Odvojila sam par sati prosle noci, da iscitam sva svoja pisanja.
Lakirala sam nokte, jela sladoled, grickala pistaci i jednostavno citala sebe, ako nekog drugog.
Osecala sam svaki post emocijom koja je diktirala rad prstiju tada.
Dozivljavala sam svaki trenutak, osmehnula se za svaku radost i osecala tup udarac tik ispod pleksusa za svaku bol.
Puno sam reci posvetila jednoj osobi.
Samo jednoj. Samo Jednom. Muskarcu.
Puno reci nabacanih u jednom dahu, puno emocija iscedjenih iz slatkastih kapi u ustima koje se luce zajedno sa endorfinom kad poludi. Puno iskrenosti i priznavanja sta mi cine Njegove ruke koje su tako daleko. A nikad blize.
Strast, kao prva asocijacija na sve ono sto mi prica, Ljubav, kao druga asocijacija na sve ono sto mi radi, Potreba, kao treca asocijacija na sve njegove snove u kojima me uzima pazljivo kao vrelost koja moze da izgori, a ujedno i kao led koji istopice mu se na jeziku i zauvek nestati...
Zgrcenog stomaka, ponovo sam bila s njim u sumi u potrazi za vodopadom koji zeli da mi pokaze. Moja ruka u njegovoj ruci, sigurna i topla, moja celost u njegovom srcu. Zeljan mene i ja zeljna njega, bas tu, pod vodopadom iza koga se cuje frula. Kisa pocinje da pada, a mi pratimo njen ritam. Ubrzanje do pljuska odvodi nas u vlaznost dalekih prasuma. Uzdah koji remeti faunu i praznjenje koje donosi mir.
Znas li koliko puta sam ti klonula na grudi?