Opet jedno veče... I meni se čini,
                        negde daleko, preko triju mora,
                        pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
                        tužna, u senci smaragdovih gora,
                        bleda kao čežnja, nepoznata žena,
                        s krunom i u sjaju, sedi misleći na me...
                        Teška je, beskrajna, večna tuga njena
                        Na domaku noći, tišine i tame.           

Izgubim se ponekad izmedju dva uzdaha, izmedju dva nepoznata dlana, izmedju dva pogleda koji obuhvataju me celu a neznaju nista o meni, izmedju dva poljupca koja ostavise suvoparni trag, izmedju dva gutljaja neprihvatljivosti, izmedju dva poraza ili dve pobede, izmedju ponoci i zore, izmedju redova...
Izgubim deo sebe u svim nijansama boja koje prelivaju se u ocima stranaca milih lica i neznih ruku, ali bezizrazajnih usana koje svojom hladnocom podsete me zasto mi nedostajes.
I onda se uhvatim kako uvaljena u udobnoj stolici dopustam trncima da mi prostruje niz kicmu, dopustim ispruzenim nogama da osecaju topao parket pod tabanima i uhvatim trenutak kada se ispravim, skupim noge ispod stolice i krenem da kanalisem nedostajenje kroz razne price, slabo uklopljene lirike i erotske fantazije sakupljene u prozaicnosti sopstvene potrebe da dobijem neku moc kojom cu moci da promenim nesto. . . ili sebe.
Svakog minuta sam svesna tvog postojanja od koga sam udaljena milion svetlosnih godina i pomislim, " kako bi lepo bilo da mu ponekad zaigra osmeh na licu kad pomisli na mene " , ako uopste misli na mene. Dodje mi da se utopim u pateticnost trenutka koji krunise jednu samocu, jedno vreme pretvoreno u tupi  pogled i apsolutnu facijalnu i emotivnu bezizrazajnost.
A onda klonem. Kao i uvek pred nemocima nesagledivih razmera, jednostavno povijem vrat kao divlji labud i  par trenutaka budem tvoja u nekim zadnjim mislima koje skrivene cekaju iza kulisa. A zavesa ce se otvoriti kad tad. I premijerno ce moje misli zaigrati po pozornici, dok ti sedis u prvom redu apsolutno sokiran predstavom ciji je naslov nagovestavao nesto sasvim drugo.
A lepo sam ti govorila - ne sudi povrsno o bilo cemu.
Ne sudi o predstavi po naslovu, niti knjizi po prologu. Ne potcenjuj sujetu i tastinu  i ne okreci sada glavu. Gledaj me. Posmatraj svaki moj pokret, svako neplanirano klecanje kolena, vesto prikriveno egzoticnim pokretima ramenog pojasa i nametanjem erogene zone tik pred svim tim ustreptalim licima. Da li osecas grudvu ponosa u grudima, ili teg stida, sto sam tvoja?
Ili uopste nisi svestan celovitosti moga pripadanja?
I na samom kraju, skupljam aplauze kao krhotine stakla koje cinilo je neki predmet mojom amajlijom. Na podu leze ruze prepune trnja, a ni na jednoj nema tvojih usana. Gazim ih bosa i klanjam ti se kao podanica. A ti i dalje sedis, bez aplauza i places...