Arkadia

Čekaonice u bolnicama povremeno deluju tako pune života, i da čovek ne pomisli na razloge ove buke pune žurbe i strepnje doživeo bi ovaj metež ljudi kao odličan način da se oseti prisutnim u pulsaciji bila esencije čuda ljudskog postojanja.Tako i ja, ostavljena da isčekujem konačnu presudu bacam svoju pažnju k glasovima ljudi koji se obraćaju sestrama na šalteru i zajedno sa njima molim za mrvicu saosećanja u strahu od belog koje nam izgovara reči istine. Jelena seda pored mene i pruža parče papira.Ne gledam je u oči. Znam sve i bez tih slova i latinskih izraza koji se rugaju umu. I sve se okreće i lica i ljudi i zidovi...Prizemljujem pogled na lice osobe koja me rodila i nemam snage da plačem.Samo je gledam pogledom deteta koje postaje roditelj svom roditelju.
 -Ružo...Nalazi su pozitivni. I Ružo ne plaši se...Pobedićemo ga!
Grlim je i sve tri počinjemo tiho da plačemo postidjene nepravdom života.
-Ma nije mi problem zbog raka nego jedino ne pristajem da izgledam ko’ ćelava pevačica!
-Ok! Nabaviću najlepšu i najoriginalniju maramu, ako je to frka Ružo, ima da ti Šinejd pozavidi.
Smejemo se gorčinom još jednom prevarenih malih ljudi koji se nadaju samo šansi da žive i puste druge da žive, ali prećutan dogovor objave bitke sija u našim zenicama.Počela je još jedna runda. Nije bitan ishod. Bitno je ustati i verovati.Ulazim u ordinaciju kod doktora da mi sopšti prognozu i čekam da prepozna u meni sav strah oivičen inatom i ljubavlju da bi je izgovorio.Daje joj 3 meseca.Jelena i ja počinjemo da se smejemo i izazivamo opšte čudjenje.
-Gospodine doktore vi možda dosta znate o carcinomima, ali jako malo o volji za životom.Nemojte da se predajete pre vaših pacijenata.Dovidjenja!
 Obe znamo da se o ovome ne priča pred Ružom. Brišemo gumicom računicu preostalih jutra i noći naše majke, hvatamo je za ruku i vodimo hrabro ka izlazu iz ove ''sudnice''.Napolju je sunčan dan. Prijaće nam šetnja do kuće. Sada i onako imamo samo ove korake pred nama. Sutra nije još ničije. Osvojiću ga za moju Ružu. Makar ću pokušati...