Pitaju se mnogi, kome ja pisem sve ove postove. Pitaju se takodje, da li stvarno postoji muskarac koji zasluzuje svaku napisanu rec. Radoznalost je ubila macku - nikada gluplju " umotvorinu" nisam cula. Mora da je americka.
Dakle, kome ja pisem sve ovo?

Odgovor je :





Sebi.
Sebi pisem sve textove i iz sebe izbacujem sve prezvakane emocije, nekada sa nekim pokrenute, izrabljene, upotrebljene do krajnjih granica roka trajanja. Zbog sebe pisem sve tekstove da ne bih slucajno zaboravila trenutke u kojima je cinio da se osecam kao prava, pravcata zena sa velikim Ž. Svako slovo kao spomenik ostace u mojoj proslosti, zabelezeno trenutnim osecanjem pripadanja nekome. A ko je taj neko? Neka ostane tajna...
Jednom davno, pisala sam o muskarcu cije sam ime pominjala. Svaki cin nase ljubavi do detalja sam pisala, svaku svoju ceznju, svaku bol zbog razdvojenosti, svaku radost zbog njegovog postojanja. Pokusavala sam da pojasnim velicinu iskrene ljubavi, moc ciste nebrusene strasti, zivotinjske potrebe i apsolutnog pripadanja jednog bica, drugom bicu. Nicim izazvani.
Pisala sam danima, nocima, docaravala stanje svoje duse raznim metaforama i pesnickim figurama koje ostavljale su bez daha. Cak i mene posle odredjenog vremena. Isticali su iz mene potoci reci, citave bujice osecanja i poplavljivala sam svaciju tastinu, sujetu ili makar podsvest, jednim tako jedinstvenim osecanjem koje jedino i samo moze da se definise kao Ljubav.
Ali...
Retko ko je shvatao to. Dolazili bi mi i govorili kako izmisljam, kako ljubav ne postoji, kako je svaka rec plod mojih fantazija. A ja sam se trudila da dokazem suprotno, da ubedim slucajne prolaznike u istinitost svega napisanog. Trudila sam se da sve one koji izgubili su veru uljubav ubedim nekako, da ljubav postoji i da je na svakom koraku mimoilazimo jer gledamo ili tlo pod nasim nogama, ili samo pravo. Ne osvrcemo se za svakodnevnim sitnicama koje bi nas zaljubile svojom jednostavnoscu, za tren oka.
Ali...
Tek poneko bi se poklonio i poverovao svemu sto sam iz sebe poklanjala svima. Sarkazam kao uslovna reakcija na filozofiju ljubavi, skepticizam kao posledica losih iskustava, ironija kao nezaobilazni stit u borbi protiv prihvatanja necega, sto nas je mozda nekada, nekako povredilo.
Jedna lasta ne cini prolece...

A onda je ta ljubav pocela da mi izmice. Mislila sam da je to zbog toga sto sam previse pisala o njoj, sto sam je previse velicala, sto sam joj se klanjala kao ikoni. Sto sam je nemilosrdno trosila i delila svima. Praznila sam se. Sasvim polako. I na kraju sam se osecala kao pecina; prazna i hladna, tek ispunjena odjecima Njegovih koraka kroz secanje.
Ostao je trag.
U secanju. U meni. Na kozi. U dusi. Na usnama. U nozdrvama.
Lagala bih kada bih rekla da nisam patila i da nisam, uzaludno, tragala za istim takvim mirisom negovane koze, za istim takvim pogledom i osmehom ciji sam uzrok bila Ja. Lagala bih kada bih rekla da sam grubo odbacivala bilo sta ili koga ko nije zadovoljavao kriterijume postavljene prema Njemu i svemu njegovom sto obelezilo je jeda deo mog zivota kao "  NEPROCENJIVA VREDNOST".
A onda sam napokon uspela da prihvatim neponovljivost te Ljubavi.
I krenula dalje.
Ponovo otvorenog srca i osvezene duse, sigurnim korakom i pogledom nemirnim koji trazio je radosti u svakodnevnim sitnicama, usahlom pogledu nevidljivim. Ponovo sam bila iskrena prema svemu i svakome, davala bez trazenja, ponosna zbog prestanka iznudjivanja slatkih reci koje hranile bi mi povredjenu sujetu. Lecila sam se sitnicama koje unosile su radost u duge minute.
I pisala sam.
I sada pisem.

Pisem o nekome ko izaziva u meni apsolutno sve napisano. Pa i malo vise od toga.
A ko je taj neko?
Neka On ostane moja tajna, ljubomorno cuvana tajna, slatka tajna, uzvisena tajna, opsesivno posesivna tajna. Samo moja tajna. Divna tajna. Tajna, koja me voli. Sa velikim V.:)
Tajna u koju sam zaljubljena. Sa velikim Z.:)

Dobro Vece Dobri Ljudi:)