Kako sam dobila svoje ime
Škole su uvek bučne.Pune života koji glasno govori kroz smeh dece što se zarazno širi svuda po meni kad se izmešam sa tom veselom ruljom koja čeka zvono.Bože toliko ih je puno,a svi bi želeli makar mrvicu pažnje i da bude samo njihova.Vuku me za rukave,neki me gurkaju u učionice da crtam sa njima.Neko od kolega je držao ogledni čas.U posve predanoj tišini posmatrala sam čas do momenta kad je visoka devojčica čupave kose ustala i pokušala nerazumljivim govorom iskazati svoje mišljenje o temi današnjeg časa:"Prolećni dan".Kvarila je opšti utisak te koleginica iz straha pred komentarom asistenta umiri devojčicu i nastavi ispunjavati sve ciljeve jedne solidno metodički organizovane nastavne aktivnosti.Sećam je se kroz izmaglicu i da sam pre nekih više od šest meseci neuspešno pokušavala da je naučim da zapamti moje ime,kada mi je prišla i u pitala za isto.Osetih olakšanje sa zvonom i izadjoh iz učionice da ne bi bilo belaja,jer vazda ispravljam krive drine po fakultetu,a obično krenem sa "nedužnim" asistentima.Suviše lep sunčan dan da bih ga prokockala na vašaru taštine,te se spretno uklopih u novu igru malih Roma koje su strpali u specijalne škole,da bi opravdali postojanje sistema,koji funkcionise samo kao slovo na sluzbenom dokumentu.Dodir po ramenu,okrećem se i vidim nju kako me posmatra istim onim radoznalim i nevinim očima kao pre i izgovara : "Ivona".Počinjem da plačem jer činjenica da dijagnoza autizma nije slomila njenu volju da nagradi moj trud i želju da zapamti ime osobe koja joj tako nemoćna i neuka pokušava objasniti svet lica i emocija koje je okružuju,a koje ona tako prividno ne doživljava,uspela je poput najsnažnije magije da nekim čudom oboji svest o imenu koje nosih tako nehajno i bahato.Nije čula hvala dok je hitro napuštala deo dana u mom životu kad sam dobila svoje ime.Hvala ti čudesna devojčice.