,mama, Milica je podbulo čudovište!''

-''Alo sejo nemo' tako nisko,mi smo i dalje sestre i treba da se volimo i tako te fore!

-''Aman ludačo, jedna jesi li se ti pogledala u ogledalo od jutros?

-''Nemoj mi reći da sam postala ti,jer jedino tako dovodim u vezu tvoj kompliment o podbulom čudovištu!''

-''Idi u kupatilo i kad se pogledaš i pre nego se ubiješ ,ostavi mi u oporuci one tvoje ploče kučko od the Police koje kriješ!''Ma šta priča ova ludaja?!Dragi bože,ja imam lepru!Ne ovo je kuga!Ja sam sva u pečatima!Izgledam ko' neuspela verzija dalmatinca sa crvenim tufnama.

-''Milice,srećo mamina, odakle tebi boginje u dvadesetoj godini?''

-''Pa eto mama došlo mi da se razbolim i upečatiram za doček nove godine!Čuj odakle mi,šta znam ja,verovatno je ona Jelenčura izvršila teroristički akt na moje zdravlje sa nekim biohazardom!''Mi o vuku,kravulja na vrata:

-''E nećete verovati!Znaš Milice onu moju drugaricu Natašu?Uplatila nam je neko ludilo na splavovima i odlučila sam da ipak idem!''Kako su mi ruke bile sputane ''češom po svuda'',nisam uspela da je dohvatim i pomazim dodirom ''male boginje“,te ostade samo misao koja je rezignirajuće oblikovala skup glasova u tihi očaj:

-''Ubiću se!''

 

Part 7

Negde u brdima Crne Gore...

 

 

-"Оhooho ,pa jesmo li se mi gospodine oče dogovorili da se svako drži svoje strane brda?"

-"Čuš jadna, kako ću se držat svoje strane kad ti vazda plašiš one ljude sa susednih imanja gubeći se po šumi i hodajući oko njihovih kuća.No, pušti to sad.Dodji da ti pokažem nešto."

-"E military man, budeš li me opet slasno zekio sa nekom akcijom tipa"najjači opstaju ",mislim stvarno  nije uredu !Još uvek ne mogu da ti oprostim grudve ledenice onih zlikovaca,kad si me ostavio na milost i nemilost izgovarajući kultnu rečenicu:"Šta te ne ubije ,ojačaće te!"

-"Kao prvo tada si imala sedam godina,a i ti takozvani zlikovci isto!Drugo,koliko se ja sećam,kad si uvidjela da ti nema druge no da se sama boriš junački,od zlikovaca je ostao samo sneško belić,jer su trčali kućama koliko ih noge nose.Posle sam se mora'  pravdat' roditeljima tih dečaka da si se i ti samo igrala!Vidjećeš kasnije u životu,koliko će ti valjat' to spartansko vaspitanje."Aha,jedino što imam od spartanskog vaspitanja su sećanja iz perioda kada sam imala pet godina.Vojno postrojenje,ukopano nekoliko desetina metara u zemlju,par vučjaka većih no ove krave ovuda i vojnici koji igraju šah sa mojim ćaletom,i kao fora čuvaju zemlju.Ne, jednostavno nisam imala šanse da budem normalna.Pa kako neko ko je proveo svoje detinjstvo u vojnim bazama,a ženskog je pola može biti normalno?

-"Evo...Ogradio sam ovaj deo imanja za tebe.Odje ćeš sagradit' kuću za svoju porodicu jednog dana i dovodit' svoj porod da jarakaju po ovim livadama ko' što si i ti radila čitavo svoje djetinjstvo.Kad staneš odje,vidjećeš Sinjavinu ispred sebe,a čuti Taru kako protiče.Ako ikada izgubiš put,ovo su tvoji počeci,a ako znaš početak svog puta naćićeš i njegov kraj."Plačem.Oduvek je znao koliko ga volim.Bezuslovno,baš onako kako ćerke vole svoje očeve i koliko je toga posejao u meni,i kolika je čast biti ćerka osobe koja sa činom zastavnika baca partijsku knjižicu u lice generala zarad toga što mu ne daju "puš" pauzu na sastancima partije koji traju čitavu večnost.

-"Vidji ti nje!Suze nećeš nikad zarad mene puštat,nisam te tak'u nikad volio vidjet.No, reči ti mene, šta ti misliš kakav je zagrobni život?"

-"Ama šta je sa vama?Da niste vi kuku meni zaglavili oboje u nekoj sekti?I mama me počela pripremati na nešto.Jel vi to nešto znate ,što niste nama rekli? Jel reč o kidnapovanju populacije posle pedesete godine starosti od strane vanzemaljske rase,pa se na vreme opraštate?E,ako je to u pitanju aj svega vam nek povedu i Jelenu.!Ona je izniman primerak ljudske vrste."

-"O ljudi moji,ovog djeteta!Samo sam pita'."Čudno vreme...Bivši komunista želi znati moju interpretaciju zagrobnog života?!

-"Pa vidi tajo...Za mene ti je to sve stanje duha,uma ili bilo čega o što si svestan u sebi.Ako je tebi u glavi,svesti ,duši tvojoj  raj ili pakao,ne vidim razlog da se to nešto drastično promeni i kad umreš...Po "Delpas experimentu",utvrdjeno je da ono što mi kapiramo kao dušu je ustvari odredjen kvant energije i to opstaje,kruži u prirodi..."

-"Milice moram te ovo pitat' teška srca.Jel se ti to drogiraš kukala nam majka?"

Smejemo se u  putu do  kuće,mada primećujem seme teskobe u sebi...Nešto će se promeniti u našim životima,a i žigaju me ruke koje uvek predosete menjanje vremena ,kako spolja tako i u meni.Bolje da požurimo kući.Izgleda da će kiša...

 

-part 6-

Posle šest meseci...