Arkadia

 Seja i ja sedimo na sveže oribanom patosu na sred hodnika.Sredile smo ceo stan jer je more ljudi zapljuskivalo naš dom kako iskrenim saosećanjem tako i samonametnutom obavezom participacije u tudjem bolu.Tako naslonjene na zidove soba čiji su prostor ispunjavali i smeh i grdnja naših roditelja zastale smo eto na momenat da damo odušak tišini koja nas je vrebala.

 - Jelena dobro si?

Ćuti.Moram priznati da je osvojila moje tiho divljenje i večno zaradjeno poštovanje posle noći i noći neprospavanih pored Ružinog kreveta, bez i jednog momenta posustajanja.Njih dve su uvek imale tu posebnu vezu i odavno sam navikla da se ne ljutim i ne osećam lično uskraćeno u njihovoj simbiozi ‘’večno zabrinute majke za prvo dete ušuškano strahom neiskustva’’ i znala sam da je njihov odnos bio dubok na poseban način kao i moj sa ocem.Iako starija od mene Jela je tek sad grubo bila odsečena od pupčane vrpce i brinula sam najiskrenije da li će umeti napred…

-Jesam…Imale smo mi kako-tako dovoljan period za opraštanje od nje,jel da?

-Da znaš da jesmo.Mislim da su ljudi blago ludeli od škripe klackalica kad navalimo Ruža I ja negde posle ponoći,ali to je samo zato što si se ti tako glasno smejala skrivena u žbunju jer te je blam od nas.

-Haahaha…Vala nisi normalna,čuj ženu na klackalicu?!Ali kad razmislim njen smeh te topline i vedrine nisam čula ikad dok nije bila bolesna…

-Vidiš sejo, ja nisam imala tu priliku sa ocem, i to me je tako klalo svih ovih godina, ali eto mi smo to sad mogle, posebno ti koja si provodila više vremena sa njom i molim te da budeš itekako svesna i zahvalna na tome.

 -Da znam…Tek sad mogu da te bolje razumem, ali opet Milice nije lako biti hrabar i drugi put u životu spuštati poslednji poljubac na lice osoba koje su utkale sve svoje u nas…

 -Eh Jelena…Mislim da smo najteži deo puta prešle hajde da ovaj put ne praviš grešku poput mene i objasni sebi svoju tugu kao bol deteta koje je shvatilo da čovek uvek postaje i ostaje sam. Tu smo jedna za drugu i jes da ti peglam uniformu svaki dan i da mi ruke mirišu na vegetu kad izadjem onako namontirana jer ti grdna radiš po ceo dan, a ja ladim naučnički mučenički um, ja tebe sejo i dalje jako volim!

 -Jeste vala ako se udam zbog nečega to će biti da se ratosiljam tvoje opsesivne kompulzivne potrebe da dodaješ u sve biber pa bile to i šnenokle!

Telefon u gluvo doba.Jednoglasno, jer sam grlatija od nje utvrdili smo da je ona bliže telefonu .Jelena gunjđa I zaklizava se po parketu i diže slušalicu.

-Da, dobro veče?Pa dobro, hvala,pa gospodine kako da vam kažem znate tata je umro pre 5 godina…

Okrećem se ka njoj i posmtram Jelin blago zbunjeno-neprijatni izgled lica.

-Ma sve je uredu,naravno niste znali. Odjednom izraz koji preti da se nejasno odvojivo pretvori u plač ili brutalno jak smeh se pojavljuje na uglovima njenih usta i čujem seju kako izgovara :

 -Ja stvarno ne znam kako ovo da vam saopštim ali znate ne mogu ni mamu da vam dam,I ona je, ovaj, znate preminula…

Tututututu…

 -Gospodine?GOSPODINE?O bože mislim da se čovek onesvestio…

 Gledamo se.Čekamo koja će da zada tempo.Da li da kukamo ili da krenemo da urlamo od smeha na ovom crnom humoru koje život tako dobro kreira.Jelena pušta suzu. Ja je pratim sa još jednom ali zvuk telefona u sejinoj ruci podseti nas na šok jadnog čoveka usled informacija koje su ga zadesile počinjemo da se smejemo samo onako duboko kako mogu osobe koje imaju mukom sudbine pravo na to.

- Jelena gde je naš dom, gledaj sav taj prostor koji deluje tako neprijatno usamljen bez njih…

 -E Mico? Dom je tamo gde smo mi! Zapamti to pametnice! Prvi put osetih snagu starije sestre i sa novom klicom nade za novi dan nastavih da volim sve trenutke koje naši roditelji neće deliti sa nama.

Part 13