Odvojila sam par sati prosle noci, da iscitam sva svoja pisanja.
Lakirala sam nokte, jela sladoled, grickala pistaci i jednostavno citala sebe, ako nekog drugog.
Osecala sam svaki post emocijom koja je diktirala rad prstiju tada.
Dozivljavala sam svaki trenutak, osmehnula se za svaku radost i osecala tup udarac tik ispod pleksusa za svaku bol.
Puno sam reci posvetila jednoj osobi.
Samo jednoj. Samo Jednom. Muskarcu.
Puno reci nabacanih u jednom dahu, puno emocija iscedjenih iz slatkastih kapi u ustima koje se luce zajedno sa endorfinom kad poludi. Puno iskrenosti i priznavanja sta mi cine Njegove ruke koje su tako daleko. A nikad blize.
Strast, kao prva asocijacija na sve ono sto mi prica, Ljubav, kao druga asocijacija na sve ono sto mi radi, Potreba, kao treca asocijacija na sve njegove snove u kojima me uzima pazljivo kao vrelost koja moze da izgori, a ujedno i kao led koji istopice mu se na jeziku i zauvek nestati...
Zgrcenog stomaka, ponovo sam bila s njim u sumi u potrazi za vodopadom koji zeli da mi pokaze. Moja ruka u njegovoj ruci, sigurna i topla, moja celost u njegovom srcu. Zeljan mene i ja zeljna njega, bas tu, pod vodopadom iza koga se cuje frula. Kisa pocinje da pada, a mi pratimo njen ritam. Ubrzanje do pljuska odvodi nas u vlaznost dalekih prasuma. Uzdah koji remeti faunu i praznjenje koje donosi mir.
Znas li koliko puta sam ti klonula na grudi?

Ranije sam pisala nocu. Kad sve oko mene utihne, sednem i uzivam u zvuku tastature koji cini najdivnije oblike ljubavne proze. Sada sam nocu umorna. Kad dodjem s posla, proverim mail ili eventualno inputiram odredjenu dozu glupih nepovezanih konverzacija sa chata. Onda spavam. Sanjam.
O svojim snovima sam pokusala da pisem jednom davno, ali nisam uspela jer svaki san je kao jedna knjiga. Nemam ni vremena ni jezickih mogucnosti da oblikujem verodostojno jedan svoj san.
No, dobro. Snovi zato i postoje. Da nam noci ne budu monotone. Citav jedan zivot zivim kroz snove.
Njega sam prvi put pozelela u snu. Na sopstveno iznenadjenje i zbunjenost pri razbudjivanju, shvatila sam u snu da ga zelim. Za sebe. Zelim da njegova ljubav bude samo moja. Ona najistancanija tanana kuglica ljubavi koju svako nosi u sebi.
Svesna da se to naziva posesivnost, prihvatila sam tu novinu kao nesto najnormalnije. On je ucinio da se osecam sasvim slobodno u toj svojoj zelji. Dopustio mi je da se kao razmazeno deriste igram, cudnu igru u kojoj niko ne gubi - zelim sve. I zelim odmah. I zelim zauvek.
Strahote, Boze, i greha da pozelis nesto tako vredno kao sto je necija ljubav. Kompletna i izbrusena. Zrela i postojana. Da mi je ove pameti i Tih godina, ne bih se usudila da trazim tako nesto od bilo koga. Ponajmanje od njega koji je pristao da mi ispuni svaku zelju, ali samo ako mu uzvratim istom merom.
I ja sam se povukla.
Nisam bila sigurna da li cu uspeti da uzvratim istom merom. Nisam imala dovoljno ljubavi na racunu da bih mogla da dam garancije identicnog uzvracanja. Njegovo srce kao Azija, a moje kao palanka - skupilo se u strahu da se ne naseli previse lastavica. Ili kukavica. Ili senica.
Otisla sam daleko, daleko u drugi zagrljaj koji nije iziskivao nista, a davao sve. Zar ne teze tome sve zene? Davala sam, naravno, dovoljno da se srce ispuni, ali jednim delom sam lutala po prostorima ljubavnih besmisla koji plasili su svojom shirinom. I guzvom.
Godine su prolazile, a moja zelja je jenjavala.
Sve mi je manje ljubavi bilo potrebno, a sve sam je uvezbanije davala.
Povredjivala i bivala povredjena u cilju preventovanja tudje povredjenosti. Previse osoba na dusi skaklo je po srcu teskim djonovima.
Odjednom sam utihnula...
Kao vetar posle besomucnog razornog besa, jednostavno sam se smirila. Stalozila sam u sebi sve vrtlozne emocije i zauzdala potrazivanja. Dugo, dugo sam se posmatrala u mirnoj povrsini potoka koji prolazio je pored moje kuce na kraju sveta, a onda sam vapaje za ljubavlju izgubila u glasnoj zvonjavi obliznjeg manastira.
I nasmejala sam se...
I priznala...
I shvatila...
Sva njegova ljubav je bila i ostala moja.
Sve ove godine sam je imala i svesno ignorisala.
Sada, kada je sve u meni stalozeno, ona je opet isplivala. I igra...igra...igra, u nekim prelepim svilenim maramama ukradenim iz oka bezbriznih cigana. Izvija se i obavija mi sve rane koje sam solju posipala. Brise mi snove i ubacuje zvuk violine koja klizi duz amigdale i ljubi je usnama umazanim medom i mlevenim bademima. Tek toliko da je hrapavost golica.
Smejem se.
Osecaj je dobar.
Kao kada se posle dugog puta vratite kuci, prasnjavi i zeljni svoga jastuka...

