Ranije sam pisala nocu. Kad sve oko mene utihne, sednem i uzivam u zvuku tastature koji cini najdivnije oblike ljubavne proze. Sada sam nocu umorna. Kad dodjem s posla, proverim mail ili eventualno inputiram odredjenu dozu glupih nepovezanih konverzacija sa chata. Onda spavam. Sanjam.
O svojim snovima sam pokusala da pisem jednom davno, ali nisam uspela jer svaki san je kao jedna knjiga. Nemam ni vremena ni jezickih mogucnosti da oblikujem verodostojno jedan svoj san.
No, dobro. Snovi zato i postoje. Da nam noci ne budu monotone. Citav jedan zivot zivim kroz snove.
Njega sam prvi put pozelela u snu. Na sopstveno iznenadjenje i zbunjenost pri razbudjivanju, shvatila sam u snu da ga zelim. Za sebe. Zelim da njegova ljubav bude samo moja. Ona najistancanija tanana kuglica ljubavi koju svako nosi u sebi.
Svesna da se to naziva posesivnost, prihvatila sam tu novinu kao nesto najnormalnije. On je ucinio da se osecam sasvim slobodno u toj svojoj zelji. Dopustio mi je da se kao razmazeno deriste igram, cudnu igru u kojoj niko ne gubi - zelim sve. I zelim odmah. I zelim zauvek.
Strahote, Boze, i greha da pozelis nesto tako vredno kao sto je necija ljubav. Kompletna i izbrusena. Zrela i postojana. Da mi je ove pameti i Tih godina, ne bih se usudila da trazim tako nesto od bilo koga. Ponajmanje od njega koji je pristao da mi ispuni svaku zelju, ali samo ako mu uzvratim istom merom.
I ja sam se povukla.
Nisam bila sigurna da li cu uspeti da uzvratim istom merom. Nisam imala dovoljno ljubavi na racunu da bih mogla da dam garancije identicnog uzvracanja. Njegovo srce kao Azija, a moje kao palanka - skupilo se u strahu da se ne naseli previse lastavica. Ili kukavica. Ili senica.
Otisla sam daleko, daleko u drugi zagrljaj koji nije iziskivao nista, a davao sve. Zar ne teze tome sve zene? Davala sam, naravno, dovoljno da se srce ispuni, ali jednim delom sam lutala po prostorima ljubavnih besmisla koji plasili su svojom shirinom. I guzvom.
Godine su prolazile, a moja zelja je jenjavala.
Sve mi je manje ljubavi bilo potrebno, a sve sam je uvezbanije davala.
Povredjivala i bivala povredjena u cilju preventovanja tudje povredjenosti. Previse osoba na dusi skaklo je po srcu teskim djonovima.
Odjednom sam utihnula...
Kao vetar posle besomucnog razornog besa, jednostavno sam se smirila. Stalozila sam u sebi sve vrtlozne emocije i zauzdala potrazivanja. Dugo, dugo sam se posmatrala u mirnoj povrsini potoka koji prolazio je pored moje kuce na kraju sveta, a onda sam vapaje za ljubavlju izgubila u glasnoj zvonjavi obliznjeg manastira.
I nasmejala sam se...
I priznala...
I shvatila...
Sva njegova ljubav je bila i ostala moja.
Sve ove godine sam je imala i svesno ignorisala.
Sada, kada je sve u meni stalozeno, ona je opet isplivala. I igra...igra...igra, u nekim prelepim svilenim maramama ukradenim iz oka bezbriznih cigana. Izvija se i obavija mi sve rane koje sam solju posipala. Brise mi snove i ubacuje zvuk violine koja klizi duz amigdale i ljubi je usnama umazanim medom i mlevenim bademima. Tek toliko da je hrapavost golica.
Smejem se.
Osecaj je dobar.
Kao kada se posle dugog puta vratite kuci, prasnjavi i zeljni svoga jastuka...