Arkadia

“ One dve otišle sa svojim drugaricama,a mi ostado smo opet sami,...“Izgovorih dok se stan privikavao na buku koja je dolazila sa susednih zgrada gde se slavilo u pravom smislu reči.

-''Bitno je da nismo usamljeni jel tako?Evo ja sam nam kupio neke poslastice,imamo svega i možemo da gledamo novogodisnji program.Jes' da mi je ža' što si morala šjedjet kući samnom zbog tih čuda na licu,ali evo ,časti mi potrudiću se da ti budem dobro društvo!

Nasmejah se i zagrlih ga sa strepnjom zbog pomisli na prethodni mesec, kada je izgubio svest iznenada.Naravno bila sam i tada pored njega.Hitna pomoć me zatekla u reanimiranju tela čoveka čiju ličnost i karakter još uvek smatram kao neshvatljivo širokom za tumačenje od svih koje sam imala prilike da upoznam i zavolim.Ipak bio je to na sreću samo“ kratak spoj“ neurona i malecna ishemija moždanog tkiva.Pretrage su pokazale neke promene,ali ništa „alarmantno“u odnosu na bolesti koje poznaje sadašnja medicina.Lekarka iz hitne pomoći je nakon svega  u blagom šoku zapitala „Ti si mu ćerka?!Dete, ja imam 25 godina radnog staža u hitnoj pomoći,ali ja nikad ne bih mogla raditi reanimaciju osobe koju volim.“Imala je pravo.To liči na jedan savršen momenat mira kada postoji samo svest o tome da treba nešto uraditi,odreagovati bez ikakve svesti o onome koga spašavamo.Sav strah,očaj udruženi u jedno protiv uma, prave bitku nad bitkama u tebi,a nemaš ni sekunde za sebe u tom bolu.Ipak ljubav je jača,i to je činjenica,a ne kliše.Ne,večeras nas dvoje uživamo,i nijedan strah od budućeg neće to promeniti!

-„Milice jesil' sretna na onom fakultetu?Jel to tvoj izbor,pušti majku i sestru što te podgrevaju u nesigurnosti?“

-"Jeste tata.Volim bre,kada me zaboli ova glavudza posle samo šest sati spremanja ispita iz Atomistike,volim što odem sa jutrom u lab,a izadjem da dočekam veče!I znam da u ovome nema para,ali nisi me tako ni vaspitao.Uostalon nema brige,Nobel ne gine,samo još da izmislim nešto i sve je ok!“

-„Stalno se pitam jesam li u nečem pogrešio,možda ti ipak nisam smeo kupovat' one automobiliće na baterije kad si bila mala.Nego reči ti mene,jesul' oni silni drugovi samo drugovi ili...Nemo' da ja popričam malko sa njima!“Nabacuje onaj vojničko preteći izraz lica,a vidim da vrišt od smeha u sebi ,jer zna koliko su mi ovo razgovori neprijatni.

-„Bože tata!Drugovi nego šta!“Uvek kad se dotaknemo ovih tema,zamislim scenu kako sa stomakom od devet meseci ulazim sa svojim budućim i govorim „Ali tata ovo mi samo drugarski!“

-„Eh da,kada smo već kod toga!Ovaj moj prsten želim da daš svom mužu kad ja umrem!Ne viči!Neću ja nikud,ali da znaš!“

00:00 na kazaljkama...Da li da se radujem?Ma hoću!Iš vi sivi oblaci!

-„E military man?Mnogo te volim!SREĆNA TI NOVA!“

-part 8-