Retko sam besna.
Ali kad sam besna - sklanjaj se.
Juce je bio odlican dan za sklanjanje sa moGa puta. Retko ko je prepoznao to kao opasnu krivinu. Sa poledicom. Bez bankine. A dole provalija. ( shvatili ste, nadam se:D )
Sve je pocelo polufinalnim mechom moje kceri koja nije bila raspolozena da trci. Tacnije, nije bila raspolozena da mrdne ono njeno malo, koscato dupe koje je neodoljivo mamilo za jedan shut desnicom. Nekako s njenim porazom, moj bes se oslobodio. Prvo je trener natrcao na volej samom neodgovornoscu i nedostatkom prisustva pored zice. To je juce bilo neoprostivo. Danas je vec prihvatljivo.
Krenem kuci, besna naravno, na prvom semaforu me doceka tri " kuma" - hoce da mi operu staklo. Ne prepoznaju prve signale besa u vidu odmahivanja prstom. Krece sa onim strokavim sundjerom ka mojoj sofersajbni i ja otvaram vrata uz pitajboga koju facu, da on bukvalno iz mesta odskace metar unazad od mog auta.
" Vidis da mi je cista auto sve ti cigansko" .... grizem se za jezik. Nisam niti nacionalista niti rasista - samo me nervira bezobrazluk. Bes mi nije kontrolisan danas, izvinjavam se. Bacam, besno naravno, metalnih 20 dinara kroz prozor i grozim se same sebe. Pa sta? Imam i ja pravo da budem skot s vremena na vreme.
Odlazim kuci i razmisljajuci da li je humanije da popijem bromazepam od 1,5 ( neobjasnjivo me smiri ta doza) ili da ipak dozvolim besu da odrzi popravno - vaspitnu lekciju u tri dela, mojoj deci. Uvodim policijski cas u kuci i zahtevam dnevni raspored rada. Rasporedjujem ko kojim danima pere sudov a ko brise prasinu - okrecemo novi list! Sin se krsti, cerka zadrzava nadljudskom snagom, suze. Skoro da mogu da cujem kako misle " Sta li je njoj danas? "...
Odlazim da radim i usput imam dva telefonska poziva koja mi dopinguju bes. Ulazim u klub a moj kolega vice:
" Uuuuuuuuuu, sklanjajte joj se s puta"
Uz neodoljiv osmeh naravno.
Steta sto je toliko mlad.
Mozda ne bas i Toliko, ali svakako dovoljno da ne bih nastavila da besnim.
Smejem se, ko zna na sta sam licila kad me on na prvu provalio.
" Tezak dan, jebi ga", baca mi pet i kaze slatko:
" Pozeli mi srecu"
" Ajd pa ..." :)

...tako.

Danas sam Ok.
Svet je siguran do sledeceg meseca u isto vreme. ;)

Zatvorim oci, duboko udahnem i pocinjem da osecam. Jedna rec je dovoljna da pokrene lavinu reci koje ce  nepogresivo pronaci svoje mesto u recenici, a te recenice ce dalje dati oblik svemu onome sto osecam.  Ponekad pronadjem inspiraciju u nekoj sasvim obicnoj slici na mom omiljenom art sajtu. Jednom sam tako videla sliku drveta, usamljenog drveta sa predivnom krosnjom, koje stoji na sred prostranstva. Ali ogranicenog prostranstva. Ograda je bila u gro planu. Osetila sam se kao to drvo.

Jednom sam videla most kome se nije video kraj. Stapao se sa horizontom i izgledao je tako primamljivo za jednostavni hod ka vecnosti, koja je mogla - ili ne - da se zavrsi tamo negde na horizontu. Vecnost je vremensko razdoblje. O da, jeste kad vam kazem. Zasto bi se vecne ljubavi onda zavrsavale ako tvrdite da vecnost nema ogranicenja? Ne postoji such a thing called Vecnost bez ogranicenog vremenskog roka.U cemu je razlika vecitog i vecnog?Ne postoji ni vecito - treba izbaciti te reci iz zakonika o sklapanju braka. Hvala Bogu pa ne idem cesto na svadbe, na nekoj bi mi puk`o film i dobacila bih o tome kako obmanjuju ljude koji su vec dovoljno obmanuti sto od strane onog ko ih je ubedio u vecnu ljubav, sto od samih sebe jer im  je potrebna ljubav. A jok, nema toga. Da se ja pitam, kao sto se ne pitam, zakonik koji bi citali pri sklapanju braka bi imao samo 5 clana koji bi glasili `vako:

clan 1. Zakonika o sklapanju braka

-Zakunite se da cete govoriti istinu i samo istinu jedno drugome. U slucaju da ovo ne ispostujete, a partner vas tuzi sa nepobitnim dokazima, kazna ce iznositi 200 000 dinara.

clan 2. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da cete se postovati medjusobno, da se necete vredjati ni po kojoj osnovi ukljucujuci i nacionalnu, da necete fizicki povredjivati jedno drugo i ostavljati psihicke traume u napadima besa. U slucaju da ovo ne ispostujete, a zlostavljani partner bude imao dokaza, kazna ce iznositi 500 000 dinara.

clan 3. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da cete podrzavati jedno drugo u svemu dobrom ili losem, da cete oboje vredno raditi i podjednako doprinositi podnosenju troskova u kuci i da necete upraznjavati bilo kakve verbalne elemente svrsishodne diskriminaciji polova. U slucaju da ovo ne postujete, a jedan od partnera ima dokaze o tome, kazna ce biti 700 000 dinara.

clan 4. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da necete fizicki varati jedno drugo cak ni pod pritiscima najvecih iskusenja i silikona ( za zene vaze sve ostale velicine), da necete varati psihicki partnera cime bi mu samo stvarali iluziju ljubavi u kojoj zivite i da cete otvoreno razgovarati o svemu u cemu zivot pokusa da vas iskusa. U slucaju nepostovanja ovog clana, a partner ima dokaza, kazna ce biti 1 000 000 dinara.

clan 5. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da cete se maksimalno truditi da vam sexualni zivot ne predje u rutinsko odradjivanje ili bracnu obavezu i da cete davati sve od sebe da podjednakom zeljom zadovoljite partnera, kao sto ce i on vas. U slucaju da ovaj clan ne ispostujete, a partner ima dokaza o tome, kazna ce biti 2 000  000 dinara.

Sada mozete da poljubite mladu.

Pa da vidimo onda koliko bi bilo sklopljenih brakova iz ljubavi, a koliko iz ciste gluposti, neplanirane trudnoce ili interesa. Para vrti sve[s]t ma koliko to demantovali svi. Da su kazne malo drasticnije za maltretiranje zena, sigurnih kuca ne bi bilo. Od ljubavi se ne zivi. Ljubav se dozivljava, ali ne traje vecno. PPP - ali ne point to point protocol, vec Postovanje, Poverenje i Prihvatanje ljudi onakvim kakvi zaista jesu, su tri osnovne stvari za uspesan brak. Tri stvari koje su danas izvrgnute ruglu i tako se slabo kotiraju na berzi da je skoro pa smesno ako neko kaze da su to tri razloga sto su sa nekim u braku. Uspona i padova je uvek bilo i uvek ce ih biti, ali zajednicko prevazilazenje svega toga pokazuje "bliskost" koju dve jedinke uspeju ili ne, da ostavare medju sobom. A ljubav...ljubavlju se moze pohvaliti samo onaj ko moze da zamisli sebe pored nekoga u dubokoj starosti. Ako i pored takve zamisli osetite mir u srcu i spokojstvo u dusi, ako ta slika moze da pronadje mesto u vasoj glavi, slika na kojoj nezno drzite ruku, oronulu, izboranu, okostanu, umornu ruku onoga koga volite i nezno je prinesete usnama da je poljubite uzivajuci u mirisu stare koze, onda se mozete pohvaliti da volite. A koliko ljudi uopste sklapa brak zato jer pozeli da bas sa tom osobom ostari???bojim se da je procenat sramno mali...

