Umorna sam vise da znam sve i shvatim svakoga. Umorna sam od potrebe da pripadam i odbijam, umorna sam i od lepog i od ruznog i od laznog i stvarnog, cak ponekad gubim granicu koja sve to razdvaja. Ili spaja?
Umorna sam od secanja i previshe ljubavi koju sam imala, koju sam dobijala i tako cesto izrabljivala, ponekad iznudjivala a ponekad grubo odbijala shvatavsi tek kasno, da je ta bila vredna moga pogleda. A ja sam glavu okretala.
Umorna sam i od usiljene spontanosti i od citata poznatih filozofa. Umorna sam od plagijatora i kopija originala, od umisljenih faca koje masu svojim diplomama kao pokricem za sve gluposti koje napisu ili urade, za sve lose odnose i bezuspesne erekcije. Umorna sam i od mladih devojaka koje srljaju u propast tako ocigledno, a u ocima im onaj isti cudan sjaj koji sam verovatno i ja imala nekad kada sam mislila da je to ta prava ljubav i dozivotna sreca.
Umorna sam i od razmisljanja kao sto je ovo jutros; vozim se, rano je, vrucina jos ne obara, i razmisljam da li muskarci i zene uopste razmisljaju o  nekim stvarima kada rese da imaju decu ili im se to neplanirano dogodi? Da li uopste pre nego krenu da vode ljubav sa nekim razmisljaju o tome da mogu stvoriti zivo bice koje ce povuci na njih klempave usi ili dugacak jezik, malo kose ili maljavost po ledjima; da li razmisljaju da ce preneti nekom neduznom bicu svoju pohlepu ili gramzivost? A onda shvatim, da cak i da razmisljaju, briga ih. I dotuce me to.
Umorna sam i od neuspeha i od dugova i dugovanja, od pogresnih ulica i slucajnih ulazaka u pogresan smer. Umorna sam od pogresnih reci i uzaludnih ocekivanja samo jedne jedine reci koja ce dati i malu naznaku da si shvacen/a. Umorna sam i od pogresnih pesama i od neizgovorenih lazi posluzenim nedvosmislenim pogledima. Umorna od sebe, teska drugim ljudima...

A onda  se pojavis Ti...