Počnem da pišem, pa stanem, pa udahnem duboko, pa se prisećam Božijih zapovesti, pa opet krenu ruke ka tastaturi, pa ih povučem, isturpijam nokte, namažem sjaj, pa udahnem duboko na nos, izbacim na usta, pa Jovo nanovo ruke u grču, uporne, rešile da napišu šta hoće.
Uh...
A ne bih ja stvarno pisala o tome jer  to me ne dotiče, na mene ne utiče, nikako me ne spotiče u mom daljem blogovanju ili življenju. A opet, možda bih trebala, možda ne bih, možda je krajnje vreme da prestanem da razmišljam?
Dakle, legnem ja sinoć da spavam, otvorim prozor malo, tek koliko da udahnem malo Novosadskog vazduha (bem li ga kako se piše), kad odjednom ptičica sleti na moj prozor i viče

Ustaj, pali lap top  napadnuta si!

A rekoh

Tico zloslunicu, ko bi mene i zašto napao?

Kaže ona

E jesi naivna. Pa svi oni koji ne znaju kako da skrenu pažnju!
Svi oni dokoni i samozvani intelektualci, koji se gnušaju plavuša!
Kada ćeš već jednom shvatiti da nisu svi Dobri?

Slušam je ja tako dok ležim, pa razmišljam, Ko je to mogao da me napadne ničim izazvan? Odavno nisam nikog provocirala, odavno nisam preterano flertovala, nisam slala svoje slike sa plaže, nisam bila nekulturna, nisam nikoga bez zasluge oplela, nisam varala niti krala (što bi kaz‚o moj psihopata Katastrofa je uzeti tudje, lagati i krasti, a ne raditi ovo ( reći ću vam ŠTA, jednog dana),nisam čak ni lagala, ničiju privatnost nisam povredila, nikoga namerno ispalila ( nenamerno se desi katkad), nisam omalovažavala čak ni one koji to zaslučuju, nisam obmanjivala, nisam nikome otela ništa, nisam bila agresivna, nisam smarala ili opterećivala bilo koga bilo čime - pa ko me onda napada i zbog čega?
A onda čujem sve i nasmešim se

Bože tico što si čudna..pa to je normalno da ponekad neko utripuje nešto. U virtuelnom svetu smo, a tu je tako primamljivo biti hrabar i kurobecast.

Rekoh i usnuh divne snove...

He was bad...very bad.
And I liked it...
Should I talk about it?
(trep trep)