Eto, nisam planirala o tome da pisem, ali kao sto rekoh, jedna rec je dovoljna da pokrene lavinu...

Lezim na desnom boku. Polozaj fetusa mi odmara ledja i rusi sve rehabilitujuce teze. Ti ulazis u sobu i ceo svet odjednom ima oblik moje usne skoljke koja napregnuto ceka da kanalise tvoje teske korake, do bubne opne koja bi me trgnula iz sna u kome te nema. Cekam, da pridjes, da sednes kraj mene i umorno me pogledas kako se pravim da spavam samo da bih dobila jos par blagih pokreta tvojih savrsenih ruku mirisom duvana opranih, po svojoj kosi i levom obrazu. Volim kada osetim olaksanje svaki put kada me ugledas. Volim taj osecaj tvog skrovista od buke i raznih neizbeznih toksina. Spustas mi celo na rame i polako otvaram oci ne bih li videla poznati umor na dnu modrih dubina tvoga pogleda.

Ali ne...

Cudan sjaj me u sekundi razbudjuje u potpunosti. Sjaj koji uznemiruje svaku celiju. I cutis. I cutim. Pridizem se polako i prinosim usne tvojim ocima. Zelim da zazmuris. Da spavas. Da odmoris. Ali ti odbijas moje zelje i blago savijajuci vrat, pronalazis put do moje kljucne kosti. Kao da si celog zivota vapio za oblikom bas tog dela moga tela, gladno je grizes, ali ne bolis. Odmah potom ljubis, ali ne govoris. A onda tiho sapuces, ne razumem te. Ne zelim da razumem. Hocu samo da osecam. Hocu da me uvedes u svet gde reci ne znace nista! Gde se recima ne vrsi nikakva trampa, gde se ne kupuje lepom recju i ne prodaje brutalno izrecenim istinama. Hocu da utonem u tvoju tisinu bez ijedne reci. Hocu da osete kako su nevazne bas tu i tada, da nam ne trebaju da bi ostali spojeni, da ne zavisimo od njihove forme, oblika i znacenja! Hocu da ponizno kleknu pred emocijom i napuste prostoriju iz cistog srama svog beznacaja. Samo emocija...

I onda...

Polako skidas sa sebe prasnjavu svakodnevicu, lezes pored mene i pogledom pokusavas da mi smiris razbuktalu strast. Znam sta zelis, kako zelis, znam da zelis samo da me gledas i procistis vidike, rasteras svu gamad koja celoga dana vrsi invaziju na tvoje horizonte, znam da zelis samo da me osecas pored sebe, da mi mazis kozu i umiris uznemirenost u njenoj mekoci, znam da zelis samo da se grejes isijavajucom toplinom koju sam akumulirala u dugim sporoprolazecim minutima bez tebe. Obavijena mekanim frotirom natopljenim mirisom lavande, prepustena mastanjima koja se granice sa ludilom, ispunjavam ti zelju i cutim. Mirujem. Ispunjavam ti zelju dok vrisak mi para utrobu u trenutku u kome mi uzvracas istom merom ispunjavajuci me kao najpozeljniju zelju ikada...

I cutimo...

I volimo...

Ali ne govorimo...

Opet jedno veče... I meni se čini,
                        negde daleko, preko triju mora,
                        pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
                        tužna, u senci smaragdovih gora,
                        bleda kao čežnja, nepoznata žena,
                        s krunom i u sjaju, sedi misleći na me...
                        Teška je, beskrajna, večna tuga njena
                        Na domaku noći, tišine i tame.           

Izgubim se ponekad izmedju dva uzdaha, izmedju dva nepoznata dlana, izmedju dva pogleda koji obuhvataju me celu a neznaju nista o meni, izmedju dva poljupca koja ostavise suvoparni trag, izmedju dva gutljaja neprihvatljivosti, izmedju dva poraza ili dve pobede, izmedju ponoci i zore, izmedju redova...
Izgubim deo sebe u svim nijansama boja koje prelivaju se u ocima stranaca milih lica i neznih ruku, ali bezizrazajnih usana koje svojom hladnocom podsete me zasto mi nedostajes.
I onda se uhvatim kako uvaljena u udobnoj stolici dopustam trncima da mi prostruje niz kicmu, dopustim ispruzenim nogama da osecaju topao parket pod tabanima i uhvatim trenutak kada se ispravim, skupim noge ispod stolice i krenem da kanalisem nedostajenje kroz razne price, slabo uklopljene lirike i erotske fantazije sakupljene u prozaicnosti sopstvene potrebe da dobijem neku moc kojom cu moci da promenim nesto. . . ili sebe.
Svakog minuta sam svesna tvog postojanja od koga sam udaljena milion svetlosnih godina i pomislim, " kako bi lepo bilo da mu ponekad zaigra osmeh na licu kad pomisli na mene " , ako uopste misli na mene. Dodje mi da se utopim u pateticnost trenutka koji krunise jednu samocu, jedno vreme pretvoreno u tupi  pogled i apsolutnu facijalnu i emotivnu bezizrazajnost.
A onda klonem. Kao i uvek pred nemocima nesagledivih razmera, jednostavno povijem vrat kao divlji labud i  par trenutaka budem tvoja u nekim zadnjim mislima koje skrivene cekaju iza kulisa. A zavesa ce se otvoriti kad tad. I premijerno ce moje misli zaigrati po pozornici, dok ti sedis u prvom redu apsolutno sokiran predstavom ciji je naslov nagovestavao nesto sasvim drugo.
A lepo sam ti govorila - ne sudi povrsno o bilo cemu.
Ne sudi o predstavi po naslovu, niti knjizi po prologu. Ne potcenjuj sujetu i tastinu  i ne okreci sada glavu. Gledaj me. Posmatraj svaki moj pokret, svako neplanirano klecanje kolena, vesto prikriveno egzoticnim pokretima ramenog pojasa i nametanjem erogene zone tik pred svim tim ustreptalim licima. Da li osecas grudvu ponosa u grudima, ili teg stida, sto sam tvoja?
Ili uopste nisi svestan celovitosti moga pripadanja?
I na samom kraju, skupljam aplauze kao krhotine stakla koje cinilo je neki predmet mojom amajlijom. Na podu leze ruze prepune trnja, a ni na jednoj nema tvojih usana. Gazim ih bosa i klanjam ti se kao podanica. A ti i dalje sedis, bez aplauza i places...

