Prestao si da razgovaraš samnom ili sam ja prestala da slušam...Kako da Te gledam u oči kad na sva pitanja koja um postavi,neki smrtni ljudi ponudiše razumne odgovore i ja prihvatih.A onda se dogodilo neizbežno...Nešto drugo je podiglo glas u meni i potražilo isitnu.Koje knjige sad da čitam?Nijedan eksperiment nije uspeo da dokaže Njegovo postojanje,kako je onda tu,evo baš ovde svuda po meni, u meni i nadglasava sve one brilijantne zaključke mukotrpnog rada neurona što suverno vladaju onim čega sam svesna i kontrolišem.
Sećaš li se samo kako sam još kao mala čekala satima na Tebe u crkvama raznih religija da prosto dodješ i pograš se samnom kad si me već probudio ovako rano.
I došao si naravno onako kako te uvek svako najmanje očekuje,ogrnut smrću da ukažeš na život.Kakva paradoksalnost!Neću ja tu svest!Evo Ti je!Urlala sam nemo,dok je vreme nosilo jednog po jednog stvora koji se radjao i umirao u ovom svetu dana i noći.Još samo ponekad podignem pogled u nebo tražeći te naivno u tom haosu kosmosa što me na ovom putu deli od Tebe.Shvatila sam da ne pričaš rečima i da Te jedino mogu čuti osećajem celog bića što uvek zna pre mene koja je Tvoja volja.I ne brini uradila sam najmudriju stvar od svih. Utišala sam i sebe od momenta kada sam prestala da pojačavam Tvoje boje istine o životu kojim nevešto pokušavah da naslikam svu tu galeriju likova što sretoh u ovom trenu koji živim veće par decenija.Onda, svane jutro...Impresivno bogato zvucima,svetlošću i životom koji klija iz svake mogućnosti jednog dana.I tada znam.Čuo si me iako nisam ni slutila da Te opet zagovaram,a odgovorio lepotom i istinom koja nemora uvek biti onakva kakvom želimo da je vidimo ili čujemo.