Pocinje mi jutro sa sakom problema u najavi. Mobilni s teskim uzdahom izbacuje pozdravnu poruku, a svaki cip mu vec jeca od muke sto nece prestati da zvoni. Nekom glupom melodijom koja se dopada svima sem meni. Zasto je ne promenim? Mozda nikada necemo saznati...
  Jutros u 8:00, sunce je peklo kao u podne. U sred Jula meseca. Vec rutinsko nanosenje zastitnog faktora, pocinje da me iritira. Ne vidim nikakvu zastitu i postajem sve tamnija i tamnija, a jos ni jun nije zapoceo. Ne valja to. Ne ljustim se, ali pojavice mi se pege. Licicu na zvezdu spanske sapunice, a mozda i pene. Kacket koji je vec odavno postao letnji neizostavni deo autfita ( ko ne zna sta je " autfit", sta me briga :P), steze mi glavu, ali ne skidam ga. Stiti mi oci. U protivnom bih oslepela do sada.
  Bore vise i ne brojim. Sazivela sam se sa njima i ne primecujem ih dok mazem Sebamed q10 over 35. Tjah...biti zensko je ponekad takav smor. Muskarci sa svakom borom postaju muzevniji, harizmaticniji, zreliji, seksipilniji, a zenama se pojavi jedna bora i ona je - matora! Gde je tu pravda? Nema je, naravno.
  Mislim da su pravdu izmislili prevaranti. Isto kao sto su moral izmislili nemoralisti. Zar se Bog ne bi pobunio kada je Bordzija postao papa? A mozda se i pobunio, na neki svoj nacin, nama neshvatljiv, kroz citanje istorije. Kakvog li je mirisa bio vazduh u Bordzijinom vrtu?
  Posle prve i jedine prepodnevne grupe, dan se nastavio igrama bez granica. 11 skola, milijarda dece. Ili se po galami makar moglo zakljuciti da ih ima milijardu. Prva igra se igra napolju. Gubimo, ali nema veze. Vazno je ucestvovati, kaze nastavnik a ja potvrdno klimam glavom i razmisljam kakve li trbusnjake krije ispod te majce. Znamo se odavno. Jos dok je sankerisao u Irskom pabu i stalno izvijao vrat da vidi koja to zenska pije JD sa tri kocke leda. Govorio je tada, da obozava zene koje piju JD, a ja nisam nikada za shodno nasla da pridjem sanku i zavodljivo popijem jedan pred njim. Bez reci. Cisto cefa radi. Ali jebiga, tada nije bio celav i zgodan kao danas. I nije imao bore koje ga cine tako...Mozda nikada necemo saznati Kako.
  Igre se zavrsavaju oko 13h i iznurena deca dobijaju nagradu - opravdani izostanak skole. Sta ces vise?!
Dolazim do kuce, presvlacim se i krecem na popodnevne casove. Od 16h do 20h. Masala! Kao da mi dusmanin pravi raspored. A ne ja sama...ili nas to dovodi do zakljucka da smo sami sebi najveci dusmani? Ma ne, previse sam umorna, a onda pesimizam krene da me opkrhava. Necu mu dozvoliti.
  Tus.
Kako to dobro zvuci.
Gledam u crvenu vodu koja napokon odnosi sa moje koze taloge i taloge sljake koja danima, mesecima, godinama, decenijama ( ! ) gusi moje pore i farba moje carape. Ziveo ariel! Doskocila sam makar carapama. Sad su biserno bele. I to bez ATje-a. Da ne verujes...
Razmisljam, kako je tisina blagodetna.
Ramisljam, ne ide mi se na krstaricu. Dugo nisam pisala. Onako, za svoj merak.
Pustam ruke i krece naslov :
" Jos jedan sasvim obican dan" ...
...a ptice ne pevaju Aleluja.