Počnem da pišem, pa stanem, pa udahnem duboko, pa se prisećam Božijih zapovesti, pa opet krenu ruke ka tastaturi, pa ih povučem, isturpijam nokte, namažem sjaj, pa udahnem duboko na nos, izbacim na usta, pa Jovo nanovo ruke u grču, uporne, rešile da napišu šta hoće.
Uh...
A ne bih ja stvarno pisala o tome jer  to me ne dotiče, na mene ne utiče, nikako me ne spotiče u mom daljem blogovanju ili življenju. A opet, možda bih trebala, možda ne bih, možda je krajnje vreme da prestanem da razmišljam?
Dakle, legnem ja sinoć da spavam, otvorim prozor malo, tek koliko da udahnem malo Novosadskog vazduha (bem li ga kako se piše), kad odjednom ptičica sleti na moj prozor i viče

Ustaj, pali lap top  napadnuta si!

A rekoh

Tico zloslunicu, ko bi mene i zašto napao?

Kaže ona

E jesi naivna. Pa svi oni koji ne znaju kako da skrenu pažnju!
Svi oni dokoni i samozvani intelektualci, koji se gnušaju plavuša!
Kada ćeš već jednom shvatiti da nisu svi Dobri?

Slušam je ja tako dok ležim, pa razmišljam, Ko je to mogao da me napadne ničim izazvan? Odavno nisam nikog provocirala, odavno nisam preterano flertovala, nisam slala svoje slike sa plaže, nisam bila nekulturna, nisam nikoga bez zasluge oplela, nisam varala niti krala (što bi kaz‚o moj psihopata Katastrofa je uzeti tudje, lagati i krasti, a ne raditi ovo ( reći ću vam ŠTA, jednog dana),nisam čak ni lagala, ničiju privatnost nisam povredila, nikoga namerno ispalila ( nenamerno se desi katkad), nisam omalovažavala čak ni one koji to zaslučuju, nisam obmanjivala, nisam nikome otela ništa, nisam bila agresivna, nisam smarala ili opterećivala bilo koga bilo čime - pa ko me onda napada i zbog čega?
A onda čujem sve i nasmešim se

Bože tico što si čudna..pa to je normalno da ponekad neko utripuje nešto. U virtuelnom svetu smo, a tu je tako primamljivo biti hrabar i kurobecast.

Rekoh i usnuh divne snove...

He was bad...very bad.
And I liked it...
Should I talk about it?
(trep trep)

..a ako nemas sliku koja bi te predstavila onakvom kakva jesi, bolje nemoj da saljes nikakve slike. Staro dobro chatersko pravilo.
Objasnjavam ja to njoj, a ona me gleda belo ko tele ( ko u Bosni nije vid`o tele na putu, ne moze da shvati sta to znaci). Klima glavom, kao sve razume sta joj pricam, a u mislima je vec sa njim negde na kafi usvitkanih ociju. Doslo mi  da je uhvatim za ramena, da je prodrmam, da joj kazem " Zenoooooooo! Jebe se njemu za tebe, samo hoce kres" , ali nemam srca  da izgovorim. Pokusavam da aludiram na to, da radim razne insinuacije, ali ostajem nema pred njenim srnecim ocima koje posle dugo vremena ponovo sijaju. Secam se kad sam i ja tako. I jos jednom posle toga. I jos jednom....a onda shvatis.

 Ne boli zajeb toliko koliko praznina koja ostane da zjapi posle toga. Cak i ta praznina ne ostaje zbog zajeba, vec zbog lose procene i trenutno sinute svesnosti o samoobmani koja je bila neminovna jednoj tako ruiniranoj dusi zeljnoj, zeljnoj, zeljnoj - bilo cega sto ce joj povratiti zivot. I svaka rec cini se magicno iskrena. Takvoj dusi je nemoguce pojasniti laznost celog tog odnosa koji se njoj vec cini kao neraskidiva veza.

"Pa razveden je, bre" - ocajnicko opravdanje.

"Pa znam, zato ti i kazem - ne ulazi u to" - poslednji pokusaj.

"Ma bas me briga." - kraj.

Da bar gleda na to kao na fizikaliju, kao na trosenje akumulirane energije i prekid apstinencije, pa i nekako. Ali ne. Vidim joj u oku sjaj koji odaje - primila se. Opet cu morati da sakupljam krhotine svega onoga sto skupljala sam iza njega kada je isterao iz kuce. Opet cu morati da ulazem svoju pozitivnu energiju ne bi li napravila u sebi malo mesta za njenu negativnu. Opet cu morati da slusam lazna opravdanja i lepim flastere po unakazenoj sujeti, da joj zaceljujem rane i stavljam razne meleme uz obecanje da necu nista preduzeti da Njega povredim. Ma vazi - samo cu malo da ga zavedem, iskoristim i odbacim kao on tebe, standardnim lazima i ustaljenim izgovorima. Ne brini, nece ni osetiti. A onda ce te verovatno potraziti da mu polizes otvorene prelome tastine. Ali, ti ces se do tada vec oporaviti. I zadaces mu svojom nezainteresovanoscu, poslednji udarac. Ispod pojasa, naravno. Ko jos flertuje posteno u danasnje vreme?

