Da li je previše tražiti par sati ćutanja, nekoliko desetina kilograma nežnosti, tonu poljubaca i dvesta grama laži koje učinice me centrom svega onoga u šta veruješ i čemu se klanjaš...?
Večeras kad legneš, okreni se prema mesecu i dopusti mu da ti svetlost ugnezdi u krilu; osetićeš mene. Moju kožu koja pod tvojim dlanom diše. Moje pore koje se pod tvojom toplinom otvaraju. Moju dušu koja otškrinutih kapija, željno čeka tvoj ulazak. U Nju.
Da li da ti se radujem kao heroju koji vratio mi je osmeh, a ukrao dušu? Da li da te obaspem poljupcima kao ružinim laticama, slaveći radost koju mi donosiš duši kao poklon neprocenjive vrednosti; Ili da te kamenujem kao beskurpuloznog lopova koji provalio je glavna vrata i krade deo po deo moje duše...željne pripadanja. Tebi.
Večeras, kad legneš, zagrli me snom i pretvori u želju koju ćeš cele noći ispunjavati. Iznova i iznova. Nebrojano puta. A kada probudiš se ujutru, pričaj mi o čudnom snu koji ostavio ti je osmeh na licu i nemir u srcu...