Arkadia

Bože koliko volim ovo mesto...Čudno, uvek se vratim ovde da bih počela.Ispred mene  Sinjavina baš onakva kakvu sam je i prvi put videla i isti onaj zvuk Tare koji pamtim još od prvih koraka na ovom za mene tako svetom tlu...Kažu donela sam im sneg...Počeo je padati od onog momenta kad sam iskoračila iz voza.Hladnoća ,koja prija, mi se uvlači u svaku poru dok gutam sve ono što pogled obuhvata.Bio je upravu kad je rekao da ću se uvek ovde vraćati zarad novih početaka koji se čine tako nejasni u magli budućnosti.

Ne, nije kamen što stoji ispred njegovog groba taj koji me vraća ovde,već ljudi koji nose krv što puni njihova srca životom i ljubavlju prema istom.Takva neverovatna jednostavnost postojanja iskovana teškim gorštačkim životom.Volela bih ih i  da mi nije otac rekao pre nekih dvadeset i kusur godina onakoj krezuboj da je baš ona ista krezuba devojčica moja sestra i onaj dečak moj brat i gomila njih...Kakav sjajan osećaj,pregršt dece sličnih starosnih dobi i neograničen zeleni prostor,malko ukakan od kravica i kozulja,ali bože moj ko mari?Ove zime smo se okupili spontano u isto vreme,manje više krezubi ali još uvek sa istim osećajem bliskosti nakon kradja i kradja onih šljiva iz susednog imanja,koje nisu ništa više bolje,ali ukusnije da!

Vreme je da se vratim u porodičnu kuću,baba,kojoj uskoro slavimo negde oko 100-ti rodjendan,željno isčekuje da joj ispričam zašto sam raskinula vezu od pre godinu dana.

-Dobro Milice, da čujem ja što ti njima daješ otkaze?

-Kome baba?

-Nemoj se pravit’ naivna!

-Hahah ama baba nemoj mi i ti na muku stajati!

-Ajde ajde sad govori golubice,mi smo ti familija,red je da svi prodiskujutujemo o tvom ljubavnome životu!

Brat Radun,moj godišnjak,podgreva vatru za lomaču,ali ako vratiću mu.

-Čuj brate jesmo li se mi dogovorili da ne provodiš onoliko vremena sa kozama,tačno se vidi tvoj problem u komunikaciji.Kapiram ja da je to uzajamno shvatanje duša ali što jest jest.

-Vidji ti nje....E vala ovo ćeš mi platiti!

Smejemo se dok baba i dalje mučki upire pogledom u mene.

-I?Ne valja to kukala ti majka tako Milice! A djeca, a porodica?

-Baba!Imam 29 godina ,ne 129 i i što njega ne spopadate ima isto godina ko i ja i nije se još oženio.?Nego navalili na mene!Uostalom,nemoj da misliš da nisam saznala i tvoju istoriju!Djed je morao da te ganja u tvojim kasnim dvadesetim,baš u ovim godinama koliko i ja imam, da se udaš!Te baba moja,izgleda je genetski, ja protiv toga ne mogu!

Šok,vidim prebira po glavi ko mi je moga’ otkrit taj detalj iz njene mladosti.

-Prošlo babu zviždanje!

-Ma izviždala ti se ta glava naletniče jedan,čuš prošlo je zviždanje!Udaće se ona,jel tako da ’oćeš Milico?

Uzvraća baba vidno uznemirana komentarom brata o mom zviždačkom statusu.

-Hoću baba makar ti se morala udati za onog ašanina preko brda i dovikivali se radun i ja čije su krave pogazile otavu.

-E sad znam da nećeš!Samo se ti pošaljuj Milico...I ti i ovaj blento pušćate godine, a porod vam još ne jaraka ovudijen kako bi treba’!

-Hajde Stanija moja nemoj tako.Samo se zezamo.I ne brini toliko, ama hoćemo, vidiš da Radun vežba još uvek, a i nije lako zviždati po ovoj hladnoći.

Odmahuje glavom,ali joj se otima osmejak,dok nas gleda očima punim iskustva i vremena.

-Hajde naloži vatru da se ogrejemo i da čujem šta taj Buš radi,naletnik jedan sa tim zagadjenjem okoline.

Muk.Svi se gledamo i dalje konstantno iznenadjeni babinim perceptivnim spsosobnostima u 100 godini i na koju foru zna koje Buš i o globalnom zagrevanju, a jedan dan nije provela u školskoj klupi.Ponekad drmne štapom televizor i to po delu gde je glava spikera,ali to baš kad joj nije po volji neka od emisija ’’glas Amerike’’,ali i to je ne sprečava da se pravi gluva kad nešto pričamo tiho što mislimo da nije za njene uši,a ispostavi se na kraju, da je perfektno povezala sve nepoznate i rezultat jednačine naših porodičnih saga.

Odoh po drva dok se vidi još napolju.Biće ovo još jedna duga noć provedena u sobi ugrejanoj uspomenama moje babe Stanije o vremenu koje čuva ono što čak i ovako hladne i snegom zavejane noći žele da prekriju...