A onda ide najbolji deo. Onda On pocinje da salje stare slike, iste one kojima je tebe zainteresovao, ali ovoga puta on nece biti pojava sa slike vec iznurena ispraznost, usahlih ociju, povijenih ramena, sa vestackim osmehom. I u trenutku ce shvatiti, da sve sto je na njemu valjalo, ostalo je kod tebe. Kako nije to ranije shvatio? Kako nije shvatio da se iza tvog umornog izgleda, nemarnog stila oblacenja i nesredjene kose, krije topla zena, iskrena i bolno nezna? A lepo sam ti govorila, ne salji te slike. To nisi bila ti. To su te namontirali za kameru. Hladna, nasminkana i sigurna. Kakva kontradiktornost svemu onome sto jesi. To je moja savrsena ljustura koja se poklapa sa mojom sustinom. Ti ....si nesto sasvim drugo. On....je tako gotov. Ja....moram da te cuvam. Ja sam sve to vec prosla i postala nedodirljiva, nepovrediva i vrlo nenadjebiva ( platicu kaznu na patentiranost ovog izraza). Ali, on to nije shvatio i pristao je da se vidimo.
Jedan bod manje vise, za pakao. Vazno je da je tamo toplo. I da se nesto desava. I da budes ono sto jesi.

Mogla bih da pisem o nedostajanju i obradim patetiku tako dobro da svi pomisle da je romantika, ali necu.
Imam 36 godina, 65 kila, savrsenu frizuru i dovoljno energije da mogu da pisem o bilo cemu drugom. Ne samo o Njemu. I ne samo Njemu.
Razmisljala sam juce, zasto se ljudi plase starosti?
Ima masa ljudi koja ce vam reci da ne zeli da ostari. Ja nisam ni blizu starosti, ali valjda zato sto me svi juce ( iz nekog fazona) nazivali " matora", spontano poceh da razmisljam o tome.  To je valjda u ljudskoj prirodi da odbija ono sto mu oku ne prija, a ne da pronalazi lepotu u svemu. Secam se svoje razredne u srednjoj. Bila je matora, a trcala je sa nama svako zagrevanje. Nosila je yassa trenericu i nije imala celulita. Da li time mogu da se pohvale danasnje devojke izmedju 14 i 20 godina? Velika vecina, ne. Na zalost.
A zasto?
Zato sto se generalno gledano, nezdravo zivi. Ne mozes ti da ubedis ovu generaciju sponzorstva da nije zdravo u 16. godini spavati do podneva, pusiti, jesti burek po povratku iz kafica, uvlaciti se u bruka uske kineske farmerice i izdizati se na bruka tankim stiklicama, razvaljivati kukove u hodu jer tako to rade anoreksicarke sa feShn kanala, sminkati se svakoga dana i popiti vodu samo kad nemas kintu za neki koktel. Ne ide brate to tako.
Generacije koje dolaze su obogaljene grand paradama koje im paradiraju glavom 24/7, velikim i malim bratovima, menjanjem zena i osalim "humano - zabavnim" programima koji prze mozdane celije brze od kiseline. A roditelji dignu sve cetri i slegnu ramenima. Iznureni jadni, od loseg zivota i ekonomskih situacija, nemaju zivaca za svoju decu.
"Sta ce jadni, zive u uzasnim vremenima"...
Pa jebo vam pas mater, a vi ste uvek imali sve i ponasali ste se, oblacili  isto tako i imaliiste kulturno-propagandne preferencije???
Vecina njih jedva ceka da ostari iz tri raloga:
a) Da sto pre pocnu da ih sazaljevaju
b)Da sto pre pocnu da im ustaju u autobusu ( sto je slabo verovatno jer bas ONI tako vaspitavaju decu - bahato!)
c)Da sto pre odu na onaj svet i ne gledaju vise svoj minuli rad
Da, naravno, sad ce skociti nekolicina nadobudnika da mi prica o tome kako ulica vaspitava decu od malena.
A sta ce deca na ulici od malena?
A onda ce pokusati da kazu da je i skola kriva.
Zatim ce naravno, na Slobu svaliti deo krivice, a onda potkaciti i kompjutere koje su kupili svojoj deci od svoje penzije. Svasta nauce na internetu.
A vi kako `te?

I tako, bas nesto razmisljam, zasto se jako puno ljudi plasi starosti?
Ja cu biti srecna ako je docekam u zdravlju, speruskanog lica i povijene kicme, sa njim pored mene...

...mozda zato sto mi nikada nisi pokazao gde Dunav ljubi nebo?
Ili zato sto me nikada nisi poljubio? ...

Prica i san pod jastucima
Vino i dim u poljupcima
I miris ljesnjaka
Nebo plave boje indiga
I ti i ja
Cini mi se da
Da sam sve to sanjala

Pokazi mi gdje Dunav ljubi nebo
O zasto smo sada toliko daleko
Probudi me, ja mrzim ove noci
Pozeli me i sa andjelima dodji

Umotaj me i sakri me od svega
Zadrzi sjecanja
Zastiti me i opet nesto slazi

******

Dobar dan dobri ljudi :)
I vi loshi...shto vas gledam kao sochan biftek ( KezZ:D)

Gospodjica ceJa je pozurila da mi cestita rodjendan. Njen primer sledio je i gospodin OkTze, tako da pretpostavicu da me njih dvoje najvise volU.( trep trep)
Evo i sama sebi sam cestitala rodjendan pre vremena.
To je novina; nikada sebi nisam cestitala rodjendan. Da se razumemo, ja obozavam svoj rodjendan. I svake godine mu se sve vise radujem, a sve sam manje euforicna. Nekako mi prija sazrevanje koje ne prestaje. Iz godine u godinu osecam kako sazrevam iznutra. Prosle godine, valjda zato sto je bio jubilarni 35ti, sam osecala blagu euforiju. Sada? Ama bas nista. Samo mi titra neki osmehcic na usnama koji je vise odraz zadovoljstva zbog postignutog za ovih 36 godina. Ako zanemarimo ovo blago gusenje u grudima koje moze biti uvertira za grip, osecam se odlicno.:)
Mislim, za svoje godine. ( Kezz:D)

Znate sta je zanimljivo: do 33ceg rodjendana osecala sam se kao da imam 23. I svaka nanizana godina posle 23ce, nije mogla da me ostari svojim odlaskom u proslost. A onda, kada sam napunila 33, prihvatila sam tu deceniju prepunu svega i svacega. i sada jos uvek stagniram na 33cem rodjendanu. Osecam se podjednako mlado kao pre tri godine. Samo imam par bora vise. I jos nekoliko dragocenih uspomena. Imam i par prijatelja vise. I jednu ljubav. Eto...

