Arkadia

Kasnim.Kupujem karte za prevoz na trafici uzurbano, kao da su mi poslednje.Neobično lice koje se promalja iz te kutijice pune svakodnevnih potrepština gleda me poput “Laughing shop Buddhe” i progovora: “Pa jeste li sigurni da baš toliko žurite devojko”i nastavlja potpuno cool da razvlači taj psihomotorni akt prodaje do granica početka mog nervnog sloma br.1 za ovaj dan.”Pa naravno da žurim,ako ne udjem u ovaj autobus propusticu jednu kariku u lancu,e onda ce vec biti otezano za drugu, a treca je vec jednaka nemogućnosti,jednostavno rečeno “nadrljala sam”,tako da gospodine “da” veoma mi se žuri!”.Prolazi mi kroz glavu vremenski interval ove moj eloboracije ,kojoj,pošteno govoreći,ne bi bilo mesta u situaciji apsolutne žurbe,te ga pogledah prilično zbunjena i delimično impresionirana.Gde ja to jurim i ko je vredan ovog mučnog stanja u glavi što se neumorno budi i nastavlja samnom svakog dana?Hmmm...nisam pitala sebe veoma dugo pitanja čije odgovore želim brzo da zaboravim...Podižem pogled i susrećem oči stranca što me zaustavi u ovoj apsurdnoj i unapred izgubljenoj trci sa vremenom.Počinjem da se smejem ubedjena da predamnom stoji reinkarnacija buddhe i da je prosto sjajno što je zaposlen u trafici.

”Hvala vam! Mislim da ću malo sporije u nastavku ovog puta.” “Drago nam je zbog tebe sestro,ali ono kao,bilo bi baš dobro kada bi malo ubrzala!”Okrećem se izvoru ovog razdrazenog glasa i zaprepašćena vidim red ljudi iza sebe.Čujem grlen smeh prodavca-mesije i shvatam da sam već drugi put demantovana.Gle evo ga autobus,izgleda da baš stižem na vreme.Čuj “na vreme”?!Glupog li izraza,konstatujem onako sva instant produhovljena...