A znate, sebi nikada ne pozelimo nista za rodjendan. Ja cu veceras, u Bogojavljanskoj noci, otvoriti prozor i pozeleti sebi srecan rodjendan i ispunjenje samo jedne zelje. Valjda rodjendanci imaju prednost kod svevisnjeg. Uostalom veliki je praznik, Sv. Jovan, trebalo bi da se moj glas cuje do " gore". Nije neka zelja, mnogi bi kazali glupost, ali eto, svake godine to pozelim i nista vise.

Pa Srecan Mi Rodjendan:)

PHFOooOOoooooooooOO!!!!!

Ko je za tortu?:)

U pocetku dajes i primas podjednako. Previse naivna da bi stedela za sebe i previse neiskvarena da bi trazila vise; jednostavno dajes i primas emociju. Postena trampa.
A onda naidjes na nekoga ko vec shvatio je bogatstvo emocije i sve vise svoju cuva za sebe, a tudju absorbuje, upija, iznudjuje na razne nacine.
I onda ti uneses sebe u poljubac, cela - a on, samo upija tvoju celost ne davajuci ni trunku sebe. Izvuce iz tebe sve socne nektare i onda te odbaci dehidriranih usana jer mu vise ne pruzas dovoljno. I onda napokon shvatis kako sve to funkcionise.
Svoje shvatanje pocnes da testiras na raznim modelima; uzimas im dusu, telo, zaposedas um, umaras misice, trazis jos i vise i nikada ti nije dovoljno ma koliko se uzdigla visoko.
A onda jednoga dana shvatis, da nisi uzimala, vec davala. Sebe. Kome treba i kome ne treba.
I razbolis se od tuge. Ne zato sto si davala, vec zato sto si obmanjivala sebe da uzimas tudje, a svoje cuvas. Lagala si sebe da si zadovoljna, voljena bez da mozes da zavolis. Shvatis, da zivela si u uzasnom zadovoljstvu neistine koja za sobom ostavila je tvoju dusu kao kolateralnu stetu.
I onda samujes.
Mesec.
Godinu.
Dve.
Trazis u sebi odgovore i hvatas trenutke u kojima si se gubila, pa ponovo pronalazila. Rasclanjujes istine i lazi, telesna zadovoljenja i umna zadovoljstva, oslobadjanje energije u uvezbanim ekstazama i prikupljanje iste u neznim osmesima prozetim tugom jer slepa si bila da vidis, da davala si laz a odbijala istinu.
Prezivis nekako to i onda ojacas. Cvrstim korakom krenes dalje bez trunke tolerancije za buduce greske. Do odredjenih godina greske se tolerisu. Do odredjenog stepena iskustva, laz moze da prodje nekaznjeno. A onda kazes - dosta.
I postanes apsolutno svesna svega onoga sta ti treba i svih svojih  emocija koje mozes da pruzis. I dajes se opet, ali mnogo manje. Manje i trazis. A pocnes vise da dobijas. Samo zato sto si iskrena prema sebi. I prema drugima.
I onda shvatis lepotu i privilegiju svog pola.
Zar nije divno biti Zena?

Pitaju se mnogi, kome ja pisem sve ove postove. Pitaju se takodje, da li stvarno postoji muskarac koji zasluzuje svaku napisanu rec. Radoznalost je ubila macku - nikada gluplju " umotvorinu" nisam cula. Mora da je americka.
Dakle, kome ja pisem sve ovo?

Odgovor je :





Sebi.
Sebi pisem sve textove i iz sebe izbacujem sve prezvakane emocije, nekada sa nekim pokrenute, izrabljene, upotrebljene do krajnjih granica roka trajanja. Zbog sebe pisem sve tekstove da ne bih slucajno zaboravila trenutke u kojima je cinio da se osecam kao prava, pravcata zena sa velikim Ž. Svako slovo kao spomenik ostace u mojoj proslosti, zabelezeno trenutnim osecanjem pripadanja nekome. A ko je taj neko? Neka ostane tajna...
Jednom davno, pisala sam o muskarcu cije sam ime pominjala. Svaki cin nase ljubavi do detalja sam pisala, svaku svoju ceznju, svaku bol zbog razdvojenosti, svaku radost zbog njegovog postojanja. Pokusavala sam da pojasnim velicinu iskrene ljubavi, moc ciste nebrusene strasti, zivotinjske potrebe i apsolutnog pripadanja jednog bica, drugom bicu. Nicim izazvani.
Pisala sam danima, nocima, docaravala stanje svoje duse raznim metaforama i pesnickim figurama koje ostavljale su bez daha. Cak i mene posle odredjenog vremena. Isticali su iz mene potoci reci, citave bujice osecanja i poplavljivala sam svaciju tastinu, sujetu ili makar podsvest, jednim tako jedinstvenim osecanjem koje jedino i samo moze da se definise kao Ljubav.
Ali...
Retko ko je shvatao to. Dolazili bi mi i govorili kako izmisljam, kako ljubav ne postoji, kako je svaka rec plod mojih fantazija. A ja sam se trudila da dokazem suprotno, da ubedim slucajne prolaznike u istinitost svega napisanog. Trudila sam se da sve one koji izgubili su veru uljubav ubedim nekako, da ljubav postoji i da je na svakom koraku mimoilazimo jer gledamo ili tlo pod nasim nogama, ili samo pravo. Ne osvrcemo se za svakodnevnim sitnicama koje bi nas zaljubile svojom jednostavnoscu, za tren oka.
Ali...
Tek poneko bi se poklonio i poverovao svemu sto sam iz sebe poklanjala svima. Sarkazam kao uslovna reakcija na filozofiju ljubavi, skepticizam kao posledica losih iskustava, ironija kao nezaobilazni stit u borbi protiv prihvatanja necega, sto nas je mozda nekada, nekako povredilo.
Jedna lasta ne cini prolece...

A onda je ta ljubav pocela da mi izmice. Mislila sam da je to zbog toga sto sam previse pisala o njoj, sto sam je previse velicala, sto sam joj se klanjala kao ikoni. Sto sam je nemilosrdno trosila i delila svima. Praznila sam se. Sasvim polako. I na kraju sam se osecala kao pecina; prazna i hladna, tek ispunjena odjecima Njegovih koraka kroz secanje.
Ostao je trag.
U secanju. U meni. Na kozi. U dusi. Na usnama. U nozdrvama.
Lagala bih kada bih rekla da nisam patila i da nisam, uzaludno, tragala za istim takvim mirisom negovane koze, za istim takvim pogledom i osmehom ciji sam uzrok bila Ja. Lagala bih kada bih rekla da sam grubo odbacivala bilo sta ili koga ko nije zadovoljavao kriterijume postavljene prema Njemu i svemu njegovom sto obelezilo je jeda deo mog zivota kao "  NEPROCENJIVA VREDNOST".
A onda sam napokon uspela da prihvatim neponovljivost te Ljubavi.
I krenula dalje.
Ponovo otvorenog srca i osvezene duse, sigurnim korakom i pogledom nemirnim koji trazio je radosti u svakodnevnim sitnicama, usahlom pogledu nevidljivim. Ponovo sam bila iskrena prema svemu i svakome, davala bez trazenja, ponosna zbog prestanka iznudjivanja slatkih reci koje hranile bi mi povredjenu sujetu. Lecila sam se sitnicama koje unosile su radost u duge minute.
I pisala sam.
I sada pisem.

Pisem o nekome ko izaziva u meni apsolutno sve napisano. Pa i malo vise od toga.
A ko je taj neko?
Neka On ostane moja tajna, ljubomorno cuvana tajna, slatka tajna, uzvisena tajna, opsesivno posesivna tajna. Samo moja tajna. Divna tajna. Tajna, koja me voli. Sa velikim V.:)
Tajna u koju sam zaljubljena. Sa velikim Z.:)

Dobro Vece Dobri Ljudi:)

Dusa mi je kao unutrasnjost sneznih kugli.

Uspes li da je protreses

videces najdivnije sljokice koje prelivaju se u raznim bojama

kako kruze

padaju pa se uzdizu

ravno lepe zvezdanoj prasini...

...donece ti srecu...

Samo ako uspes

da ih protreses...

Da li je previše tražiti par sati ćutanja, nekoliko desetina kilograma nežnosti, tonu poljubaca i dvesta grama laži koje učinice me centrom svega onoga u šta veruješ i čemu se klanjaš...?
Večeras kad legneš, okreni se prema mesecu i dopusti mu da ti svetlost ugnezdi u krilu; osetićeš mene. Moju kožu koja pod tvojim dlanom diše. Moje pore koje se pod tvojom toplinom otvaraju. Moju dušu koja otškrinutih kapija, željno čeka tvoj ulazak. U Nju.
Da li da ti se radujem kao heroju koji vratio mi je osmeh, a ukrao dušu? Da li da te obaspem poljupcima kao ružinim laticama, slaveći radost koju mi donosiš duši kao poklon neprocenjive vrednosti; Ili da te kamenujem kao beskurpuloznog lopova koji provalio je glavna vrata i krade deo po deo moje duše...željne pripadanja. Tebi.
Večeras, kad legneš, zagrli me snom i pretvori u želju koju ćeš cele noći ispunjavati. Iznova i iznova. Nebrojano puta. A kada probudiš se ujutru, pričaj mi o čudnom snu koji ostavio ti je osmeh na licu i nemir u srcu...

Nemam zelju, volju, a ponajmanje inspiraciju, da pisem o bilo cemu nevezanom za njega. Jednostavno je bas On, trenutacni centar citavog univerzuma u kome plutam kao bestezinsko telo namagnetisano cudnim potrebama da se pripije bas uz Njega. I ostane tako.
Znam da se s vremena na vreme ponavljam, znam da prelazim granice koje medjaju me od pateticnosti, znam da se gubim u nekim trenucima u nerealnosti svih realnih zelja koje cekaju strpljivo svoje ispunjenje. Znam da gazim obecanje dato samoj sebi da nikada vise...necu.
Znate, svi vi koji zalutate ovde i citate moja trenutna dusevna stanja koja granice se sa fantazijama zeljnih ispunjenja, cudno je to kako kao po pravilu, ama bas uvek kada mislim da sam nedodirljiva, neranjiva, nesalomiva, sto bi kaz`o moj omiljeni lik sa ovog servisa, nenadjebiva, pojavi se neko ko strpljivoscu jednostavno precrta svu tu moju nedodirljivost, neranjivost i nenadjebivost.
Ne postoje ruke na ovoj planeti koje mogu da me ogole tako brzo kao Prave reci. Nikada nisam poklekla nad neodoljivim osmehom, zavodljivim pogledom, savrsenim stilom, ali zato sam  vrlo labilna i slaba prema recima koje zrace iskrenoscu, koje postavljene su u savrsenim formama i odaju neki cudni smisao koji meni je promakao tren pre toga.
Muskarac koji zna da barata recima poseduje moc koja moze da mu obezbedi sta god pozeli. Dovoljno je da zna sta zeli i bice njegovo. Blagi ton i strpljivi sapat jednostavno otvaraju i najbezbednije kapije dobro cuvane gospodarima Opreza. Iskrenost samo cini sponu izmedju mimike i kazivanja, stvara harmoniju kompletnog utiska koji ostavlja bez daha.
Kazu da su retke stvari najlepse - valjda zato su iskreni muskarci tako retki. Dovoljno obrazovani da se javno ne nazivaju intelektualcima, dovoljno sigurni u sebe da nemaju potrebe da potenciraju svoje kvalitete, mirno hodaju i brzo zive, ne posezu za necim dok ne iskristalisu TO kao zelju. Kao potrebu.
Kao On mene.
Ucinio je da se osecam kao retki kristal u cijem ce zvuku uzivati dok mojim ivicama lagano prstom prelazi. U sobi dovoljno akusticnoj da se u svaku neravninu moj uzdah zavuce.
Da li je previse ocekivati spoznaju savrsenstva onog trenutka kada me dotakne sa strahom da cu nestati kao odraz u jezeru?

Napinjem cula da osetim te kako me prekrivas svojim mirisom, ukusom i dodirima. Govoris mi divne stvari, ali tiho. Ne cujem te, samo osecam blagu toplinu na usnoj skoljci koja reakciju prenosi do vrata i onda niz kicmeni stub, zadnjom stranom butina, iza kolena pa preko pete i tabana sve do malog prsta.  Onda zatvorim oci i osecam povratnu reakciju koja krece preko risa, obmota se oko zgloba pa preko listova do casice kolena iz koje popije malo skupljenog nektara i novom silinom krene kroz butine sve do prepona...a onda stane. Paralizovan mirisom lavande koja zavodljivim mirisom pesmu svira, mami i opija, hipnotise i uvodi u svoje carstvo plezira kakvog ne mozes na zemlji naci. Izdigni se iznad na meni, vanzemaljskim uzivanjem uzivaj u levitaciji koja otkrice ti jedan novi svet.

ljubav.

Oseti miris ljubavi u nozdrvama dok udises isparenja moje koze. Oseti blagodet lavande. Oseti ukus ljubavi u ustima dok gutas lucenja mojih pljuvacnih zlezdi iziritiranih bolnim zadovoljstvom tebe u meni. Tebe u Meni. Teces. Crven kao krv. Izazivas crvenu emociju. Volis me vrhovima prstiju koji neumorno istrazuju, pretrazuju, traze potvrdu svim tvojim nadanjima i snovima.

strast.

Nema dovoljno dalekih granica ludila da zaustave poslednji uzdah koji krades iz mene. Usnule ptice iz mracne krosnje, preplaseno pobegose pod neki drugi prozor sa koga nece dolaziti strasni krik kao svedok jednog davanja i potvrdu jednog pripadanja. Kloni me na svoje grudi i dopusti da se grcim na tebi kao ranjena zmija. Ne pustaj me od sebe. Ne izlazi iz mene. Ostani jos malo tu. Uzivaj sa mnom u bezlicnosti svega oko nas u beznacajnosti svega sto nazivamo zivotom u svakodnevici.

Ni u jednom nisam pronasla nesto sto je stvoreno samo za mene.

A sada odjednom, nazirem toliko toga...stvorenog samo za mene.

Pocev od tvog glasa.

O kakvoj uzdrzanosti bih trebala da pisem?

Pitaju se mnogi, kome ja pisem sve ove postove. Pitaju se takodje, da li stvarno postoji muskarac koji zasluzuje svaku napisanu rec. Radoznalost je ubila macku - nikada gluplju " umotvorinu" nisam cula. Mora da je americka.
Dakle, kome ja pisem sve ovo?

Odgovor je :





Sebi.
Sebi pisem sve textove i iz sebe izbacujem sve prezvakane emocije, nekada sa nekim pokrenute, izrabljene, upotrebljene do krajnjih granica roka trajanja. Zbog sebe pisem sve tekstove da ne bih slucajno zaboravila trenutke u kojima je cinio da se osecam kao prava, pravcata zena sa velikim Ž. Svako slovo kao spomenik ostace u mojoj proslosti, zabelezeno trenutnim osecanjem pripadanja nekome. A ko je taj neko? Neka ostane tajna...
Jednom davno, pisala sam o muskarcu cije sam ime pominjala. Svaki cin nase ljubavi do detalja sam pisala, svaku svoju ceznju, svaku bol zbog razdvojenosti, svaku radost zbog njegovog postojanja. Pokusavala sam da pojasnim velicinu iskrene ljubavi, moc ciste nebrusene strasti, zivotinjske potrebe i apsolutnog pripadanja jednog bica, drugom bicu. Nicim izazvani.
Pisala sam danima, nocima, docaravala stanje svoje duse raznim metaforama i pesnickim figurama koje ostavljale su bez daha. Cak i mene posle odredjenog vremena. Isticali su iz mene potoci reci, citave bujice osecanja i poplavljivala sam svaciju tastinu, sujetu ili makar podsvest, jednim tako jedinstvenim osecanjem koje jedino i samo moze da se definise kao Ljubav.
Ali...
Retko ko je shvatao to. Dolazili bi mi i govorili kako izmisljam, kako ljubav ne postoji, kako je svaka rec plod mojih fantazija. A ja sam se trudila da dokazem suprotno, da ubedim slucajne prolaznike u istinitost svega napisanog. Trudila sam se da sve one koji izgubili su veru uljubav ubedim nekako, da ljubav postoji i da je na svakom koraku mimoilazimo jer gledamo ili tlo pod nasim nogama, ili samo pravo. Ne osvrcemo se za svakodnevnim sitnicama koje bi nas zaljubile svojom jednostavnoscu, za tren oka.
Ali...
Tek poneko bi se poklonio i poverovao svemu sto sam iz sebe poklanjala svima. Sarkazam kao uslovna reakcija na filozofiju ljubavi, skepticizam kao posledica losih iskustava, ironija kao nezaobilazni stit u borbi protiv prihvatanja necega, sto nas je mozda nekada, nekako povredilo.
Jedna lasta ne cini prolece...

A onda je ta ljubav pocela da mi izmice. Mislila sam da je to zbog toga sto sam previse pisala o njoj, sto sam je previse velicala, sto sam joj se klanjala kao ikoni. Sto sam je nemilosrdno trosila i delila svima. Praznila sam se. Sasvim polako. I na kraju sam se osecala kao pecina; prazna i hladna, tek ispunjena odjecima Njegovih koraka kroz secanje.
Ostao je trag.
U secanju. U meni. Na kozi. U dusi. Na usnama. U nozdrvama.
Lagala bih kada bih rekla da nisam patila i da nisam, uzaludno, tragala za istim takvim mirisom negovane koze, za istim takvim pogledom i osmehom ciji sam uzrok bila Ja. Lagala bih kada bih rekla da sam grubo odbacivala bilo sta ili koga ko nije zadovoljavao kriterijume postavljene prema Njemu i svemu njegovom sto obelezilo je jeda deo mog zivota kao "  NEPROCENJIVA VREDNOST".
A onda sam napokon uspela da prihvatim neponovljivost te Ljubavi.
I krenula dalje.
Ponovo otvorenog srca i osvezene duse, sigurnim korakom i pogledom nemirnim koji trazio je radosti u svakodnevnim sitnicama, usahlom pogledu nevidljivim. Ponovo sam bila iskrena prema svemu i svakome, davala bez trazenja, ponosna zbog prestanka iznudjivanja slatkih reci koje hranile bi mi povredjenu sujetu. Lecila sam se sitnicama koje unosile su radost u duge minute.
I pisala sam.
I sada pisem.

Pisem o nekome ko izaziva u meni apsolutno sve napisano. Pa i malo vise od toga.
A ko je taj neko?
Neka On ostane moja tajna, ljubomorno cuvana tajna, slatka tajna, uzvisena tajna, opsesivno posesivna tajna. Samo moja tajna. Divna tajna. Tajna, koja me voli. Sa velikim V.:)
Tajna u koju sam zaljubljena. Sa velikim Z.:)

Dobro Vece Dobri Ljudi:)